BALI – Keep calm and wear a sarong part 07

Posted on December 3, 2019 by gypsycinderella

…prethodnih 6 postova pronađite u blog feed-u…

DAY 04 NOVA godina, STARE odluke…

Dugo smo se – i u miru – izležavale u krevetu prije nego se odlučile pokrenuti. Bio je to jedan u šturom nizu poklona koje smo sebi odlučile pokloniti za Novu godinu. Razlog zašto smo iz kreveta iskočile u 10:12h bila je isključivo činjenica da doručak traje do pola 11. Gladne nismo bile, no zašto propustiti?!

Pri silasku susrećemo članove grupe s kojom smo na Bali doputovali, a s Mladenom dogovaramo razgovor uz kavu – samo da uzmemo doručak prije nego nam zalupe vrata restorana pred nosom.

“Vi, brate, niste normalne, pa kako ste sve to uspele da vidite?” – promijenio je retoriku od neki dan kad je bio uvjeren kako naš plan obilaska ne drži vodu. ” Show, trebaju ovi naši iz agencije da vas uzmu za vodiče!” – dodao je smijući se.

“Sve se može kad se hoće, Mladene… ili kad si lud” – primile smo šalu.

“Prije da je ovo drugo!” – konstatirao je ispijajući kavu.

“Zasigurno” – konstatirala je i Copri.

“Nego, ekipa, što ćete večeras?”

“A kaj je večeras?!” – ubacila se Anchy pomalo razočarana što jutros nije ugrabila svoj prženi doručak.

“Ti to mene cimaš, purgerice?” – provocirao je Mladen.

“Ha?! Pa fakat te pitam!” – branila se Anchy.

“Alo bre, pa najluđa noć u godini. Planiramo žurku svi zajedno na cool mjestu. Mora da idete s nama” – stvarno se trudio.

Činjenicu da je danas Stara godina u tom trenu nije zaboravila samo Anchy, zaboravile smo sve tri. Toliko o tome da smo na Bali došle isključivo u cilju najluđeg provoda u ovoj noći. Ok, pregrubo je reći zaboravile, al’ smetnule s uma jesmo. No tko još zna koji je dan ili pak sat kada je na godišnjem?

“U planu je zajednički izlazak u klub nedaleko Kute koji priprema fora doček.” Pokazao nam je nekoliko fotki ambijenta koji je na slikama bio primamljiv, djelovao kao manji resort (što vjerojatno i je), okružen šumom, s izlaskom na plažu.

“Ne padamo baš na kolektivnu euforiju, Mladene, a ni neka fensi mjesta, nismo zato tu!” – ubacila sam se.

„Prostor je ogroman“ – dodao je – „s puno šankova, hrpom bazena i provjereno dobrom atmosferom. Mora u toliko hektara da nađete nešto za sebe! Malo nam je frka kako ćemo do tamo, jer nas je puno, ali smislimo do večeras. Ne prihvaćam ne, a čekamo vas na zagrijavanju uz bazen na vrhu hotela oko 20h.“ – bio je pomalo bossy.

Ok, faco primile smo na znanje, smislimo i javimo. Bazen kojega je spominjao otkrile smo večer prije, ušuljale se kroz požarni ulaz sa Smirnoffom u ruci i isprobale ga kada je za pristojne (i sve druge) goste već odavno bio zatvoren.

I dok smo pozdravljale Mladena prišli su nam Sanja i Pero, također dio naše grupe. Nismo ih dotad poznavale niti s njima komunicirale. I oni su dočuli kako otok istražujemo samostalno, zanimali su ih detalji i poneki kontakt kako bi i sami pokušali isto. Naš razgovor čuo je još jedan par iz grupe i uključio se u razgovor.

” O vama kruže urbane legende…” – našalili su se.

“Primjećujemo!” – dodala je Copri.

Razgovori i preporuke što vidjeti, a bez čega se može, zaokupirali su preostalo dopodne. Društvo je bilo ugodno pa nismo ni shvatile gdje je vrijeme pobjeglo…

„Hajmo švrljati Kutom, a poslije na plažu” – predložila je Anchy.

Tako je i bilo. Po najvećem “zvizdanu” šetale smo ulicama Kute, koju do tada pošteno nismo ni vidjele. Na prvi, čak ni drugi pogled (te ni bilo koji sljedeći pokazat će vrijeme) nismo bile preoduševljene gradom pa razgled ni nije bio prioritet. Osim što je turistički raj, pun brojnih kafića i restorana, Kuta ne nudi mnogo. Naselje je to smješteno uz nekoliko, navečer potpuno zakrčenih, cesta, a osim spomenutog sadržaja i plaže prema kojoj uskoro krećemo, veće atrakcije tamo nismo zamijetili.

“Ajme, masaža, dakle, ja moram!!” – zapazila je Copri reklamu i pretrčala cestu uz dernjavu da je pričekamo za plažu.

Viknule smo da nas potraži u sobi, gdje planiramo odmoriti do njezinog povratka. Anchy i ja malo smo još kružile okolo i krenule u pravcu hotela. Vruće je! Ljenčarile smo laprdajući gluposti kada je u sobu – kao oslobodilački ratnik – uletjela Copri. Masaža je za našu (a sada i vašu) informaciju bila jeee*** i bilo je ovo najbolje uloženih 25kn. 25kn – zabezeknula nas je?!?! Oh, da, zvučala je pobjedonosno. Pa kada je već tako možda se i same odlučimo investirati, smijale smo se nas dvije.

Na brzaka smo pobacale stvarčice u torbe i spustile se na plažu, koja, baš kao ni Kuta, iskreno ne očarava. Možemo razumjeti da smo do sada vidjele popriličan broj rajskih plaža (pa kriteriji postaju viši) ili pak da možda nismo pogodile tajming, sezonu, dan ili već ono “nešto” što je potrebno da dojam bude drugačiji, ali nismo bile impresionirane. Da je dugačka to je istina, no, kad bi me netko pitao da je opišem u nekoliko riječi (oprostite svi pristojni jezici svijeta) sažela bi to u nekoliko riječi. Puno – poprilično smećem zaprljanog – pijeska, dvostruko više ljudi, a ubacio se tu i jedan “Hrelić” na kojemu ne manjka ničega. Stanovnici hrvatske metropole, kao i oni udaljeni od nje, shvatit će o čemu pričam. Mjesto je to na kojem u istom trenu možete sjediti ili oni hrabri zaista na vlastitu odgovornost (i plaćeno putno osiguranje) ležati na pijesku i nadati se da vas netko nehotično neće nagaziti. Možete kupiti vodu, sok, pivu, koktel i ostali alkohol, poneku drogu, sunčane naočale, kebab, prženu tjesteninu, kokice, sunčane naočale, ulje za sunčanje, marame, šešire (što sam na kraju kupila i sama), zidne slike, tepisone, kauč, konja, majmuna ili pak napušteno dijete. Uz to, neodoljivo podsjeća na plaže na kojemu su upravo iskrcani, tajno prokrijumčareni azilanti, jer većina naroda uopće ne izgleda kao da tamo želi biti. Gruba sam, priznajem, no da smo uživali u ljepšim plažama prije, ali i poslije ove – jesmo.

“Želim surfati!” – prekinula je naše sarkastično komentiranje Anchy.

“Isuse, od ovih distrakcija more nisam stigla ni škicnuti!” – Anchy me podsjetila baciti oko na ocean s naše lijeve strane!

“Sad i tu ćeš surfat?” – čudila se Copri.

“Da, onaj lik tamo mi je simpa, sve mi je objasnio, želim kod njega!” – komentirala je i vrlo brzo ugrabila prvu dasku.

„Preživi! Do kraja ove godine ostalo je samo par sati, a treba nam u CV-u” – hrabrile smo je.

Zapravo njeno surfanje bio je jedan od highlightova dana. Zabavila nas je svojim pripremama, a kasnije i surfanjem, baš kao što je zabavila i dobar dio plaže. Anchy je posebno zanimljiva i blesava osoba koja malo koju personu ostavlja hladnokrvnom. Nazivam je dobrim duhom svakog druženja i teško se uz nju osjećati loše. Ni danas to nije bila iznimka. Popratila sam njenu avanturu kamerom, dok je Copri uživala u pogledu na obe, nepomično ležeći na improviziranoj ležaljci, nakon što je s neugodom odbila brojne grupe i obitelji s ponudama da se slika s njima.

Anchy se surfanjem, kao i Arijem (svojim instruktorom), zabavljala otprilike pola sata, nakon čega je iz mora izišla poprilično umorna, ali sretna. I izudarana, a posljedice toga osjećat će još danima poslije. Svejedno, to je neće spriječiti da o ovome nastavi pričati još tjednima.

Pričekale smo da se osuši, koliko je to bilo moguće na izuzetno vlažnom zraku, a potom odlučile potražiti ručak u jednom od brojnih restorana uz plažu. Izgledom ne mame osobito, ali mirisima, pogotovo kad si gladan, svakako. Pogodile smo tajming – upravo u trenutku kada smo se smjestile i odabirale hranu spustila se kiša. Naša prva kiša na Baliju. O jednoj, ipak jačoj, pisat ćemo u narednim postovima, a sjećati je se dovijeka.

Bali nije otok koji se previše opterećuje kišom. Naš improviziran restoran, prokišnjavao je na sve strane. Sklupčale smo se pod plastikom koja je glumila krov i nekako ostale polu-suhe. Gladne ostale nismo, to je bilo sigurno. Dok nas je glavno jelo zadovoljilo mirisom i okusom (osim jedne namirnice na mom tanjuru koja je ostala nedetektirana do danas – no tako to ide kad odabireš lokalno), palačinkama nismo bile impresionirane. Na povratku u hotel skrećemo u trgovinu i kupujemo kekse. Ok, popravni ispit je uspio.

Ići ili ne ići s ekipom na proslavu Nove bila je tema sljedeće debate koju smo vodile svaka iz svog kreveta. O svačemu se tu raspravljalo – koliko je daleko, što ako nam se ne svidi, kako ćemo tamo, kako opet doma, promet, ljudi, muzika… Jedina činjenica o kojoj se nije trebalo diskutirati bila je ona da nam se realno nikuda ne ide! Kompliciramo, zaključile smo… idemo i točka…

Pripreme za “najluđu noć” bile su vremenski jednake onima za odlazak u trgovinu i mislim da, ukoliko zbrojite vrijeme koliko je bilo potrebno svima trima, nismo premašile sat. Smiješno je to u usporedbi s nekim prijašnjim vremenima kad je i odlazak susjedu bio ceremonija. Starost? Ili zrelost?

“Gdje su ono oni?” – pitala je Copri.

“Gore, na bazenu.” – odgovorila je Anchy.

Nas dvije bile smo spremne i dobile zeleno svjetlo od Copri da krenemo prema bazenu našim starim uhodano-zabranjenim putem „samo za zaposlenike“. Pridružit će nam se. Otvorivši vrata koja vode prema izlazu na bazen, nabasale smo direktno na roštilj i debeljuškastog polugolog roštilj majstora, izgledom stanovnika ovog kontinenta. Da razjasnimo, kad kažemo roštilj ne mislimo na već postavljenju večeru, već doslovno roštilj na kojem se pržilo meso, postavljen direktno na “ulaz”! Opravdano, to je izlaz u slučaju opasnosti (tsunamija) i nitko ga ne koristi. Mislili su domaćini Eventa. Krivo, dokazale smo mi.

Baš kao što smo krivo odabrale i lokaciju. Na krovu se naime skupilo neko kosooko društvo, a članovima naše grupe nije bilo ni traga. Našli smo ih u prizemlju hotela nekoliko minuta poslije, a potom je nas pronašla i Copri kojoj smo kroz smijeh ispričale što smo upravo doživjele, a priznala je i ona sama isti susret.

Sličnu priču imali su Mladen i Ilda te neki drugi članovi ekipe. Shvatili su da je bazen pod okupacijom naroda Dalekog Istoka pa se spustili u predvorje hotela. Promjena lokacije nije utjecala na atmosferu, a kroz neko vrijeme okupilo nas se poprilično.

Mladen i Ilda nabavili su Jack Daniels, ostatak nas Colu, još nekog alkohola, i bili smo kompletni. Tu večer pošteno smo se napričale s Ildom o životu u dijaspori i mogućnostima rada u dalekim zemljama. Ona je imala volju (jer na Baliju je isključivo zbog Mladena), mi iskustva i bila je to savršena formula. Osim što smo premašili zadano vrijeme za krenuti prema klubu, izgubili smo i svaku šansu da ulovimo prijevoz skuterima do tamo. Ok, njih smo i mogli prežaliti, do Changgu-a ima i više od pola sata vožnje, a traumu sa skuterima od neki dan konačno smo potisnule. No, prijevoz nam stvarno treba, a što više odgađamo opcija je sve manje.

“Ništa ekipa, hajmo ovako, naručujemo taksije pa kako dolaze upadajte u njih i vidimo se tamo!” – predložila je Ilda.

Nismo se ni snašle, a Ilda nas je već ugurala u prvi taxi koji je stigao. Sjećam se da nas je bilo 6, zajedno s vozačem koji ovim brojem nikako nije bio sretan. Ali mi jesmo. I, iako se s curama iz auta prije, a bome ni poslije, nismo naročito družile – u vožnji smo se zabavile.

Otprilike pola sata kasnije stigle smo do La Brise. Mladen, kao ni fotke, nije lagao/le – mjesto je zaista izgledalo super. Dugački osvjetljeni drvored na samom ulazu, skrivena zdanja i puteljci u šumi od kojih svaki ima namjenu i ništa nije slučajno, šankovi različitog sadržaja, kaskadni bazeni, puno palmi, glasne muzike, raspoloženih turista… Kad smo kod muzike, ona i nije bila moj đir, ali već poduže vremena ne izlazim, pa je pitanje gdje u ponoć na Staru godinu uopće mogu čuti ono što slušam. Vrludale smo, skenirajući prostor kao i ekipu.

“Stigle ste” – prišli su nam Sanja i Pero.

„Da“ – nadglasavali smo se sa zvučnicima kvadrature moga iznajmljenog stana na Ferenščici. Oni su do ovdje stigli prvi, skuterom iznajmljenim ranije tog dana, a s kojim u narednima koji slijede planiraju istražiti otok. Zapričale smo se s njima, kad se pred nama stvorio Mladen i pozvao nas među ostatak pridošle ekipe.

Između druženja, istraživale smo prostor i nabasale na izlaz prema plaži. Na trenutak sam zastala iskreno uživajući u pogledu na ocean obasjan mjesečinom. Ima nešto u tome da više nikad nisi isti kad jednom vidiš mjesec kako sja na drugom kraju planete – shvatila sam davno, večeras još jednom potvrdila…

Bližila se ponoć i vratile smo se među ekipu. Očekivale smo odbrojavanje koje se nije dogodilo, ali vatromet je zato bio poduži. Uspjela sam ga uhvatiti kamerom nekoliko minuta nakon početka, tek nakon što sam izgrila i izljubila cure. Ranije te večeri odlučila sam Novu dočekati posvećena njima dvema koje volim, radije nego mobitelu i snimanju. Onome što vrijedi ispred onoga što blijedi.

Ostatak noći provele smo u čestitarenju, druženju s dijelom ekipe, a oko 5h ujutro zaključile da je dosta i krenule prema izlazu. Nismo ni slutile da ćemo u pokušaju nalaska taksija izazvati “Okršaj kod OK Korala“. Naime, uletjele smo u taxi koji očito nema dozvolu voziti tamo, svjedočile masovnom puču ostalih taksista koji su nam zapriječili put i jedva, zajedno s vozačem, izvukle živu glavu.

Bilo je lijepo vidjeti kako se približavamo Kuti. Hotelu. Sobi. Krevetu.Tu sam noć/jutro prije spavanja na balkonu zapalila cigaretu gledajući u nebo dok su cure već debelo spavale.

Nova je godina, Provincijalko, što si želiš u ovoj?! Ne mnogo, samo jednu novu godinu ispunjenu starim, ponešto obogaćenim, odlukama… da smo zdravi i da nam je ljubavi…

…Instagram HIGHLIGHT click_away_together sa svim videima…

Bilo jednom u Barseloni

Posted on December 1, 2019 by gypsycinderella

Dugo sam maštao o njoj sve ove godine. Verovatno sam čekao da mi se i sama potpuno slegne. Misleći stalno na nju, pisao sam o nečemu sasvim trećem. Kao da sam je svesno zaobilazio?! Možda i zbog toga jer me je nekada davno podlo izdala, pre „iks“ godina. Ostala je samo moj neostvareni san. Uvek sam je video u svojim pričama i kada sam je varao sa drugim gradovima, mnogo ružnijim od nje. Uhhh, ružnijim, malo prejaka reč, samo verovatno ne tako lepim kao što je ona. Da li će mi kojim slučajem zameriti, jer je nepravedno toliko dugo bila zapostavljena?! Nekako, kao da je i ona čekala mene sve ove godine. Sigurno je mislila da je zaobilazim namerno? Možda je samo bila strpljiva da malo sazrim?!? Verovatno da odživi u meni? Dugo nas je sve to mučilo obostrano. Sve do danas, kada se nešto prelomilo i dok nije nepozvano eksplodirala u meni. Znao sam da je to to. Nisam čekao niti trenutka, jer nisam imao kud. Nisam joj odoleo, kao ni tada. Ovo je dan odluke. Mene i nje. Jednom davno kupljena samo za nas. Napokon mi je Barselona otvorila dušu. Ponovo mi se poverila i sve oprostila…

Rekao bih da slećem. Kao da milim po nebu, tačnije klizim po njoj. Tako je nisko, mogu čak i da je dodirnem. Dobro joj skraćujem uglove svojim neartikulisanim pokretima i gledam kako se u mojim rukama stvara savršena skulptura izlivena od požude čekanja. Čini mi se da mogu jednim svojim pokretom da pomazim sva Gaudijeva zdanja i da ih zaklonim od sunca. Sve te zgrade i terase. Ispod, prelama se moja dugo čekana ljubav. Barselona! Neverovatno je gledati ovaj grad iz vazduha. Možda nijedan na svetu nema tako nežnu predigru za mene. Tiho upijam brdo Montžuik, plažu Barcelonetu, iako iz vazduha još ne vidim Sagrada Familiju, kao ni park Gueljo. Tada nisam znao ni za Ramblu, a Kolumbov spomenik je isuviše bio skrivan od mog znatiželjnog oka. Širim ruke izvodeći razne koreografije na svom sedištu dok je prelećem kao ptica. Barselona vam to dozvoljava u potpunosti. Ne skriva se. Prepušta se do kraja. Imam osećaj njenih savršenih kontura, dok je tako lepo ispružena, a ja slepljen za prozor. Ljudi oko mene uživaju u veličanstvenom sletanju, ali ne baš kao ja. Ostali putnici me u avionu već pomalo čudno gledaju. Verovatno misle da letim prvi put ili da baš nisam sasvim normalan. Valjda ne misle da sam slučajno neki terorista? Ludi terorista koji će se puknut’ u svom debitantskom letu? Fenomenalan scenario za jedan dobar film. Kada bi oni samo znali šta se s nama sve desilo i koliko smo dugo čekali ovaj susret razumeli bi me momentalno. Suviše je očigledno. Ono što je najvažnije, sedim na pravoj strani i na njenoj lepšoj polovini. Verovatno je i to deo male svakodnevne sudbine. Treba imati taliju pri kupovini karata. Osećaj duboke levitacije postavlja pitanja mom telu i duši? Projekcija Barselone u vazduhu daje potpuni odgovor. Možda je to i zbog muzike koju slušam? Pre bih rekao da je njena gravitacija prejaka. Moguće i zato što je njena panorama preširoka, pravolinijska i potpuno dostupna. Kao ptica na mom dlanu. Dok slećem imam potpuni doživljaj njene kompaktnosti. Ne tražim je u delovima rasutih kadrova po obodima izmaglice još jednog sunčanog jutra nad Katalonijom. Kao da je napravljena u celosti samo za ovaj trenutak. To je sada ona, divlja i pitoma, Barselona koja se upravo rodila u mom oku!

Šta reći o gradu o kome se već sve zna? O Barseloni nije lako napisati nešto novo. Toliko toga je o njoj rečeno i napisano. Мesto nove evropske energije i najpopularnija turistička destinacija. Primer uspešne urbane regeneracije još jednog sna na javi. Industrijski, lučki grad, koji je decenijama u vreme Franka bio u velikom opadanju. Transfromisan u grad uslužnih delatnosti sa imidžom neodoljivosti. Tokom cele godine je pod “okupacijom“ turista sa svih strana sveta. Neprestano dolaze i oni koji bi tu da ostanu i da se ne vrate. Država za sebe koja se bespotrebno pretvorila u grad, a grad u muzej, a muzej u sladak život koji se iz Barselone još uvek nije iselio.

U koji njen skriveni kutak prvo da se uselim? U njoj je vrlo teško krenuti od nečega. Nije lako preseći kuda i kako sa njom? Ali, od nečega se mora krenuti, pa makar i od samog kraja. Barselona i ja smo konačno skovali plan. Ideja da zbacimo kompas, mape i rute sa ustaljenog turističkog outfita i da se neplanski izgubimo, ja u njoj i ona u meni zvuči potpuno savršeno.

Krenućemo od nečeg što je tinjalo godinama ili od stare i pomalo zapostavljene strasti zvane fudbal. Pa krenimo onda stazom starom i Mas que un Club, i čuvenim sloganom “Više od kluba” i lokalnim gradskim autobusom, pa gde nas put nanese.

Nou Kamp stadion predstavlja poseban doživljaj i kada “je prazan.“ Bar tako izgleda jer nije sezona, ali se preksinoć ipak odigrao super kup, koji je uveliko najavljuje. To je samo zamka za neobaveštene ili tajna lozinka da dodjemo na sastanak. Kako mu prilazim tako se gomilaju autobusi. Ima ih na desetine. Poseta muzeju i izlazak na tribine koje se neprestano pune, kao da se igra utakmica za tri sata. Turisti, nepregledne reke ljudi iz celoga sveta uveliko opsedaju ovaj kraj i Gran Via De Karles, veliki bulevar. Ogroman, otvoreni stadion nikada ne miruje. Kao da pati od večne insomnije. Iako nije fascinantan spolja, već vidim da nosi podočnjake od zuba vremena, uspeha, preteranih očekivanja večite gladi i imperativa pobeda ne samo Katalonije, već i cele Španije. Njegov vlasnik je sigurno najuspešniji klub 21-og veka. Ponos svetskog fudbala. Još uvek čujem katalonski jezik, koji su krišom pričali ovde na stadionu u vreme Franka nedeljom i sredom. Retko kada subotom i četvrtkom. Slušam šapate neumornih senki prošlosti, koje još uvek živo tvituju kao pobunjenici vremena podsećajući na godine mraka i izolacije. Kao da šapuću kako se baš ovde na zapadnoj tribini širila reč o slobodi, o spoznaji svog sopstvenog identiteta. Priznajem, prisliškujem svaki pedalj ove grandiozne, kamenite zveri koja nema ni pošten krov nad glavom kako bi zaštitila svoj nebranjeni oklop. Ima samo tu ljubičasto-plavu boju presvučenu žutim i liči na otvorenu školjku. Tiho govore o jednom mitu o slobodi. Nekada tiše, da ih slučajno ne čujem. Da ih slučajno nekome ne potkažem?! Ličim li na Kastiljanca? Ličim, istina je. Priznajem da se tako i osećam, ali to ne menja stvar. Ne brini najlepša moja Katalonko. Čuvaću sve tvoje tajne. Nikome ih neću reći, kunem ti se Barselono. Prelepa si!

Nakon razgledanja stadiona i celog Gaudijevog asortimana odlazim na Pjaca Espanju, gde se u daljini oslikava prelepi nacionalni muzej Katalonije na samom vrhu. Šta li se nalazi izmedju? Šta se to krije u igri izmedju dve vatre, velikog poklona Venecije sa njenim terakota obeliscima i Nacionalnog muzeja? E, to je posebna priča. Ako su vam ikada rekli da je tu usidrena čuvena magična fontana, onda su vas debelo slagali. Nije to nikakva fontana koja menja boje i proizvodi zvukove. To je više od koncerta. Autentična živa svirka u rapsodiji boja svetlećih mlazova vode koja počinje nešto pre 21, a završava se u 23, u letnjem periodu. Nešto neopisivo. Nestvarno. Jako emotivno! Dobrodošli na Barseloninu G tačku! Na zarobljenu tamu u meni pustiću da me njene boje vrate u život. Samo jedini hendikep ovde je biti sam, kao ja sada. Kao da sam ovoj fontani pomalo beskoristan jer sam sada samo stranac u noći i potpuni ljubavni dezerter. Još samo jedan u nizu ljubavni Ronin. Bolje rečeno da sam trenutni „second hand“. Ovo mesto nije stvoreno za samce praznog srca poput mene. Kakav je greh doći ovde bez svoje druge polovine. Ne može se rečima opisati, ali nemam izbora. Tu sam gde sam. Barselona mi se osvetila na najsuroviji način! Nisam ni sumnjao. Stara je to prodavačica ljubavi, vekovima trgujući svojom lepotom. Barselona je ponovo vrlo uspešno sakrila od mene najstariji zanat na svetu. Plaćen ceh neiskustvu za jedan rekvijem sa samim sobom. Ma baš me briga! Ništa mi više u životu mi nije potrebno! U sledećih dva sata ili ću rasprodati sve deonice svoje duše plačući sa njom gde će se sve otvoriti predamnom u novim maštanjima satkanih od priželjkivanja ili ću bez traga nestati iz ovog grada kao da se nikada ništa nije ni dogodilo. Trećeg nema! Nemojte da vas posle lažu bespotrebno! Slobodno ponesite i vi suze sa sobom, trebaće vam. Neizbežne su, verujte mi.

Sreća, pa vidim da ovde nisam sam. Toliki broj pozitivnih ljudi, zadovoljstva i masovnog ushićenja nisam video nigde na svetu. Možda samo ispred Di Trevi-ja u Rimu. Pustimo sada to, jer sasvim je to neki drugi trip! Fontana igra u ritmu muzike, a boje se smenjuju u ritmu fontane. Ja se smenjujem sa samim sobom. Začarani krug malog svetog trojstva jedne letnje noći. Bože mili! Šta li ja radim dole, dok sam skoro potpuno mokar? Koga li imitiram? Tripujem li ili nekoga vidim u noćnoj isporuci preglasnih duginih boja koje su se tako nakostrešile od siline vode ovih bučnih slapova? Zamišljam li je??? Ko mi se to ukazuje u svim mogućim oblicima ovih ludih iluminacija, dok je hukovi šarene vode kuju lično za mene? Ne vidim joj lice u tami, ali čujem njen glas kako dopire sa Montžuika. Kao da me zove taj neodoljivi zvuk. O, hvala ti Barselono. Ispoštovala si me. Upotpunila si me. Tako sam bio okrutan prema tebi! Zato se i penjem pokretnim stepenicama da joj vidim lice sagledavajući svu moć magične fontane. Dižu me lagano. Okrenut ka njoj tek toliko da ne remetim veče pod okrilje prelepog Katalonskog muzeja. Sada je napokon kraj. Osećam se na balkonu sveta kao vladar iz senke, dok zurim u beskraj katalonskih planina koje se gube u sutonu još jednog Barseloninog predugačkog dana. Veliki relej na vrhu crvene boje pali se i Fredi Merkjuri teatralno najavljuje kraj koncerta koji ću pamtiti celog svog života. Dotak’o sam dno. Dodirnuo sam Barselonu i njeno sveto, netaknuto tkivo. Sada bar znam da sam uspeo, jer Barselona nije za svakoga. Konačno sam postao njen X fakor!

Na kraju, ako uopšte može da se poželi u ovom gradu odlazim do luke prolazeći tu famoznu Ramblu. Uživam u prodavcima magle, iskusnim šibicarima. Slušam ponovo jezik mojih krajeva i posmatram kako naivnim turistma odlazi novac ispred nosa na put bez povratka. Uživam u njima, iako pomalo žalim ove zajapurene turiste kojima naivnost viri iz očiju. Pa gde je prevara, tu su i naši! Oduvek sam se divio ovom zanatu. Sve se meri u sekundama, jer se za više nema vremena. Policija se probija kroz masu i nagoveštava kraj uličnih predstava. Čuvam i ja svoje džepove dok buljim u klovnove vešto kulirajući ulične dilere droge. Divim se galerijama na trotoaru i uljima na platnu predobrih španskih brodova japanskih umetnika kao i blještavoj flori i fauni po kojoj je ulica dobila ime. Odpozdravljam žive statue po kojim bakarnim centom ne bi li me pantomimičari preliveni bronzom udostojili još jednog svog pokreta.

Svaki moj dan u Barseloni ne bi bio ispunjen ako bar jednom dnevno ne bih porazgovarao sa Kolumbom. Uvek sam ga pitao nešto novo, a on bi samo odmahivao rukom. Nikada mi nije priznao da li mu ta uperena šaka ka otvorenom Mediteranskom moru znači put kojim se ide u novi svet, ili stoji samo kao kontra Madridu. Ostaće večno zakopana gore u njemu. Nije odavao svetske tajne, ali sam probao da mu dam savet, jer jedino to znam bolje od njega. Zamolih ga da obuzda Barselonu, jer najlepša je kada je kompletna. Za sve ostalo je on bio tu. Obožavao sam da ulazim u sumrak zajedno sa njim, sedeći satima i slušajući talase kako zapljuskuju Barselonu nežno je presvlačeći i kupajući. Uvek smo spontano otvarali svaku novu noć. Idealan je za to i vrlo preporučljiv za sam početak i za neminovan kraj. Šta mi je još rekao pre nego sam ga zauvek napustio? Da li me čeka nova ljubav i da li će trajati dugo? Posavetovao me je da ako ikada želim ponovo da dodjem po kap mokrog praha da se još jednom okupam u magičnoj fontani. Samo tako, kako reče, neću moći nikada da sperem Barselonu sa svoje kože. Odgovorih mu kratko: “Ne tuguj Barselono za mnom jer neću dugo i već sutra ponovo sam kod tebe.”

“Prelepa ljubavi moja ionako već to vrlo dobro znaš!”

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Zrno po zrno, kamen po kamen, lira po lira, pijaca i popust

Posted on November 29, 2019 by gypsycinderella

Od davnina postoji neka magija koja obavija Istanbul i čini ga jednom od najlepših, a i najpopularnijih destinacija za posetiti.

Stara pesma kaže:
“Od Slavije podjoh jednog dana ja,
Autobus vozi do Istanbula.
Ostade Beograd iza mene tad,
Ja upoznah Tursku i Istanbul grad “
Put u Istanbul-Predrag Živković Tozovac
( https://youtu.be/SoSyXeNr99o )

Tako nekako je bio i moj put u ovaj ogromni grad, pun života, kontrasta, nelogičnosti, paradoksa i lepote. Površina na kojoj se grad prostire, kao i sama veličina istog su neopisive rečima- okvirno oko 20 miliona ljudi, razbacani na dva kontinenta, zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi i svojim životima. A grad raste i raste svakoga dana više i više, uklapajući staro i novo kao najbolji set lego kocki. Nemoguće je opisati Istanbul u jednom tekstu, zato ću pisati o njemu deo po deo.

Jedna od definitivno najzauzetijih destinacija u Istanbulu jeste Grand Bazaar ili Kapali Čaršija. Bazaar je napravljen nedugo posle osvajanja Konstantinopolja 1455. godine, kao građevina posvećena trgovini tekstila, a u narednim godinama je pijaca toliko napredovala da je prerasla u Grand Bazaar. Bio je centar trgovine u Otomanskom carstvu.

Ovo je jedna od najstarijih pokrivenih pijaca na svetu, sa preko 4200 tezgi i radnji. Jasno vam je da razgledanje ili kupovina ovde može potrajati danima, tako da pre dolaska morate dobro odmoriti i spremiti se za ovu avanturu.
Pijaca izgleda kao mesto iz “Hiljadu i jedne noći” i uticaj Orijentalne arhitekture je neverovatan. Osećate se kao da ste zakoračili u bajku.

Na Kapali Čaršiji možete pronaći bukvalno sve (što bi rekli naši ljudi – od igle do konopca) – najrazličitije proizvode od kože, drveta, keramike i bakra, suvenire, nakit, jakne, začine, torbe i kofere, tkanine, obuću, kostime za trbušne plesačice, prženi kesten i ušećereno koštunjavo voće, razglednice, čajeve, ukrasne tanjire, čajnike i setove za čaj, džezve za kafu, nargile, a ako vam se posreći i Aladinovu lampu (ako ne original onda sigurno najverniju kopiju).

Dolazak na Kapali Čaršiju znači naoružavanje strpljenjem jer ćete kao turista iskusiti “dranje kože sa leđa”. Lira kao valuta ovde ne postoji, euro i dolar su sultan na ovom području, tako da malo edukacije pre dolaska ovde nije na odmet. Kada kažem edukacije, mislim na činjenicu da morate biti sigurni da lira ipak ima poslednju reč, bez obzira što su braća euro i dolar malo jači u odnosu na turskog rođaka. Mnoštvo kafića krasi Bazaar, i ukoliko se umorite od beskonačne šetnje, možete uživati u čaši crnog čaja i odmoriti se.

Osobinu (jer ovde je to bukvalno karakterna crta) koju morate usavršiti jeste cenkanje. Ovo je jako važna stavka u trgovinskoj kulturi Turske. Cenkanje je nešto poput umetnosti. Ukoliko dodjete u radnju ili pijacu koja nudi mogućnost “prebijanja cene”, bićete izazvani da se nosite sa nekim od najboljih trgovaca na svetu te im samim tim morate ukazati poštovanje i cenkati se. Odbijanje ovog rituala se smatra velikom uvredom i možete doći u situaciju da vas trgovac neće uslužiti i vaše ime će biti na crnoj listi (a ako jednom dodjete na crnu listu nećete lako biti izbrisani sa iste).

Cenkanje jeste način druženja i komunikacije za Turke. Kako su nacija uzavrele krvi, sam čin nadmetanja i nadmudrivanja predstavlja dnevnu dozu pozorišta i treba ga shvatiti ozbiljno, ali i pristupiti mu na zabavan način, jer ako nema smeha i šale tokom ovog procesa, nema ni zabave za širu masu – potpuno je prirodno da ako su vaše sposobnosti cenkanja na nivou profesionalca, ubrzo ćete imati publiku i osvojiti sve simpatije prisutnih, jer nadmudriti turskog trgovca nije nimalo lak zadatak.

Odmorno telo, bistar i brz um, uvežban jezik i za vas nema zime – Grand Bazzar je spreman da bude pokoren.

Pročitajte prethodne postove Mitologija privatnosti, magija sedam jezera i i ostali jednorozi Orijenta , Tiho, tiše, glasno, glasnije, vriska i graja, ringe-ringe-raja i Amsterdam, Venecija, Diznilend i Stari grad iz riznice Razglednice Orijenta.

Pratite Jelenu Milivojević

Instagram: https://instagram.com/jelena.milivojevic.58?igshid=btg30ampwjcg

BALI – Keep calm and wear a sarong part 06

Posted on November 26, 2019 by gypsycinderella

...link za prethodnih 5 postova…

DAY 03 Pun stomak, prazan džep i ispunjeno srce

„Ništa me nije ispikalo kroz noć!!“ – konstatirala je Anchy sjedeći na krevetu i skenirajući tijelo.

„Normalno da nije, potrošila si cijeli sprej na ovih 10 kvadrata, ali što jest, jest, spasila si nas. Bravo! Iako, vjerojatno, imamo sve respiratorne bolesti koliko smo otrova udahnule!“ – zahvalna je bila Copri.

(Vrištanje!)

„Što je bilo?!“ – skočila je Copri prema Anchy.

„Ogromni žohar!“

„Mrtav. Žrtva lova na komarce.“

Sve tri smo se prešutno stresle.

„Ipak, falio mi je ovakav tip smještaja. Onaj hotel u Kuti me ubija!“ – povela sam razgovor u pozitivnijem smjeru.

To je točno, zaključile smo sve. Kad putujemo, putujemo drugačije. Trudimo se izbjeći turistički ghetto i živjeti lokalno, autohtono koliko nam to destinacija omogućuje. Ovaj smještaj u Ubudu vratio nas je u taj feeling. Naša soba bila je tek dio malog lokalnog obiteljskog hostela, tradicionalno uređenog u balijskom stilu. Nikakav luksuz, no to za 30 dolara koliko smo ga platile ni ne tražimo, nikada.

Sprej za raznorazne gmizave i leteće bube riješava stvar.

Ispijale smo kavu na drvenoj terasi naše sobe s pogledom na leđa vjerojatno najstarijeg člana ove obitelji, koji, iako svjestan naše prisutnosti, nimalo time ometen u naumu da nesmetano nastavi raditi, nešto, nama nepoznato, ali poprilično bučno.

Dok smo sjedile na terasi, mlađi član obitelji donosio nam je doručak serviran uz latice cvijeća. Ne padamo pred prvim buketom koji nam se da, no ovo je bilo slatko. I to nije bilo jedino slatko.

„Nekome je upala banana u moj tost. Što je ovo?“ – Anchy je prekinula naše oduševljenje.

„Anchy, to je njihov stil doručka!“ – uvjeravale smo je.

„Baš me briga, ne sviđa mi se!!“ – bila je uporna.

„Meni je cool!“ – rekla je Copri, koja je i temperamentom jednako takva – cool.

Diskusiju o hrani prekinuo je Madi, stvorivši se pred našom terasom. On, njegov osmijeh i naredba GO! Spakirale smo se do kraja, platile noćenje, zahvalile na gostoprimstvu i krenule prema sjeveru otoka.

Današnji dan bio je nepoznanica. Barem njegova prva polovica. Ali upravo njoj smo se i veselile! Bali je poznat po brojnim vodopadima, no Aling Aling, iako najljepši, turistima je zbog udaljenosti od svih frekventnih destinacija – najnedostupniji. Ne posjedujemo ovu zadnju riječ u našem rječniku i želimo baš tamo. Madi je naše mišljenje nekoliko puta preispitivao, baš kao i Yogi te neki naši prijatelji, no bile smo uporne – tamo i nigdje drugdje!

Madiju nije preostalo drugo do popustiti i nastaviti voziti. I to poprilično dugo i daleko. Od Ubuda trebalo nam je i više od 3h vožnje kako bismo stigle u planinske predjele Balija i blizinu ovog skrivenog dragulja. Vrijeme se, s obzirom na planinski kraj poprilično brzo mijenjalo, a kiša i sunce krenuli su u opaki fajt. Lagali bi kad bi rekli da je vožnja bila posve ugodna po svim zavojitim cestama, no znale smo da vrijedi. I vrijedilo je.

Nakon gotovo 4h zaustavljamo se na prašnjavom ugibalištu. Oko nas gotovo ništa. Trošne kućice, uska cesta koja vodi u nepoznatom smjeru i niti jedan znak da smo blizu nečega „što ne smijete propustiti“. Ulaznicu smo kupile od bucmaste žene s pregačom preko sebe, ponekim brčićem i kućnim papučicama, koja je sjedila na plastičnoj stolici, a „ulaznice“ ispisivala na improviziranom stolu. Cijene ulaznica navodno variraju, ovisno o zadržavanju i sadržaju tijekom vašeg boravka.

Please dont jump there, zadnja je poruka koju smo pročitale od Yogija dok nismo izgubile signal. Naime, ovi vodopadi nalazi se u šumi, poprilično udaljeni od civilizacije. Do glavnog slapa trebalo nam je i više od pola sata, mjestimice izrazito strmim, uskim i nepristupačnim putićima i stepenicama obloženima vlažnom mahovinom. No, priroda je neopisivo čarobna, boje nestvarne, a sve ono vaše sobno bilje ovdje živi u prirodnom ambijentu.

U potrazi za glavnim slapom gotovo nikoga nismo ni srele, a da smo na dobrom putu odavao je zvuk slapa koji je postajao sve glasniji. A zatim… znate onaj osjećaj kad vas nešto ostavi bez riječi da nemate što za reći osim „intelektualnog“ WOOOOW. E taj osjećaj….

Teško smo se odlijepile od ovog 30-metarskog savršenstva, povukla nas je tek Copri, spomenuvši da nas još puno toga čeka, a tek smo na početku. I bila je u pravu.

Ostatak lokacije prešle smo u tišini, teško dišući od vlage u zraku i ljepljive odjeće na nama, i naišle na sljedeći must see spot, 16 – metarsku skakaonicu odakle skačete u manji slap te odigrale par – nepar hoćemo li skočiti jer je hladna voda izgledala tolikooo primamljivo, a odluku nećemo napisati upravo zbog onih članova obitelji koji ovo čitaju.

Po dolasku na početnu poziciju, zamolile smo Madija da još malo pričeka.

„Gladna sam, tamo ima hrane.“ – objasnila je Copri.

„Meni ne moraš dvaput reći.“ – priklonila se Anchy .

„Navalite!“ – krenula sam za njima.

Mjesto na kojem smo zastale nije odgovaralo niti jednim kriterijima zadovoljavanja materijalno –higijenskih uvjeta za pripremu hrane, no bila je vrhunska. Dok smo čekali pred kuhinjom (koja je neodoljivo podsjećala na garažu) okupirale smo jedini ventilator u potrazi za daškom zraka. I taman kada smo ga rukama i nogama uspjele namjestiti da usmjeri poneko osvježenje prema nama stigla je hrana. Papirnati tanjuri, plastične vilice, drvena klupa i Coca Cola. Malo je potrebno da budemo sretne.

Sjedamo u kombi i krećemo dalje.

Ulun Danu Temple vidjele smo na putu za Aling Aling, a sada se prema njemu – s namjerom zaustavljanja – vraćamo. Mi i pola planete. Ovaj hram jedan od najposjećenijih hramova Balija. Najveća je riznica, arhitektonska točka interesa i jedan od zaštitnih znakova Balija. S obale hram kompleksa izgleda nevjerojatno i skladno se uklapa u lokalni krajolik s visokim planinama i neprobojnim šumama. Šteta ga je propustiti, pogotovo kad ste mu u blizini.

Promet u njegovoj blizini bio je toliko gust da se gotovo nismo micale s mjesta. Dok smo čekale u koloni jednoglasno smo donijele odluku da ćemo ga obići u najkraćem mogućem vremenu jer žurimo dalje. Tako je i bilo. Kupujemo ulaznice preko reda i ulazimo u kompleks hrama koji se nalazi na nadmorskoj visini od 1239 m, na zapadnoj obali jednog od tri sveta jezera otoka.

Da fotke kakve volimo imati (bez hrpe nepoznatih ljudi na njima) ovdje nećemo moći zgrabiti bilo je jasno na prvu. Uslikale smo onoliko koliko je pristojno, kroz 20-tak minuta prošetale kompleksom i zaputile se prema izlazu.

Vrijeme je za ručak. Jednom, ali dovoljno glasno i jasno obavijestile smo Madija da sljedeća destinacija na kojoj stajemo mora biti restoran. Po njegovom izboru, samo da je lokalno. A Madi, da nije vozač, svakako bi bio restaurant advisor kojeg bismo rado preporučile.

Iako smješten tik uz prometnu cestu, restoran u kojem smo se zaustavili bio je… nevjerojatan?!? Ovo je definitivno dan posvećen lijepom, složile smo se. Na samom ulazu iznenadila nas je unutrašnjost restorana, prekrasan park pun skrivenih „kućica“ u koje možete sjesti i naručiti hranu. Glazba koja decentno ispunjava cijeli ogromni prostor, čistoća, ljepota okoliša, detalja, umjetničkih skulptura, ukrasa, uljudnost ljudi zaposlenih tamo… Baš sve nam se svidjelo na prvu. Istina je da cijenom nije tipičan ostatku restorana na Baliju, ali novce ovdje nismo štedjele (iako ni potrošile više od 50kn, ali za Bali to je „puno“). I, iako smo znale da do Tanah Lot-a moramo stići na zalazak sunca, što se sve više približavalo, teškom smo mukom napustile ovaj raj.

Madi je do Tanah Lot Temple-a vozio brzinom koje se ne bi posramili ni vozači formule, no nas to nije spriječilo da utonemo u san. Kratko, ali slatko. Probudio nas je tek snažan pritisak kočnice pred rampom parkirališta hrama. Madiju je na očigled laknulo jer je dobio bitku sa zalaskom sunca i stigao pred hram prije njega. Da zalazak sunca morate dočekati na najvažnijoj turističkoj destinaciji Balija opće je poznata stvar. Brzinom munje kupile smo ulaznice i zaputile se u kompleks gdje smo provele ostatak večeri. Ugođaj je teško i opisati, no ni ne trebamo. Koga zanima svakako će sam provjeriti. Hram na stijeni, antičko porijeklo, povjetarac, šum mora, zalazak sunca na drugom kraju planete, godina na zalasku… trebam li nastaviti?!?…

Malo sam se kada osjećala tako ispunjeno kao tada, vjerujem i cure, koje sam u nekoliko navrata tamo i izgubila… svaka u svojim mislima. Detektirale smo se međusobno na izlasku iz hrama, kada je to bilo potrebno. I dok se Copri odvažila zaviriti u, vjerojatno, najprljaviji wc na otoku, Anchy i ja nismo imale tu hrabrost.

„Preživjela sam Maroko, ovo je ništa“ – mrmljala je i dezinficirala se, praktički cijela, vlažnim maramicama.

„Kuta?“ – upitao je već umorno Madi.

„Kuta!“ – umorne smo bile i mi.

Iako vrlo blizu smještaja, povratak u hotel – zbog prometnog kaosa – trajao je zauvijek! To smo vrijeme kratili pokušavajući razgovarati s Madijem, što nam je, nekim čudom ili sklonošću svih ovih bogova koje smo tijekom dana posjetili, krenulo za rukom.

Poprilično kasno stižemo pred smještaj i strpljivo čekamo parking. Bit će ovo i zadnje parkiranje u Madijevoj režiji jer u sljedećim danima ne putujemo s njim. Čudno, razmišljamo, tijekom putovanja komunikacijska barijera ponekad je bila neizdrživa. Je li moguće da će nam baš ta barijera kao i dragi, pristojni Balinežanin u idućim danima faliti?!

…click_away_together Instagram HIGHLIGHT sa svim videima…

Amsterdam, Venecija, Diznilend i Stari grad

Posted on November 21, 2019 by gypsycinderella

Radoznalost, glasnoća, nepoštovanje granica, ali bezgranično veliko srce i želja da vas ugoste jesu prave reči koje bi opisale stanovnike Turske. Možda jedna od retkih zemalja na svetu gde će vas ljudi svratiti sa ulice i ugostiti u svojoj kući, deleći i poslednji zalogaj koji imaju, jer je to tako normalno. Ono što je zanimljivo je da i ako vas pozovu iznenada, za jako kratko vreme ćete iskusiti i videti spektar nevidjenih djakonija na trpezi i nećete moći a da se ne zapitate šta bi bilo da su imali nekoliko sati da sve pripreme. Trik je u tome što su oni uvek spremni i potajno se nadaju gostima.

Potreba za druženjem je osnovna jedinica društva, rame uz rame sa porodicom. Ukoliko se zadesite u društvu, smatrajte da nećete napustiti isto gladni i žedni, jer je to ravno smrtnoj uvredi. Zdravlje na usta ulazi, te sve počinje gozbom. A hrana… pa treba da posetite Tursku i uverite se zašto sve počinje sa hranom i završava se.

Hrana je nešto o čemu ću dosta pisati jer je ona neraskidivi deo kulture i tradicije ovde, kao i socijalizacije. Mislim da se sve bitnije odluke donose za stolom.

Ukoliko postoji definicija raja za hranu, turski doručak je upravo to. Doručak je poseban ritual i jedan od najcenjenijih obroka u toku dana. Sasvim je normalno da se doručak služi i do ranih popodnevnih časova. Klasičan doručak, sportski doručak, crnomorski doručak… Hleb – kuvani djevrek, nekoliko vrsta pogačica, gozleme, nekoliko vrsta bureka, prženica; masline- crne i zelene, sa raznim punjenjima; jaja – jaje na oko, omlet sa povrćem, jaja sa sudžukom…; salate- paradajz, krastavac, paprika, turšija, zelena salata…; kobasice, pomfrit, salame, namazi, džem (sličan ukus kao naše slatko), pekmez, alva,crni čaj, turska kafa, voda… Lista se nikada ne završava. Možda zvuči kao neverovatan miks, ali ukoliko probate jedan dobar turski doručak, nikada nećete poželeti da odete iz ove zemlje. Jer, hrana je ljubav, a ljubav je nešto čemu svi težimo.

Kada mislim o ljubavi, ne mogu da se ne nasmešim jer mesto koji oživljava u meni je Eskišehir (Eskişehir).

U prevodu sa turskog Stari (Eski) grad (šehir). Eskišehir je oko 350 km udaljen od Istanbula i oko 200 km od Ankare, Ukoliko ste ljubitelj putovanja vozom, lako ćete pristići u ovaj bajkoviti grad ( iz Ankare 1,5 sat brzim vozom, a iz Istanbula 2,5 sata).

Grad obiluje brojnim znamenitostima – jedna od najpoznatijih je Odunpazari, nekadašnji centar, danas je najbolja polazna tačka za upoznavanje grada. Odunpazari je nekada bio bazar na kome su se prodavala drva za ogrev (otud i naziv). To je prvo tursko naselje gde se jasno vide sve bitne karakteristike tipične islamske kulture i otomanske arhitekture 19. veka- uske uličice, džamije, česme, muzeji, magaze. Jedan od meni najzanimljivijih muzeja jeste muzej stakla gde možete naučiti mnogo o procesu stvaranja ı izlivanja stakla, a možete i probati sami da napravite neko remek-delo.

U centralnom delu Eskišehira nalazi se reka Porsuk. Oko reke postoji divno šetalište ispresecano mostovima, i kafićima i na prvi utisak podseća na mali Amsterdam – reka, dugački kanal, mnoštvo ljudi na biciklima ili u šetnji, a onda vidite gondola-čamce i zapitate se da niste možda u Veneciji (ukoliko želite možete imati mini vožnju rekom).

Mesto koje morate posetiti je Sazova park. Park poseduje zoološki vrt, planetarijum, akvarijum, prelepe staze za šetnju, vozić kojim se možete provozati oko parka, jezeeo, stenu sa dinosaurusima, gusarski brod i pravi pravcati zamak iz bajke. Budite sigurni da izdvojite dobar deo dana da obidjete ovo neverovatno mesto.

Još jedna zanimljivost vezana za Eskišehir jesu žute taksi kutije postavljene svuda po gradu – dovoljno je da pritisnete dugme i pričekate nekoliko minuta i najbliži taksi će doći do vas. Jako korisno ukoliko ste turista i nemate tursku SIM karticu.

Eskišehir je živahan grad, kulturni i univerzitetski centar koji obiluje zelenim površinama, mirnim ljudima i nekim duhom Evrope. Ukrašće vaše misli i srce, to mogu da vam garantujem.

Pročitajte prethodni post Mitologija privatnosti, magija sedam jezera i i ostali jednorozi Orijenta i Tiho, tiše, glasno, glasnije, vriska i graja, ringe-ringe-raja iz riznice Razglednice Orijenta.

Pratite Jelenu Milivojević

Instagram: https://instagram.com/jelena.milivojevic.58?igshid=btg30ampwjcg

BALI – Keep calm and wear a sarong part 05

Posted on November 19, 2019 by gypsycinderella

...link za prethodna 4 posta...

50 nijansi Ubuda, niti jedna mračnija, samo jedna strašnija…

Je li alarm probudio nas ili smo mi probudile njega, nisam sigurna, ali da se opet nismo naspavale bilo je posve jasno.

„Potpuno sam zaboravila da se ne vraćamo u Kutu noćas, a stvari nisam spremila!“ – prozborila sam umjesto dobro jutro.

„Aha“ – dodala je jedna.

„Fuck!“ – nadovezala se druga, mom krevetu bliža, i dala mi do znanja da nisam jedina.

Možda nam ni ne trebaju, tko zna što nam Madi danas sprema – bile smo sarkastične. No, u svakoj šali ima malo (ili pak punooo više) istine. Anchy i ja spustile smo se na doručak i pokorile restoran uspješno izbjegavajući balijsku kavu.

„Meni su ovi rezanci zaaakooonn!“ – promrmljala je Anchy punih usta.

„Nikad neću razumjeti kako to možeš jesti za doručak, Anchy?!“ – moralaaaa sam.

„Ono neidentificirano od jučer više mi ne pada na pamet staviti na tanjur“ – pridružila se i Copri – jedina koja nam je falila s oskudnim izborom na svom tanjuru.

Madi je danas ipak čekao nas. No, nije se bunio, vrijeme je dangubio razgovarajući s osobljem hotela, pipkajući po mobitelu i uživajući u cigareti točno ispod znaka koji je na tom mjestu zabranjuje. Feels like home. U nekoliko navrata dozivale smo ga na kavu, no pozive nije prihvatio.

Blink – blink zasvijetlio je mobitel. „Girls, is all OK? How was yesterday? Enjoy Ubud today!“ – sjetio nas se Yogi. Imala sam par ideja što mu odgovoriti, ali ruku na srce Madi se jučer pošteno iskupio s odabirom restorana, pa smo se suzdržale, uljudno napisale hvala i krenule prema Madiju.

„Ubud?“ – dočekao nas je upitom.

„Ubud“ – odgovorile smo sjedajući u kombi.

„Madi, how long to Ubud?“ – znale smo i same, no tko pita ne skita…

„Yes“ – odgovorio je još jednom i podsjetio nas na jezične barijere koje vladaju kombijem.

„Mini fali Riččččiiiii!!“ – zaključila je Anchy, identičnom izjavom od jučer.

„Ne znam tko je Riči, al’ sada fali i meni“ – uključila se i Copri

Falio je i meni, no šutjela sam. Što zbog toga što nisam htjela dodavati ulje na popriličan požar, što zbog činjenice da nisam osobito uzbuđena zbog prve destinacije na koju odlazimo po dolasku u Ubud.

O Ubudu prije planiranja putovanja nismo puno znale, ali nekoliko zanimljivih nedovoljno otkrivenih činjenica koje smo doznale bilo je sasvim dovoljno da se tamo odlučimo zaustaviti duže od dana. Uz to, od tamo sutradan krećemo još sjevernije prema dijelu otoka koji nije zasićen turistima, a tom se danu izrazito veselimo.

Sve stvari koje su me veselile doživjeti u ovom gradu zaokupirale su mi mozak toliko da ulaz u Secret Monkey Forest nisam ni doživjela sve dok mi Madi nije uputio značajan pogled stila „Ti ćeš čamiti u autu??“ Neću. No mogla bi. Zaista nisam ljubiteljica majmuna. Ne bojim se (ili možda samo malo), a, ali, nego, već se uz njih osjećam apsolutno neugodno, a i neki naši prijašnji susreti po otočjima svijeta nisu izazvali zapamćene simpatije.

Dok sam se jedva izvlačila iz auta, jedna je već frkala svoju cigaretu, a druga ulijevala onu tekućinu sumnjiva mirisa u svoju električnu spravicu za pušenje, bez koje se ne odvaja čak ni kad spava. Provjereno!

Upravo me Copri požurila prema ulazu, komentirajući kako će ovo biti totalno fun. Anchy je dijelila njeno mišljenje. Znate tko nije, no upravo smo keširale 5 dolara (umjesto regularnih 6 pa ponesite iksicu), platile ulaznicu, pa je to manje bitno. Jedinu dozvoljenu šetnicu slijedile smo onoliko dugo dok nismo pobjegle iz vidokruga redara.

„E mislim da je ovo ono prvo skretanje“ – javila se ispuhujući onu paru iz usta i skrivajući električno čudo u ruci pred Svetom šumom koja ju – baš kao i recepcija našeg hotela u Kuti – zabranjuje.

Doznali smo za neke skrivene kutke ove šume i morale smo ih same doživjeti. Preporuke nisu iznevjerile, pred sobom smo imale opustošene predjele nama nesvakidašnjeg prekrasnog zelenila – samo za nas. Da nam idilu uskoro nisu poremetili stanovnici po kojoj je šuma i dobila ime usudila bi se reći kako ljepšu gotovo nikad nisam ni vidjela (Vilo Velebita – moj grijeh, moj grijeh, moj preveliki grijeh). Dok su ih cure s veseljem promatrale, ja sam ih s još većim izbjegavala. Ne baš uspješno!

„Ajme, vidite most“ – Anchy je uperila prst u visine, a imale smo što i vidjeti.

Prekrasno kameno zdanje (u stilu vilenjačkih gradova iz Lord of the rings-a) skriveno među dugim lijanama (ako su to lijane, botanika nije moja grana ekspertize). Anchy je otrčala gore dok smo mi pripremale kameru čekajući na mjestu. Slično je ponovila i Copri, dok sam se pripremala za novi škljoc. Na kraju sam istu rutu slijedila i sama, uspela se na most i taman kad smo prizor planirale ovjekovječiti, u zagrljaj se (nepozvan) ubacio majmun, ostavljajući me potpuno šokiranu.

„Nije ti ništa, samo te dotaknuo!!“ – smirivale su me cure. Neuspješno. No, fotkanje smo odradile i brzinom munje nestale od tamo.

„Hajmo dolje, tu nema nikoga“ – Anchy je odredila daljnje kretanje, pozivajući na puteljak uz potok ispod mosta.

“Borile” smo se s kamenim gromadama i uživale u ugođaju sve do dijela od kamo nam ne bi preostalo ništa drugo nego plivati dalje i vrlo vjerojatno tako se utopiti. U tom trenu skužio nas je drugi redar, ljutito nas pogledao, uzviknuo DANGER i natjerao nas vratiti se na šetnicu. Kako smo od tada dobile svog osobnog bodyguarda svaka daljnja avantura ovim dijelom više nije dolazila u obzir. U tom trenu smo negdje odlučile i kako nam je dosta, tu i tamo zastale uz okupljališta majmuna, hramove koji ni ovdje ne manjkaju i uskoro krenule prema izlazu. Svakog gosta sat vremena dosta!

Tegalalang Rice Terrace bilo je sljedeće odredište. Nismo poklonici masovnog okupljanja, no Tegalalang smo zamoljeni vidjeti kako bi o njemu mogle kasnije i pričati. Ulaz nismo platile, ali nam je dana narukvica koja je odmah izgledala sumnjivo, a takve navlakuše ne volimo. Ako smo nešto usvojile kroz naša putovanja bilo bi to da je besplatno UVIJEK najskuplje.

Brzo nam se pridružila i lokalna domaćica, ali smo se na njenom prisustvu uljudno zahvalile i prvom prilikom istoj pobjegle. Da se razumijemo, Tegalalang je (nama Balkancima, čak i Europljanima) poprilično nestvarno, nesvakidašnje mjesto i usudim se kladiti da rižu nikad niste vidjeli u ljepšem izdanju. Terasna polja oduzimaju dah, čak i nekima među nama koji traumu predoziranja rižom (tijekom boravka na Thailandu i nekim drugim predjelima života) nikad neće zaboraviti. Ako ste turist – koji voli posjećena i provjerena mjesta destinacija na kojima se nalazite – Tegalalang ne smijete zaobići. Ako ipak niste ti, odaberite bilo koju drugu plantažu riže i nećete požaliti.

Ovdje smo probale i poznati Bali Swing (koji se plaća!), skompale se s radnicima koji upravljaju ljuljačkama, a koji su nam potom priredili i malo drugačije ljuljanje. Oni su se smijali odmah, mi se tome mirno tek ponekad možemo nasmijati danas.

Pronašli smo i cool photo spotove, potrošile određeni postotak baterije na mobitelu fotkajući i krenule prema izlazu gdje nas je spremno vrebala naša domaćica. Ponudila nam je degustaciju balijske kave, no prekratko smo planirale ostati da održimo prezentaciju o tome što o toj kavi mislimo, pa smo se još jednom zahvalile i doista napustile lokaciju.

„Luwak coffee good?“ – iz daljine nas je pitao Madi.

„Yes“ – ovaj puta smo šture (i lažljive) bile mi.

Luwak nismo probale. Jedan od razloga je što smo se s njom susrele prije, drugi činjenica da možemo preskočiti kavu koja se hvali time da je proizišla iz probavnog sustava neke životinje. No, da nismo već probale, svakako bi. Jer kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin. Bogati Rimljanin u slučaju Luwak kave.

„Je l’ sad vrijeme za sarong?“ – jedva razumljivo je promumljala Copri žvačući sendvič.

„Yep. Tirta Empul it is! Vadite marame.“ – odgovorila je Anchy istovremeno frčući novi duhan u kombiju, što je Madi gledao u retrovizoru i bio nimalo sretan, ali potpuno oprezan da ju zaustavi ako joj padne na pamet zapaliti. Što nije.

Tirta Empul Temple drugačiji je hram i nama se poprilično svidio. Posjećuje ga horda turista koji se u njemu i kupaju, vjerujući u sveti planinski izvor i mogućnost čudotvornog izlječenja. U narodne predaje ne ulazimo, već ih poštujemo. Palo nam je na pamet i samima zaroniti, ne toliko zbog potonjeg, već činjenice da nam je vruće, no dugački red odvratio nas je od pomisli. Drugi put…

Umjesto osvježenja, biramo šetnju i još malo vrućine. Spas nalazimo u hladu pod jednim kompleksom hrama gdje planiramo odmoriti. No, ne uspijeva nam predugo. Prilazi nam grupica sredovječnih (pristojno nećemo reći starijih) turista s Jave koji su ovdje na proslavi Nove godine i mole nas za zajednički selfi. Nije nam baš jasno, no objašnjavaju kako smo drugačije, visoke, bijele, mršave. Realno, izgledom potpuno drugačije od njih, iako u našim europskim okvirima ne odskačemo od prosjeka većine. Jedna slika nikoga nije ubila pa pristajemo. A tada, vade jedan, pa drugi, pa treći, peti i deseti mobitel, kameru, selfi stick… slikamo se iz ovog kuta, pa iz onog, pa odozgora, pa odozdola… i sve to trajeeeee… ostali turisti također zastaju promatrati ovaj show. Nedostajao je još samo dron, pa da kolekcija uređaja bude potpuna! Ruku na srce i same umiremo od smijeha te smo ih zabilježile i na našim mobitelima.

„We need to go“ – nakon pola sata uspjele smo se oprostiti od njih, kao i od hrama pa krenuti prema parkingu u potrazi na Madijem.

Sljedeća stanica bila je Kintamani Region odakle želimo uživati u ručku s pogledom na planinu i vulkan Batur te jezero istog imena. Jedan od ljepših objeda s pogledom. Nesvakidašnji svakako. Ručak je bio buffetskog tipa, želuci prazni, a hrana odlična, pa sve ovo ima opravdanja zašto smo se do auta vratile gotovo puzajući i prejedeno. Za informaciju, vulkan je aktivan, o čemu smo bile obaviještene porukama obitelji koji su nam već drugo jutro slali snimke o aktivnosti vulkana i upite jesmo li žive. Do danas (doslovno, jer ovo čitaju) ne znaju da smo tamo bile samo nekoliko sati prije.

„Što je sad na redu?“ – javila se Copri dok smo kretale s parkirališta.

„Što se mene tiče – krevet!“ – bila sam apsolutno iskrena.

„Ubud! Jedva čekam grad!“ – sasjekla me Anchy, arhitektica i velika zaljubljenica u urbanizam.

Tako je i bilo. Kroz već poprilično zakrčene ceste ulazimo u Ubud, u blizini smještaja molimo Madija da nas ostavi baš tu jer gužva postaje iritantna, a naše kretanje nepostojeće. Grabimo stvari, upadamo u smještaj, ostavljamo prtljagu i krećemo prema gradu.

Prošvrljale smo poznatom tržnicom, iscijenkale se za komade koji su nas zanimali, pokupovale par suvenira i na izlasku srele ekipu iz hotela koji su ovdje na organiziranom izletu s agencijom (koja to nije).

„Mnogo nam je drago da smo vas sreli. Čuli smo da same vrludate otokom. Mnogo dobro. Nama se s njima ne putuje, stalno nešto iščekujemo, možete nam dati broj tog privatnog prijevoza da probamo i sami?“ – zaskočila su nas tri mlađahna (navodno poznata) futbalerčića iz Srbije koji su na Bali doputovali s nama. „ Jao, pa vi ste vidjeli svašta. Probat ćemo se i mi organizovati“.

Razmijenili smo kontakte i ostavile dečke da uživaju u gradu, a nastavile uživati i mi. Nakon obavljene tržnice vraćamo se na ulice Ubuda, pikiramo terasu kafića na vrhu jedne zgrade, kao i jeftinu ponudu koktela i ostajemo tamo dugo. Baš dugo. Ispratile smo gotovo sve goste koji su posljednjih sati posjetili ovo mjesto, popile i sav Mojito koji su imali, otkrile najdublje osobne tajne i nekoliko sati poslije shvatile koliko je zapravo sati.

Na putu prema smještaju sjetile smo se kako u njemu vladaju komarci, a s njima nema šale. Stajemo u trgovini, kupujemo najsmrdljivije i najotrovnije sredstvo protiv komaraca, ušuljavamo se u sobu, trošimo sredstvo do kraja, a zatim vrijeme provodimo na terasi kako – u želji da ubijemo nemani – ne bismo otrovale sebe.

Tuš, krevet i prve naznake pospanosti. A komarci? Pa recimo to ovako: Mojito vs Mosquito 1:0!

…Instagram click_away_together HIGHLIGHT sa svim videima…

Kairo i jedna noć

Posted on November 17, 2019 by gypsycinderella

Stojim zaglavljen izmedju dva sveta. Potpuno sam izgubljen u ovoj dolini od vremena. Nebeske sile mi ionako olakšavaju posao, ne daju da se pomerim ni korak. Rano je ujutru, a dole u dubini oslikava se ambis nepregledne oaze još neprobuđenog grada, čije se zgrade jedva nadziru u jutarnjoj suvoj magli i smogu. Iza mene još spavaju ta tri veličanstvena kamena čuda, sa svojim čuvarom što nosi na sebi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Vide se čak iz kosmosa. Okrećem se oko sebe, udišem topao i suv septembarski vazduh koji kao hladnjikavi fen neda ni da se oznojim.

Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da li priroda ili sam bog, verovatno oboje, u dogovoru. Možda je to uradio baš on, Amon Ra, koji lebdi večno, podarivši mi samoga sebe i ovaj sunčan dan, ili sam Alah u koga upravo gledam dole. Ni on se više ne vidi od prevelike čađi jutarnje izmaglice. Večita su to pitanja bez odgovora i dan danas, čak i dok sedim ovde na platou u Gizi, iako je prošlo “samo“ 5000 godina.

Dok posmatram Kairo kako se budi odajem počast najlepšim i najmističnijim građevinama na svetu, egipatskim piramidama. Bio bih vrlo hrabar kada bih probao rečima da dočaram taj osećaj kada stanem pored njih, a kamoli ih još i dodirnem! To je verovatno malo i za doživljaj! Možda i uspem da se popnem na koji stepenik više za po koji još sekund večnosti. Penjem se sve dok ne čujem zvuk pištaljke policajaca-čuvara ovih nestvarnih kamenih trouglova.

Nažalost, to nije dugo trajalo! Ne postoji ništa jače i intezivnije od tog fleša i naboja koji se u vama stvara dok ih samo gledate. Nije realno da sam ovde, kao da se sve ovo dešava nekom drugom, a ne meni! Nijedan istorijski, turistički ili bilo kakav lokalitet na svetu nije “dostojan” niti toliko moćan da tako obuzme moju dušu kao ovaj, kazuju moji unutrašnji osećaji. Provereno!

Jutro se već uveliko uzvrpoljilo u dan bez oblaka, a u medjuvremenu zapažam da se iz onih “nekoliko zgrada u magli i smogu“ izrodilo hiljade novih i da im se kraja ne vidi. Urbani, nepregledni horizont gde se nebo stapa sa zgradama. Beskraj Kaira i njegov galopirajući „prostorni inkubator“ me je potpuno zadivio i saznajem da sam pored grada veličine bivše Jugoslavije. Kada je radni dan, moram i da doplatim, jer se trećina Egipta sjati ovde u poteri za srećom. Kako se i autobusi gomilaju, već ih ima na desetine, kao vojska poredani stoje u liniji na ivici platoa Gize i samo smetaju. Gde svi ovi ljudi stanu nije mi jasno, što nepregledne kolone turista, što domicilno stanovništvo sa druge strane. Kako se sve to ne vidi na čuvenim razglednicama, hmmm, istina se krije iza gugla i savršenih slika već pomenutog najpoznatijeg svetskog lokaliteta, pomislih u sebi. Tolika je gužva, počinje već da nervira, pa tako tražim i ja svoj bus, koji će me vratiti u hotel Zoser koji se nalazi nedaleko od platoa. To izgleda kao traženje igle u plastu sena, ali ipak ga nekako nalazim. Nastavljam svoj put u osvajanje Kaira, megalopolisa koji ima više od dvadeset dva miliona stanovnika.

Pošto sam organizovano stigao u Kairo sa povećom grupom ljudi, vidim da se mnogi boje da se udaljavaju bez vodiča i već planiranog itinerera. Kao stado se drže one stare, nametnute floskule malih agencija, hotel – McDonalds – hotel, koji se nalazi tik preko puta našeg solidnog hotela na velikom Bulevaru Piramida. Ja ih negde i razumem jer Kairo nije grad za početnike!

Ubrzo nalazim dobrovoljce, “hvatamo” prvi taksi i pravac centar, a gde je centar Kaira zapravo??? Pa u tome i jeste poenta, kao da ja znam gde je on u stvari! Upadamo u noć nepozvani, a simpatični taksista stalno nešto mrmlja u kolima, dok mu spada jambolija sa maske automobila, koji se polako raspada. Silne zakačene brojanice na retrovizoru same „djuskaju“, malo i taksisti smetaju dok vozi svoj reli, ali vera je vera. Uz ludački glasnu arapsku muziku, dobijamo i nenadanu spontanu žurku. Letimo kroz Kairo, gde u gradu od preko 20 miliona, sefamora gotovo i da nema. Prebrza noćna vožnja traje više od sat vremena, večiti zeleni talas sada je naš saveznik kao i ludi adrenalin koji nas vodi u potpunu neizvesnost. Ovde ne postoji centar grada u tom klasičnom smislu, Kairo je toliko veliki te ima na desetine trgova, koji su non-stop krcati ljudima i u kasne sate.

Stajemo na jednom od njih, priključujemo se povorci ljudi koji kao da besciljno lutaju i pridružujemo im se. I mi smo noćas besciljni, pa zar nije u tome draž! Tražimo noćni život, pa se napokon spuštamo na reku Nil i silazimo u elitni deo Kaira koji se zove Zamalek. Ovaj veliki deo grada sav šljašti u noći, vrlo je sređen, skockan. Moderni onix neboderi svih boja i desetine poznatih hotela u lancu paraju mesečinu i čine ceo prizor veličanstvenim! Oba toka reke Nil seku Kairo na nekoliko delova, koji su povezani velebnim mostovima. Uvidjam da Kairo nikada ne spava, apsolutno jedan od najvibrantnijih gradova ne svetu. Sve se dešava na ulicama i uvek je prisutan neki metež na ivici opasnosti koji u stvari i ne postoji. Siromašniji i mračniji delovi Kaira su pod opsadom potpune anarhije koja čak i plaši u trenutku! To je samo privid jer ljudi ovde imaju svoje životne navike koje su nama isuviše strane, dok se iole ne probije ta barijera i obično traje vrlo kratko. Ali i uvidjam da su vrlo prisutne nesnošljive klasne razlike, prevelika odstupanja izmedju teške sirotinje i enormnog bogatstva koju mi, kao prosečni Srbi, ne možemo ni da zamislimo, bukvalno!

Sutradan obilazim čuvenu Koptsku četvrt koja je skrivena medj’ zidinama i neboderima prašnjavog tektonskog džina. Prolazim pored tajanstvenog Grada mrtvih, koji je obasut visokim zidinama. Oko četiri miliona ljudi useljeno je u srednjovekovno groblje između starih fatimidskih grobnica. U najvećem gradu Afrike, gde živi između 22 i 25 miliona ljudi, ogroman prostor zauzima groblje koje je danas čuveno kao Grad mrtvih. Posle rata sa Sudanom sedamdesetih godina prošlog veka, u Egipat su nagrnule hiljade izbeglica i ova afrička sirotinja nije imala gde nego da se smesti među kairske pokojnike. Vremenom su nastale prave ulice i sokaci između grobova, a groblje je zatvoreno i fortifikovano. Ovde ne zalazi niko, ko baš ne mora, ili je ludi avanturista. Turisti ga razgledaju usput, iz autobusa, zgranuto posmatrajući kako se između niza grobnica s prekrasnim kupolama vijori veš.

O ovom gradu-groblju kolaju jezive legende poput one da su stanovnici Grada mrtvih početkom devedesetih u slast pojeli dvoje nemačkih turista. Navodno tu je automobilom zalutao i jedan švedski diplomata, a policija je uspela da nađe samo haubu automobila. Tako da ovde dobrovoljaca za akciju i nije bilo, a i ja baš nisam toliko lud! Mada teralo me je nešto da privirim samo malo, ali brzo su me moji saputnici odvratili od takvih ideja, ha!

Naravno, nezaobilazni Nacionalni muzej i predivna crvena zgrada sagradjena u stilu neoklasicizma. Egipćani više vole da kažu Egipatski muzej u Kairu. Sadrži najopsežniju kolekciju drevnih egipatskih antikviteta na svetu. Ima preko 136 000 eksponata, dok su desetine hiljada drugih relikvija u podzemnim skladištima. Spada medju pet najfrekventnijih i najpoznatijih muzeja na svetu. Kruna obilaska su grobni artefakti riznice faraona Tutankamona i čuvena odaja sa mumijama. Neverovatan doživljaj! Dodir nečeg tako sakralnog u meni budi nevericu. Balzamovana istorija ipak nekada ne laže! Nemoguće da samo jedno staklo deli moj prst od dodira sa Tutankamonovim i to u odličnom stanju! Večnost prolazi kroz mene, čudne neke struje osećam u sebi! Da sve to uslikam “na kvarno”, pomislih??? Ipak mi se ne rizikuje momentalnih tri godine zatvora koliko se dobija, ako se proba nešto slično! Pogled do zuba naoružanog policajca mi to latentno i saopštava! Odustajem u sekundi, ali ceo taj doživljaj će ostati večno uklesan u meni dokle god sam živ. Ko zna možda i posle!

Nastavljamo dalje, a put me vodi na Halili bazar gde kao da je vreme stalo i pravim veliku pauzu za kafu i fildžan, pošto me šoping zaista ne interesuje. Zaljubljujem se u jedan uzavreli stari deo Kaira i njegov umetnički DNK, gde su nekada sedeli razni svetski trgovci, boemi, špijuni, umetnici i prevaranti. Belosvetski gangsteri su egipćane učili kako se puši tompus, a ovi njih nargilu. Samo su umesto voća isključivo konzumirali opijum i hašiš. Nema šta, u Kairo ili se odmah zaljubiš ili proklinješ dan kada si u njega kročio. Beskompromisan je! Spoj nespojivog, sudar vekova, svetova, običaja, sklada i nesklada, a sve to jako lepo miriše i izgleda, baš tako kako je! Bazari, začini, uske i krivudave ulice sukovi, ukus orijenta opija sva moja čula, kao i miris nargile i preukusne Šawerme koja mi odgađa glad bar na neko vreme i tera dalje! A gde dalje, nadzire li se kraj najvećem afričkom džinu? Možda je to Huseinova džamija koju obilazim, kao i Saladinova tvrđava, ali ne, nije! Da li je to Ben Asra sinagoga ili možda Feleke, mali brodići dole na Nilu kojima sam plovio, ne nisu! Pa šta je onda, gde je više kraj ovog čuda!

Kada dodjete do kraja shvatate da ste u stvari tek stigli na početak. Da li je ovo samo još jedna u nizu pokeraška igra Kaira ili je sva njegova moć hipnoze ipak odradila svoje?!? Dok sedim ispod velikog kamenoloma, na zidinama čuvene Sulejmanove Alabasterne džamije, baš nešto razmišljam! Gledam u grad veličine cele stare Jugoslavije dok kao ozeblo sunce čekam nadolazeći suton. Omađijan posmatram Kairo kako nestaje u tmini gde ga nagriza još jedna preživela faraonska noć. One iste piramide u daljini ne stoje više tako nepomično. Svetlucavo igraju na horizontu prevelike daljine, pojedene u fatamorgani noćne izmaglice! Sada su i one postale sveti stanari mojih očiju.

Ima jedno nepisano pravilo svakoga grada, koje sam dobro naučio ovde u gradu starih bogova. Iako ne uspeš da vidiš sve i ako ne pronikneš u te male tajne velikih i drevnih civilizacija, ne tuguj uzalud, jer uvek ćeš naći neki dobar vidikovac sa koga se pruža odličan pogled, za svoje iskupljenje! Uvek uradi i sigurno nećeš pogrešiti! Samo nemoj ikada da ti padne na pamet ako se kojim slučajem nadješ u Kairu.

Prethodne priče: CLICK na priču o faveli u Riu (Brazil) ili priču o Šri Lanki – Sigirija

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Tiho, tiše, glasno, glasnije, vriska i graja, ringe-ringe-raja

Posted on November 14, 2019 by gypsycinderella

Kako bi mi malo tišine danas dobro „leglo“. I ko bi rekao da će tišina i mir biti privilegija… Pitate se zašto pišem ovo? Well… 😊

Ne verujem u stereotipe i ne odobravam ih, ali moram priznati da što više putujem, sve mi je jasnije da svaku naciju karakteriše nešto tipično. Da li to ima veze sa geografskim položajem, istorijom, nasleđem, načinom života – ne znam, ali je zanimljivo da su izuzeci od pravila u ovom slučaju jako retki i da statistika ide u prilog stereotipizaciji nacija.

Kao što sam već pomenula, Turska je zemlja prebogate istorije, kulture, grlatih ljudi snažnoga glasa… presnažnog, ukoliko pitate mene. Jako su glasni i bučni. Turci vole gužvu, vole fanfare, feštu i sve što je živo. Pričaju telom podjednako koliko i rečima. Gestikulacija i mimika su sastavni deo govora – jedno bez drugog ne ide. Glasovne frekvencije idu do neslućenih visina, a najzanimljivija stvar je što oni nisu svesni jačine svoga glasa, i nemaju osećaj šta je zapravo pristojna jačina – po principu „što glasnije, to bolje“.

Živi dokaz ove tvrdnje je sledeća situacija: posmatrajte grupu ljudi koji razgovaraju normalnim tonom – ukoliko im se približi jedna osoba koja priča glasnije, sav mir je poremećen i svi unutar grupe počinju koristiti jako visok ton, nadjačavati se sa ostatkom sagovornika i krajnji rezultat je grupa ljudi koja viče i deluje kao da se svadja dok zapravo razmenjuju i diskutuju svakodnevne teme. Da li je to potreba pripadanja grupi (koja je ovde jako izražena) ili nešto drugo još uvek nisam odgonetnula.

Sledeća situacija jeste razgovor mobilnim telefonom – naravno da ukoliko neko sedi blizu vas dok razgovara na telefon, prva stvar koja će vam se desiti jeste trajno oštećenje sluha, a druga stvar je da ćete biti upućeni u razgovor (hteli ili ne). Ukoliko vidite da su nekim čudom tihi, postoje takodje dve situacije – pričaju o jako poverljivim temama ili tračare o nekome/nečemu, ali to je već tema za neki drugi put.

Ako posećujete Tursku ili se selite ovde, spremite se da pojačate glas za nekoliko desetina decibela, u suprotnom ćete biti upitani da li ste dobro ili ste možda gladni jer normalna jačina glasa je endemska vrsta. Verujem da je to potreba i filozofija priradnosti grupi, jer indivudalnost nije najpoželjnija karakterna crta. A i teška je za kontrolisanje.

Ukoliko bih birala gradove koji me podsećaju na način komunikacije u Turskoj, svakako bih izabrala Istanbul ili Bursu. Kako je Istanbul moj dragi kamen, koji želim da vam predstavim sloj po sloj, izbor pada na grad broj dva – Bursu.

Bursa je okružena prirodnim lepotama i na samo nekoliko kilometara od planine i mora. Smeštena je u azijskom delu Turske. U njoj živi 60 posto stanovnika koji su poreklom sa naših prostora, zbog čega je moguće da će vas dosta ljudi razumeti.

Bursa je bila prvi glavni grad Osmanskog carstva. To je četvrti po veličini grad u Turskoj nakon Istanbula, Ankare i Izmira. Udaljenost od Istanbula iznosi 156 km, a od Marmarskog mora samo 28 km – izlaz na Mramorno more u dužini od 135 kilometara je još jedna primamljiva stavka na listi zašto posetiti Bursu.

Nalazi se u podnožju planine Uludağ. U drevnim vremenima planina Uludağ (2.543 metara visine) nazvana je Misijski Olimpus. Prema legendi, olimpijski bogovi gledali su trojanski rat s vrha ovog brda. Proglašena je za nacionalni park prirode i, sa najmodernijim i najskupljim skijaškim centrom u zemlji, predstavlja prirodnu lepotu koja krasi ovaj region.

Centrom Burse dominira Kapali čaršija sa 10 bazara sa najraznovrsnijom robom, koja je dugačka osam kilometara. U njoj možete da pazarite razne turske đakonije, od ratluka, ušećerenog kestena – po čemu je Bursa poznata, do svile, zlata i garderobe. Mnoštvo džamija, mauzoleja, muzeja, parkova, spomenika, zanatskih radionica,lokalnih restorana, hamama, termalnih izvora… će vas oduševiti i naterati da se ponovo vratite.

A i dobićete jedinstvenu priliku da vičete, cenjkate se na bazaru, probate mnoštvo ukusne hrane džabe i oplemenite svoju dušu.

Pročitajte prethodni post Mitologija privatnosti, magija sedam jezera i i ostali jednorozi Orijenta iz riznice Razglednice Orijenta.

Pratite Jelenu Milivojević

Instagram: https://instagram.com/jelena.milivojevic.58?igshid=btg30ampwjcg

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 04

Posted on November 12, 2019 by gypsycinderella

…link za prethodna 3 posta…

DAY 02 Lost in trans(portation)lation

Bilo je otprilike 3h ujutro kad smo potpisale kapitulaciju s nesanicom. Borile smo se do 6, a onda i ustale spremajući se za poduži dan. Čudan je to osjećaj kad iz vesti, štrampli, čizama, kroz samo nekoliko sati biraš između japanki ili sandala – usred zime. Osobno nemam ništa protiv, potpisala bih zauvijek.

Spustile smo se do restorana, najprije u potrazi za kavom, a potom i doručkom. Kavu kroz sljedeće dane nećemo s ovakvim oduševljenjem tražiti jer kao ni brojne u svijetu, ova nam nije odgovarala, već smo bez srama izvadile svoju i ubacile je u onu koja je stajala pred nama. E, sad već možemo dalje. Razdvojile smo se po restoranu birajući hranu, a kad smo se vratile za stol tanjuri su nam izgledali kao dječja bojanka. Ni jedna nam boja, baš kao ni vrsta hrane, nije falila na tanjuru.

„Anchy, tjestenina u 6:30?!“ – iznenadila me.

„Nemaš pojma, to nije tjestenina to su rezanci, super su. Fino mi je, a znaš koliko sam izbirljiva. Gledaj svoja posla!“

Bila je u pravu. Za Anchy smo uvijek sretne kada je sita, jer kad nije, nije dobro… sjećate se reklame za Snickers?!? E, to…

To što smo (nimalo u žurbi) stigle obaviti doručak, kavu i cigaretu značilo je kako naš kombi kasni. I kasnio je. U jednom trenutku, kad je to kašnjenje postalo zamjetnije, čak mi je prošlo glavom da možda i ne dođe, no truba na zatamljenom kombiju vratila me u stvarnost i okončala milijun i jedan scenarij u glavi. Kašnjenje je na Baliju normalna stvar. Tako da samo opušteno. Ovom doktrinom nadalje smo se vodile i mi same.

„Možemo li razgovarati o tvom ukusu muškaraca?!“ – pogledale su me cure nakon što je vozač neprepoznatljivo izgovorio svoje ime.

„To nije Yogi!“ – branila sam se, iznenađena i sama.

Da je Yogi zgođušan (ako ćemo o vjerodostojnosti slika na WhatsApp-u) bila je jedna od prvih rečenica s kojom sam curama potvrdila kako sam, nakon podužih pregovora, sredila prijevoz po Baliju na sva ona čudna mjesta koja želimo posjetiti.

„ I… Madi. Yogi… boss“ – potvrdio je i vozač našeg crnog Hyundai kombija.

„Ta na na na!“ – neartikulirano sam se još jednom opravdala. Malo mi je to pomoglo, cure mi i dalje nisu bile naklonjene pri ukrcavanju u vozilo.

„ How are you, Madi?“ – započele smo konverzaciju.

„Yes“ – odgovorio je prateći cestu.

„How far is Lempuyang temple?“ – probale smo dalje.

„Yes“ – nije surađivao.

„Fali mi naš Riči!“ – prokomentirala je Anchy podsjećajući na našeg vozača sa Sri Lanke koji nas je očarao i pružio iskustvo Sri Lanke koje ćemo rijetko ponoviti. Madi nam je, pak, najavio da osim avantura koje nas čekaju na destinacijama, čeka još veća na putu do njih, s obzirom na to da njegove kompetencije engleskog počinju i završavaju na jednoj troslovnoj riječi.

Do Lempuyang–a treba 2,5h kroz pristojan jutarnji promet i još pristojnije ceste. Ne, nije Madi u međuvremenu prozborio engleski nego smo to same shvatile kada se auto zaustavio na parkingu, a Madi ugasio auto i značajno nas pogledao.

„Lempuyang. Wait!“ – rekao je i nestao. Vratio se s hrpom muškaraca i dječaka na glasnim skuterima, koji su nas počeli oblijetati kao jato muha, u nadi kako ćemo izabrati baš njih za prijevoz.

„Come, Yogi say this, this and this. For you. Safe. Go!“ – rekao je naš poliglot i dao nam do znanja da se veliki boss iz daleka brine o nama.

Buljile smo iznenađeno u njega dok su motori glasno turirari oko nas, čeznutljivo prema natpisu za lokalni bus, odbacile ideju skutera svjesne kako nosimo kratke haljinice, pokušavale si napraviti put prema toaletu i barem zapaliti cigaretu, opet vijećale i na kraju se ipak uspele na te skutere. E pa, ako je Yogi rekao…

Yogiju se očito nismo svidjele kao što se činilo. Vožnja skuterima izgledala je kao žešći rodeo dok su se naši vozači međusobno natjecali, a ulice po kojima smo se vozile uske, drndave i jednake usponu na Himalaju (nisam bila, ali pretpostavljam). Nije ovo bio početak iz snova, ali htjele smo neviđeno, divlje, drugačije… poželjele ste… uživajte….

Kiselih lica sišle smo s motora pred zdanjem koje slovi kao jedan od najstarijih hramova na Baliju. Pogledale smo se stisnutih zubi, popravljajući odjeću i frizure, ali komentirale nismo ništa već se zaputile prema ulazu.

„Wait, sarong!“ – dobacila nam je žena s ulice i pokazala na košaru s nekim plahtama.

„Ova se ne obraća nama, je l’ tako?“ – pitala je Anchy.

„Nema šanse“ – odgovorile smo.

„Sarong. Here. Take!“ – ponovila je žena kad smo napravile još jedan korak prema ulazu.

„Cure, obraća se nama!“ – javila se opet Anchy.

I nije bila u krivu. Sarong je dugačka šarena marama koji moooorate nataknuti na sebe kad ulazite u hramove ili sveta mjesta bilo kojeg tipa na Baliju. U slučaju da ovo niste znali prije (pa ponijeli svoje marame) predstavlja odličan „asesorajz“ za uništiti sve i jednu odjevnu kombinaciju u kojoj ste planirali zabljesnuti na fotkama. Bad luck! Dok je neki hramovi naplaćuju, neki će vam je velikodušno posuditi besplatno uz napomenu da je morate vratiti. Oh, kao da biste je i zadržali!!

Vodič nas je ljubazno uputio (točnije – zadržao) neka pročitamo pravila prije ulaska na Sveto mjesto, a nama je u moru tih pravila zapala za oko rečenica kako ženama s menstruacijom nije dopušten ulaz. Oookkkk…!!

Ogrnute u 3 metra tkanine na 32C, ponosno smo ušetale u područje hrama i tako provele sljedećih 2,5 sata. Kraće razgledavajući područje hrama, a nešto ipak puno puno duže u redu za Gate of Heaven, korak bliže planini i aktivnom vulkanu Agung te, naravno, iščekujući fotku svih fotki. Da, da, znamo, ali eto i mi smo samo ljudi željni lijepih fotki… pa tko je bez grijeha nek baci kamen prvi!

Kamenje nismo bacale, ali smo na izlazu s olakšanjem skinule znojni sarong sa sebe, odbijajući razmišljati koliko ljudi ga je nosilo prije nas. Povratak skuterima niz ovu nizbrdicu nam nije padao na pamet, odabiremo lokalni prijevoz, spuštamo se na parking, nalazimo Madija i sjedamo u kombi.

„Tirta Gangga. Go!“ – veselio se naš poliglot.

„To je tu blizu, prošli smo ju putem“ – spomenula sam curama.

I stvarno, za desetak minuta stali smo pred vodenom, nekad kraljevskom, palačom u kojoj se, što zbog umora, što zbog gladi, nismo predugo zadržali. Iako vrijedi.

– „Gladna sam!“ – dodala je Copri. I nije bila jedina.

– „Madi, food!“ – pozdravile smo našeg vozača na parkingu i ušle u auto.

– „Yes, Besakih…“ – odgovorio je on, a ni jedna od nas nije ga doživjela.

Barem ne sljedećih pola sata, a onda nas je želudac podsjetio da je već više od pola dana ignoriran. Ignorirane smo bile i mi jer Madi nije stajao, a za otprilike još dodatnih sat vremena parkirao je pred Majkom svih hramova, Pura Besakih (Besakih temple).

„Kaj pričamo kineski kad kažemo da hoćemo jesti?!?“ – dobacila je Anchy i ljutito, baš kao i mi, izašla iz kombija.

Ne, ali pričamo engleski, a on to ne razumije, iskomentirale smo međusobno, pa dođe na isto. Nevoljko, ali ipak, odlučile smo dati šansu hramu prije hrane i nismo požalile. Požalile smo zbog još jednog – iznimno ružnog – saronga, ali ne i zbog vodiča koji nam se nekako sam dodijelio.

Iako smo ga u početku pokušale pristojno odbiti, uz opravdanje kako možemo same, na kraju smo bile zahvalne na njegovoj upornosti. Prošetao nas je uzduž – popreko po inače (za turiste) zatvorenim putevima hrama, otvorio jedno svetište samo za nas, podučio nas molitvi i na kraju s nama odradio vrhunski selfi. Nismo fanovi selfija, ali njega smo morale ovjekovječiti.

Do kombija smo se vratile nasmijanije nego do sada, ali sa snažnom porukom Madiju da želimo jesti. Food, restaurant, meal, rice, fish, meat, rukama i nogama smo mu objašnjavale. I, iako je izgledao pomalo zbunjen, nakon nekoliko neuspjelih pokušaja zaustavio se pred otvorenim restoranom.

Po ulasku u njega shvatili smo da nije meta turista, a cjelodnevno gladovanje zbog ugođaja i pogleda pred nama konačno se isplatilo! Bali Asli Restaurant, prekrasna terasa, zanimljiva lokalna hrana, osamljena dugačka rižina polja i njegovo Veličanstvo – Agung samo za nas. Dan, restoran, trenutak, osjećaj koji ćemo pamtiti – zauvijek! Hvala, Madi!

„Kuta?“ – dočekao nas je Madi pred kombijem nakon večere.

„Kuta, Madi, Kuta“ – konačno smo se, nakon cijelog dana, razumjeli i krenuli prema hotelu, odakle već sutra, nadamo se, ipak malo bolje naspavane – krećemo u nove pustolovine.

...link za Instagram profil click_away_together gdje su sva čudesa koja smo uspjele snimiti 🙂

Šri Lanka -> Sigirija

Posted on November 10, 2019 by gypsycinderella

Kroćenje zmija u starom svetu nastalo je u Indiji i na Šri Lanci. Negde, istovremeno razvilo se i u drevnom Egiptu samo u znatno manjoj meri. U davnim vremenima, pogotovo na Šri Lanci, ukrotitelji su imali najveću moguću privilegiju. Uživali su status pravih čarobnjaka. Hvatali su zmije i uzgajali ih. Takodje, prvi su otkrili tajne protivotrova i lečili su ljude od ujeda ovih divnih životinja. Umeli su čak i da komuniciraju sa njima. Jedini su mogli zmije da umilostive i da ih pripitome.

Skoro svakom ukrotitelju od davnina najomiljenije su bile indijske kobre. Danas se to popularno zove šaptač zmija ili snake whisperer. Nastao je kao nasledan zanat i prenosio se sa kolena na koleno. Deo potpunog kulta kroz vreme poprima drugačiji oblik sa pojavom masovnog turizma. Sam zanat zadržao se i do dana današnjeg. Kako se sve već uveliko komercijalizovalo, suština je ipak ostala ista. Nemaju više ni približno tako visok status kao nekada. Uglavnom su postali zabavljači. Sada, na prostoru Šri Lanke i dalje žive ljudi koji se vrlo uspešno bave i žive od ovog neobičnog i pomalo opasnog posla.

Sigirija, naizgled obična stena u daljini. Izgleda tako naivno dok je posmatrate još uvek onako neupućeni. Granitna metafora neskladnog, nejasnog i nedokučivog. Monolitni ugašeni gigant koji šljašti dok stoji pogrbljen. Stari skamenjeni lav kome je odavno otpala griva uveliko ćuti i ne progovara više ni sa kim. Ni sa sopstvenom senkom koju nema. Ne priča više ni sa vremenom niti sa svojom istorijom. Brani se ćutanjem. Muka mu je više od dosadnih turista poput mene. Kako i ne bi? Potpuno odudara od vegetacije i prirodnog ambijenta. Deluje kao da mu tu nije ni mesto. Rekao bih ovako neupućen da je najuren iz daleke, kamenite pustinje?! Otkud on uopšte ovde?

Potpuno je promašio podneblje napravivši totalni prirodni nesklad. Možda se nekada davno i sam univerzum malo poigao s njim. Kao da je nehotično zatresao delić neke druge planete, čija se magma spontano prosula iz svemira direktno na Zemlju. Podseća na kockasti, granitni asteroid osušen od predugog postojanja koji se nekada davno samo beživotno sručio na tlo, ne eksplodiravši. Odlomljena, krivudava, vulkanska naprava na kojoj se vrlo uspešno nastanio sam život. Mistična, monolitna i iskrivljena prirodna kocka odrubljene glave sa šapama gospodara izgladnelih životinja. Skrivena bašta na nebu kao sveti tron cvetanja jednog zatvorenog carstva i beskrajnog sebičluka. Ujedno isuviše skučen prostor za dve različite filozofije. Ničija zemlja u oblacima za tiho kajanje i jedinu preostalu misao. Vrlo pogrešno mesto za ponovno iskupljenje. Predivan ambijent za jedno pravo, vanserijsko samoubistvo. Sveti grad rodjen na kamenu toliko je moćan da je prosto neopisivo! Bolesno i ubitačno! Sigirija, dragi moji prijatelji! Kao i njegova gazdarica Šri Lanka nežno truju i ubijaju svoje preostale zanesenjake poput mene svojom prezavodljivom egzotikom.

Sigirija, jedini original i personifikacija svoje jedine gospodarice kao simbol preživele mirišljave cigle boje cimeta. Visoka je samo dvesta metara, a povlašćena je odavno i kod samih bogova. Sigirija iz daljine izgleda kao da mogu da je preskočim od šale i to da ne uhvatim zalet. Ovde na Šri Lanci, pogotovo na Sigiriji, sve samo tako izgleda! Optička varka prebogate prirode i najiskrenije indijske suze koja se nekada davno i sama slila u okean. Igra nebeskog prestola i ovozemaljskih legendi u svim mogućim oblicima. Sve se ovde sliva i preliva! Od njene lepote jedan zalutali putnik kroz vreme može samo da poludi. Pre nego li odluči da se i sam kao Kasapa ubije! Uopšte nije stvorena za komercijalne turiste! Ako mislite da samo šopingujete po koji jeftini kadar sa nje, bolje je zaobidjite, pre nego vas i ona sama baci odozdo.

Dugo sam sedeo na samom vrhu skrivenog grada Sigirije i na njenim nebeskim proplancima gde sam konačno sebe prepoznao u svim tim iščezlim i zabranjenim freskama. Sam samcijat i bez svojih konkubina. Bez igde ikoga! Napokon mi je cela Šri Lanka bila kao na dlanu. Ceo biodiverzitet neprohodnih džungli se nenadano otvorio preda mnom. Kao da sam odozgo napokon mogao da vidim sebe u ogledalu, u refleksiji svih mogućih zelenih nijansi. Nadziru se Kendi, Anurhadapura i Hikaduwa. Hiljadu i četiristo stepenika je danas protutnjalo kroz moje noge. Sve sam ih pretrčao kao od šale. Sve osim jednog. Zastao sam pri samom vrhu, na tom, svetom, osmom. Skamenio se par sekundi, okrenuo i ispoštovao nezvanično osmo svetsko čudo! Ostali turisti su se komešali od vrućine i adrenalina, praveći beskonačno veliku zmiju kojoj se ni rep više ne vidi od sunca dole pri dnu ambisa. Hmm, zmija, ta sveta životinja. Strpite se još malo!

Trebalo je kasnije i sići sa nje. Nije to nimalo jednostavno i to ne onim istim krivudavim stepenicama koje su vodile ka nebu. Večno prebukirane turistima. Lavlja stena je prenatrpana danas, kao i uvek, i vrlo rado bih sve to izbegao. Jutros je uspon na Sigiriju bio vrlo strm i dug. Uz paklenu vrućinu, sve je to izgledalo pomalo i neostvarivo. Danas napokon shvatih da sam još i u dobroj kondiciji. Krenuo sam sasvim nekim drugim, neutabanim i nepoznatim stazama. Zaobišao sam čuvena lavlja vrata, da ne verziram doživljaj od danas. Fotografisanje je završeno. Nisam više bio sam. Spontano jedan deo grupe sa kojom sam stigao dovde je krenuo sa mnom ili ja sa njima. Kako se uzme? Sunce je već duboko zalazilo i uranjalo u svoj san, tamo negde na obodima Indijskog okeana.

Silazak na dole postajao je sve manje vidljiv, a samim tim i sve više neizvestan. Provlačili smo se kroz šupljikave stene, kao prolaze, a crvena šljaka krckala je pod nama. Nažalost, vrh Sigirije je bio sve dalji. Kako smo se u grupi spuštali, nismo mnogo ni pričali međusobno. Držali smo se nekog reda da se ne pogubimo, prateći se uzajamno. Malo sam se odvojio od grupe, gledajući krajičkom oka gde su ostali.

Iznenada začuh zvuk frule u neposrednoj daljini. Krenuh ka njemu, a dole u jednoj usečenoj steni sam sedi čovek u turskom sedu, svirajući u pungu. Stara drvena frula, otvorena crna korpa i nadolazeći sumrak. Iz nje viri siva, živa gumena čarolija koja se spiritualno uvrće. Prava Indijska kobra i njen originalni uzgajivač. Pa to mi reci! Zvižduk u osam označio je poziv mojoj maloj grupi da pridju. Mnogi su se prepali videvši je, ustuknuvši. Potpuno ih razumem. Neki su doživeli prvi put u svom životu dodir sa zmijom. Vatreno krštenje!

“Ne plašite se ljudi. Pridjite slobodno!“- govorio sam im. Kakva scena i svi smo se brzo okupili oko jedinstvenog gospodara najmističnije životinje svih vremena. Mojoj sreći nije bilo kraja! Iako je padala noć, još uvek je bilo relativno vidljivo, ali smo bili vrlo obazrivi. Svako na svoj način. Kako sam i ranije bio na Dalekom istoku imao sam prilike da više puta uživo gledam čarobni Cobra show. Čak i u Egiptu. Samo, ovo je nešto sasvim drugo. Potpuno je spontan i neplaniran.

Donosim odluku da odem “korak dalje.“ Sedam tik pored uzgajivača. Ostali prisutni sa vriskom i nevericom u očima gledaju moju reakciju. Uz uzdahe i upozorenja upućene meni, adrenalin dostiže svoj vrhunac! Iz neposredne blizine sve vrlo britko promatram, iako mi nadolazeći mrak remeti koncentraciju. Punga svira, a kobra besomučno udara u debeli poklopac od korpe od kvalitetnog i prljavog ratana. Iako ne čuje, zmija reaguje na vibracije. Kao da je potpuno podivljala. Ljudi omamljeni oko mene kao da su i sami u transu. Neko slika, igra, a nekolicina se drži još po strani. Savladani strahom na licima im čitam zaprepašćenje. Ludačka energija pred sumrak odzvanja podnožjem Sigirije.

U jednom trenutku od umora gubim fokus nad situacijom. Okrećem glavu na drugu stranu. Ispustio sam pokrete vibrirajuće kobre na sekund! Ujede me nešto! Gde?! Kuku majko! Pomeram se unazad, jer u polumraku ne vidim ni krv, niti moguću ranu. Osećam da me malo boli kažiprst desne ruke. Nisam osetio bajt i zube unezverene kobre koja je i dalje udarala u poklopac. Ustajem naglo pa sedam. Gledam se po celom telu. Počinjem da se znojim. Hvata me panika! Pa šta me je to ujelo! Da li je ovo moguće! Primećujem da su mi na kažiprstu dve jedva vidljive rupice, bez trunke krvi. Beličaste. Ne razaznajem ih jasno u mraku. Kuku meni! Gotov sam! Ujede me kobra, pomislih u sebi. Šta da radim sada, kud ću majko mila!!? Ee, šmekeru, tako ti i treba! Najeb’o sam!

Šou se privodio kraju i ljudi oko mene su primetili da sa mnom nešto nije u redu i da nema više ništa od malopredjašnjeg Baneta i njegove hiper energije. Objasnim im ukratko šta mi se desilo, a par trezvenih ljudi počelo je da me ubedjuje da sam se istripovao jer su pomno pratili svaki pokret zmije i zbog sopstvenog straha. Šta ako jeste? Ako me je stvarno ujela??? Saznaćemo sve vrlo brzo! Ovaj uzgajivač me ubedjuje da je sve ok, iako ga u onom ludilu ništa nisam ni razumeo.

Lost in translation stupa na snagu. Nije mi dao odgovor na prosto pitanje. Znajući još od pre, kobrama se uvek povade otrovne kesice i zubi pred svaki nastup, još dok su male. To je osnovno pravilo. Ako je ovaj ludak ovde upravo bio sa otrovnom kobrom? Šta ako je nemaran, ako i sam ne zna i nije siguran da jeste? Šta ako krije? Ovo nije planirano mesto za ovako nešto niti je ovo egipatski hotel da bih bio siguran. Nisam ni u erii za turiste gde bih uveliko znao da ovakve stvari podležu kontroli. Počinjem da bivam svestan, malo kasno, da se ipak nalazim daleko od bilo kakve civilizacije pa su ovakve stvari vrlo moguće. Sada je možda već i prekasno da mislim više o bilo čemu!

Paranoja mi pomera um i počinjem da se mirim sa činjenicom da možda ulazim u poslednje sate svog života. Ne mogu vam opisati kako sam se osećao! Umirem li ja to ubrzo? Ceo put od Sigirije do Kendija i smeštaja proveo sam u košmarima. Zapitkivao sam glavnog menadžera u hotelu, vodiča. Svakoga na koga sam naletao! Stalno me je hrabrio osećaj da nisam osetio ujed i zube jer bih reagovao sigurno. Znam da bi se trzn’o u sekundi. To mi je vraćalo nadu kako su sati prolazili. Strahovi su bili sve veći i panika je počela da me nagriza. Čak me je pogledao i lokalni doktor čim sam se dočepao hotela. Guglao sam celu noć sve o zmijama što nisam znao ranije, iako je wifi bio prespor. Nije mi išao u korist. Odlučio sam da se kockam sa sobom, jer šta mi drugo i preostaje??? Nagutao sam se bromazepamima i legao da spavam. Ujutru, ako se probudim živ, sjajno, ako ne Šri Lanka i Sigirija biće sigurno moja poslednja destinacija. Nemam mnogo izbora.

Ustadoh mamuran nekako posle vrlo jake doze lekova. Preživeo sam izgleda. Jeeee! Nisam umro! Čekaj, stani! Možda otrov deluje kasnije?! Šta ako sam ja medicinski fenomen? Možda je zmija bila isuviše stara pa će otrov delovati post festumno? Hmm, ma ko ga jebe. Idemo dalje! Danas je novi dan, nova avantura, a prelepa Šri Lanka već zove da se ide dalje u Pinavalu, u sirotište slonova. Nema ona vremena da čeka jednog ludaka koji tripuje i proživljava svoje neke demone. Tako sam po stoti put u životu preživeo i preboleo svoju hipohondriju. Bar do neke ozbiljne sledeće prilike.

Onako srećan, odmoran, a još uvek pod utiskom unutrašnjih strahova od sinoć spremam se za još jednu novu avanturu. Po stoti put gledam u svoj prst, koji i dalje stoji na svom mestu. Nepromenjen. Smeškam se dok navlačim majcu, onako još polumokar od tuširanja i navlačim ranac na ledja. Napuštam sobu. Silazim dole u foaje hotela gde me čekaju isti oni dragi ljudi od sinoć, koji su se zajedno sa mnom radovali, ugledavši me. Usput dok idemo do kola, smeju se i malo me zezaju. Ujedno su srećni što sam preživeo i pokazuju mi slike od juče. Sa Sigirije, te tajne kuće opranih vekova koje su mi pojele dušu. Presrećan sam! Dan je prelep, još lepši nego juče. Sve prolazi u životu i nestaje.

Sopstveni isprojektovani strahovi sada su iza mene. Krećemo i odlazimo u još jedan nov raj. Dok se vozim kilometrima gledam i upijam prelepe pejzaže ove nestvarne zemlje. Razmišljam i ćutim. Osećam se kao pero. Kao da je veliki teret spao sa mene. Još uvek nemam odgovor. Nemam ga ni sada dok mislim o svemu posle toliko vremena. Dok pišem ovu priču naviru mi ona stara sećanja. More me ona ista pitanja. “Ljudi moji, da li me je zaista onu noć na premoćnoj Sigiriji tako nežno ipak ujela kobra?“

CLICK na priču o faveli u Riu (Brazil)

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

-> …s druge strane globusa… <-

by Gypsy Cinderella

Tag Archives: gypsycinderella

BALI – Keep calm and wear a sarong part 07

Bilo jednom u Barseloni

Zrno po zrno, kamen po kamen, lira po lira, pijaca i popust

BALI – Keep calm and wear a sarong part 06

Amsterdam, Venecija, Diznilend i Stari grad

BALI – Keep calm and wear a sarong part 05

Kairo i jedna noć

Tiho, tiše, glasno, glasnije, vriska i graja, ringe-ringe-raja

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 04

Šri Lanka -> Sigirija