Tiho, tiše, glasno, glasnije, vriska i graja, ringe-ringe-raja

Posted on November 14, 2019 by gypsycinderella

Kako bi mi malo tišine danas dobro „leglo“. I ko bi rekao da će tišina i mir biti privilegija… Pitate se zašto pišem ovo? Well… 😊

Ne verujem u stereotipe i ne odobravam ih, ali moram priznati da što više putujem, sve mi je jasnije da svaku naciju karakteriše nešto tipično. Da li to ima veze sa geografskim položajem, istorijom, nasleđem, načinom života – ne znam, ali je zanimljivo da su izuzeci od pravila u ovom slučaju jako retki i da statistika ide u prilog stereotipizaciji nacija.

Kao što sam već pomenula, Turska je zemlja prebogate istorije, kulture, grlatih ljudi snažnoga glasa… presnažnog, ukoliko pitate mene. Jako su glasni i bučni. Turci vole gužvu, vole fanfare, feštu i sve što je živo. Pričaju telom podjednako koliko i rečima. Gestikulacija i mimika su sastavni deo govora – jedno bez drugog ne ide. Glasovne frekvencije idu do neslućenih visina, a najzanimljivija stvar je što oni nisu svesni jačine svoga glasa, i nemaju osećaj šta je zapravo pristojna jačina – po principu „što glasnije, to bolje“.

Živi dokaz ove tvrdnje je sledeća situacija: posmatrajte grupu ljudi koji razgovaraju normalnim tonom – ukoliko im se približi jedna osoba koja priča glasnije, sav mir je poremećen i svi unutar grupe počinju koristiti jako visok ton, nadjačavati se sa ostatkom sagovornika i krajnji rezultat je grupa ljudi koja viče i deluje kao da se svadja dok zapravo razmenjuju i diskutuju svakodnevne teme. Da li je to potreba pripadanja grupi (koja je ovde jako izražena) ili nešto drugo još uvek nisam odgonetnula.

Sledeća situacija jeste razgovor mobilnim telefonom – naravno da ukoliko neko sedi blizu vas dok razgovara na telefon, prva stvar koja će vam se desiti jeste trajno oštećenje sluha, a druga stvar je da ćete biti upućeni u razgovor (hteli ili ne). Ukoliko vidite da su nekim čudom tihi, postoje takodje dve situacije – pričaju o jako poverljivim temama ili tračare o nekome/nečemu, ali to je već tema za neki drugi put.

Ako posećujete Tursku ili se selite ovde, spremite se da pojačate glas za nekoliko desetina decibela, u suprotnom ćete biti upitani da li ste dobro ili ste možda gladni jer normalna jačina glasa je endemska vrsta. Verujem da je to potreba i filozofija priradnosti grupi, jer indivudalnost nije najpoželjnija karakterna crta. A i teška je za kontrolisanje.

Ukoliko bih birala gradove koji me podsećaju na način komunikacije u Turskoj, svakako bih izabrala Istanbul ili Bursu. Kako je Istanbul moj dragi kamen, koji želim da vam predstavim sloj po sloj, izbor pada na grad broj dva – Bursu.

Bursa je okružena prirodnim lepotama i na samo nekoliko kilometara od planine i mora. Smeštena je u azijskom delu Turske. U njoj živi 60 posto stanovnika koji su poreklom sa naših prostora, zbog čega je moguće da će vas dosta ljudi razumeti.

Bursa je bila prvi glavni grad Osmanskog carstva. To je četvrti po veličini grad u Turskoj nakon Istanbula, Ankare i Izmira. Udaljenost od Istanbula iznosi 156 km, a od Marmarskog mora samo 28 km – izlaz na Mramorno more u dužini od 135 kilometara je još jedna primamljiva stavka na listi zašto posetiti Bursu.

Nalazi se u podnožju planine Uludağ. U drevnim vremenima planina Uludağ (2.543 metara visine) nazvana je Misijski Olimpus. Prema legendi, olimpijski bogovi gledali su trojanski rat s vrha ovog brda. Proglašena je za nacionalni park prirode i, sa najmodernijim i najskupljim skijaškim centrom u zemlji, predstavlja prirodnu lepotu koja krasi ovaj region.

Centrom Burse dominira Kapali čaršija sa 10 bazara sa najraznovrsnijom robom, koja je dugačka osam kilometara. U njoj možete da pazarite razne turske đakonije, od ratluka, ušećerenog kestena – po čemu je Bursa poznata, do svile, zlata i garderobe. Mnoštvo džamija, mauzoleja, muzeja, parkova, spomenika, zanatskih radionica,lokalnih restorana, hamama, termalnih izvora… će vas oduševiti i naterati da se ponovo vratite.

A i dobićete jedinstvenu priliku da vičete, cenjkate se na bazaru, probate mnoštvo ukusne hrane džabe i oplemenite svoju dušu.

Pročitajte prethodni post Mitologija privatnosti, magija sedam jezera i i ostali jednorozi Orijenta iz riznice Razglednice Orijenta.

Pratite Jelenu Milivojević

Instagram: https://instagram.com/jelena.milivojevic.58?igshid=btg30ampwjcg

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 04

Posted on November 12, 2019 by gypsycinderella

…link za prethodna 3 posta…

DAY 02 Lost in trans(portation)lation

Bilo je otprilike 3h ujutro kad smo potpisale kapitulaciju s nesanicom. Borile smo se do 6, a onda i ustale spremajući se za poduži dan. Čudan je to osjećaj kad iz vesti, štrampli, čizama, kroz samo nekoliko sati biraš između japanki ili sandala – usred zime. Osobno nemam ništa protiv, potpisala bih zauvijek.

Spustile smo se do restorana, najprije u potrazi za kavom, a potom i doručkom. Kavu kroz sljedeće dane nećemo s ovakvim oduševljenjem tražiti jer kao ni brojne u svijetu, ova nam nije odgovarala, već smo bez srama izvadile svoju i ubacile je u onu koja je stajala pred nama. E, sad već možemo dalje. Razdvojile smo se po restoranu birajući hranu, a kad smo se vratile za stol tanjuri su nam izgledali kao dječja bojanka. Ni jedna nam boja, baš kao ni vrsta hrane, nije falila na tanjuru.

„Anchy, tjestenina u 6:30?!“ – iznenadila me.

„Nemaš pojma, to nije tjestenina to su rezanci, super su. Fino mi je, a znaš koliko sam izbirljiva. Gledaj svoja posla!“

Bila je u pravu. Za Anchy smo uvijek sretne kada je sita, jer kad nije, nije dobro… sjećate se reklame za Snickers?!? E, to…

To što smo (nimalo u žurbi) stigle obaviti doručak, kavu i cigaretu značilo je kako naš kombi kasni. I kasnio je. U jednom trenutku, kad je to kašnjenje postalo zamjetnije, čak mi je prošlo glavom da možda i ne dođe, no truba na zatamljenom kombiju vratila me u stvarnost i okončala milijun i jedan scenarij u glavi. Kašnjenje je na Baliju normalna stvar. Tako da samo opušteno. Ovom doktrinom nadalje smo se vodile i mi same.

„Možemo li razgovarati o tvom ukusu muškaraca?!“ – pogledale su me cure nakon što je vozač neprepoznatljivo izgovorio svoje ime.

„To nije Yogi!“ – branila sam se, iznenađena i sama.

Da je Yogi zgođušan (ako ćemo o vjerodostojnosti slika na WhatsApp-u) bila je jedna od prvih rečenica s kojom sam curama potvrdila kako sam, nakon podužih pregovora, sredila prijevoz po Baliju na sva ona čudna mjesta koja želimo posjetiti.

„ I… Madi. Yogi… boss“ – potvrdio je i vozač našeg crnog Hyundai kombija.

„Ta na na na!“ – neartikulirano sam se još jednom opravdala. Malo mi je to pomoglo, cure mi i dalje nisu bile naklonjene pri ukrcavanju u vozilo.

„ How are you, Madi?“ – započele smo konverzaciju.

„Yes“ – odgovorio je prateći cestu.

„How far is Lempuyang temple?“ – probale smo dalje.

„Yes“ – nije surađivao.

„Fali mi naš Riči!“ – prokomentirala je Anchy podsjećajući na našeg vozača sa Sri Lanke koji nas je očarao i pružio iskustvo Sri Lanke koje ćemo rijetko ponoviti. Madi nam je, pak, najavio da osim avantura koje nas čekaju na destinacijama, čeka još veća na putu do njih, s obzirom na to da njegove kompetencije engleskog počinju i završavaju na jednoj troslovnoj riječi.

Do Lempuyang–a treba 2,5h kroz pristojan jutarnji promet i još pristojnije ceste. Ne, nije Madi u međuvremenu prozborio engleski nego smo to same shvatile kada se auto zaustavio na parkingu, a Madi ugasio auto i značajno nas pogledao.

„Lempuyang. Wait!“ – rekao je i nestao. Vratio se s hrpom muškaraca i dječaka na glasnim skuterima, koji su nas počeli oblijetati kao jato muha, u nadi kako ćemo izabrati baš njih za prijevoz.

„Come, Yogi say this, this and this. For you. Safe. Go!“ – rekao je naš poliglot i dao nam do znanja da se veliki boss iz daleka brine o nama.

Buljile smo iznenađeno u njega dok su motori glasno turirari oko nas, čeznutljivo prema natpisu za lokalni bus, odbacile ideju skutera svjesne kako nosimo kratke haljinice, pokušavale si napraviti put prema toaletu i barem zapaliti cigaretu, opet vijećale i na kraju se ipak uspele na te skutere. E pa, ako je Yogi rekao…

Yogiju se očito nismo svidjele kao što se činilo. Vožnja skuterima izgledala je kao žešći rodeo dok su se naši vozači međusobno natjecali, a ulice po kojima smo se vozile uske, drndave i jednake usponu na Himalaju (nisam bila, ali pretpostavljam). Nije ovo bio početak iz snova, ali htjele smo neviđeno, divlje, drugačije… poželjele ste… uživajte….

Kiselih lica sišle smo s motora pred zdanjem koje slovi kao jedan od najstarijih hramova na Baliju. Pogledale smo se stisnutih zubi, popravljajući odjeću i frizure, ali komentirale nismo ništa već se zaputile prema ulazu.

„Wait, sarong!“ – dobacila nam je žena s ulice i pokazala na košaru s nekim plahtama.

„Ova se ne obraća nama, je l’ tako?“ – pitala je Anchy.

„Nema šanse“ – odgovorile smo.

„Sarong. Here. Take!“ – ponovila je žena kad smo napravile još jedan korak prema ulazu.

„Cure, obraća se nama!“ – javila se opet Anchy.

I nije bila u krivu. Sarong je dugačka šarena marama koji moooorate nataknuti na sebe kad ulazite u hramove ili sveta mjesta bilo kojeg tipa na Baliju. U slučaju da ovo niste znali prije (pa ponijeli svoje marame) predstavlja odličan „asesorajz“ za uništiti sve i jednu odjevnu kombinaciju u kojoj ste planirali zabljesnuti na fotkama. Bad luck! Dok je neki hramovi naplaćuju, neki će vam je velikodušno posuditi besplatno uz napomenu da je morate vratiti. Oh, kao da biste je i zadržali!!

Vodič nas je ljubazno uputio (točnije – zadržao) neka pročitamo pravila prije ulaska na Sveto mjesto, a nama je u moru tih pravila zapala za oko rečenica kako ženama s menstruacijom nije dopušten ulaz. Oookkkk…!!

Ogrnute u 3 metra tkanine na 32C, ponosno smo ušetale u područje hrama i tako provele sljedećih 2,5 sata. Kraće razgledavajući područje hrama, a nešto ipak puno puno duže u redu za Gate of Heaven, korak bliže planini i aktivnom vulkanu Agung te, naravno, iščekujući fotku svih fotki. Da, da, znamo, ali eto i mi smo samo ljudi željni lijepih fotki… pa tko je bez grijeha nek baci kamen prvi!

Kamenje nismo bacale, ali smo na izlazu s olakšanjem skinule znojni sarong sa sebe, odbijajući razmišljati koliko ljudi ga je nosilo prije nas. Povratak skuterima niz ovu nizbrdicu nam nije padao na pamet, odabiremo lokalni prijevoz, spuštamo se na parking, nalazimo Madija i sjedamo u kombi.

„Tirta Gangga. Go!“ – veselio se naš poliglot.

„To je tu blizu, prošli smo ju putem“ – spomenula sam curama.

I stvarno, za desetak minuta stali smo pred vodenom, nekad kraljevskom, palačom u kojoj se, što zbog umora, što zbog gladi, nismo predugo zadržali. Iako vrijedi.

– „Gladna sam!“ – dodala je Copri. I nije bila jedina.

– „Madi, food!“ – pozdravile smo našeg vozača na parkingu i ušle u auto.

– „Yes, Besakih…“ – odgovorio je on, a ni jedna od nas nije ga doživjela.

Barem ne sljedećih pola sata, a onda nas je želudac podsjetio da je već više od pola dana ignoriran. Ignorirane smo bile i mi jer Madi nije stajao, a za otprilike još dodatnih sat vremena parkirao je pred Majkom svih hramova, Pura Besakih (Besakih temple).

„Kaj pričamo kineski kad kažemo da hoćemo jesti?!?“ – dobacila je Anchy i ljutito, baš kao i mi, izašla iz kombija.

Ne, ali pričamo engleski, a on to ne razumije, iskomentirale smo međusobno, pa dođe na isto. Nevoljko, ali ipak, odlučile smo dati šansu hramu prije hrane i nismo požalile. Požalile smo zbog još jednog – iznimno ružnog – saronga, ali ne i zbog vodiča koji nam se nekako sam dodijelio.

Iako smo ga u početku pokušale pristojno odbiti, uz opravdanje kako možemo same, na kraju smo bile zahvalne na njegovoj upornosti. Prošetao nas je uzduž – popreko po inače (za turiste) zatvorenim putevima hrama, otvorio jedno svetište samo za nas, podučio nas molitvi i na kraju s nama odradio vrhunski selfi. Nismo fanovi selfija, ali njega smo morale ovjekovječiti.

Do kombija smo se vratile nasmijanije nego do sada, ali sa snažnom porukom Madiju da želimo jesti. Food, restaurant, meal, rice, fish, meat, rukama i nogama smo mu objašnjavale. I, iako je izgledao pomalo zbunjen, nakon nekoliko neuspjelih pokušaja zaustavio se pred otvorenim restoranom.

Po ulasku u njega shvatili smo da nije meta turista, a cjelodnevno gladovanje zbog ugođaja i pogleda pred nama konačno se isplatilo! Bali Asli Restaurant, prekrasna terasa, zanimljiva lokalna hrana, osamljena dugačka rižina polja i njegovo Veličanstvo – Agung samo za nas. Dan, restoran, trenutak, osjećaj koji ćemo pamtiti – zauvijek! Hvala, Madi!

„Kuta?“ – dočekao nas je Madi pred kombijem nakon večere.

„Kuta, Madi, Kuta“ – konačno smo se, nakon cijelog dana, razumjeli i krenuli prema hotelu, odakle već sutra, nadamo se, ipak malo bolje naspavane – krećemo u nove pustolovine.

...link za Instagram profil click_away_together gdje su sva čudesa koja smo uspjele snimiti 🙂

Šri Lanka -> Sigirija

Posted on November 10, 2019 by gypsycinderella

Kroćenje zmija u starom svetu nastalo je u Indiji i na Šri Lanci. Negde, istovremeno razvilo se i u drevnom Egiptu samo u znatno manjoj meri. U davnim vremenima, pogotovo na Šri Lanci, ukrotitelji su imali najveću moguću privilegiju. Uživali su status pravih čarobnjaka. Hvatali su zmije i uzgajali ih. Takodje, prvi su otkrili tajne protivotrova i lečili su ljude od ujeda ovih divnih životinja. Umeli su čak i da komuniciraju sa njima. Jedini su mogli zmije da umilostive i da ih pripitome.

Skoro svakom ukrotitelju od davnina najomiljenije su bile indijske kobre. Danas se to popularno zove šaptač zmija ili snake whisperer. Nastao je kao nasledan zanat i prenosio se sa kolena na koleno. Deo potpunog kulta kroz vreme poprima drugačiji oblik sa pojavom masovnog turizma. Sam zanat zadržao se i do dana današnjeg. Kako se sve već uveliko komercijalizovalo, suština je ipak ostala ista. Nemaju više ni približno tako visok status kao nekada. Uglavnom su postali zabavljači. Sada, na prostoru Šri Lanke i dalje žive ljudi koji se vrlo uspešno bave i žive od ovog neobičnog i pomalo opasnog posla.

Sigirija, naizgled obična stena u daljini. Izgleda tako naivno dok je posmatrate još uvek onako neupućeni. Granitna metafora neskladnog, nejasnog i nedokučivog. Monolitni ugašeni gigant koji šljašti dok stoji pogrbljen. Stari skamenjeni lav kome je odavno otpala griva uveliko ćuti i ne progovara više ni sa kim. Ni sa sopstvenom senkom koju nema. Ne priča više ni sa vremenom niti sa svojom istorijom. Brani se ćutanjem. Muka mu je više od dosadnih turista poput mene. Kako i ne bi? Potpuno odudara od vegetacije i prirodnog ambijenta. Deluje kao da mu tu nije ni mesto. Rekao bih ovako neupućen da je najuren iz daleke, kamenite pustinje?! Otkud on uopšte ovde?

Potpuno je promašio podneblje napravivši totalni prirodni nesklad. Možda se nekada davno i sam univerzum malo poigao s njim. Kao da je nehotično zatresao delić neke druge planete, čija se magma spontano prosula iz svemira direktno na Zemlju. Podseća na kockasti, granitni asteroid osušen od predugog postojanja koji se nekada davno samo beživotno sručio na tlo, ne eksplodiravši. Odlomljena, krivudava, vulkanska naprava na kojoj se vrlo uspešno nastanio sam život. Mistična, monolitna i iskrivljena prirodna kocka odrubljene glave sa šapama gospodara izgladnelih životinja. Skrivena bašta na nebu kao sveti tron cvetanja jednog zatvorenog carstva i beskrajnog sebičluka. Ujedno isuviše skučen prostor za dve različite filozofije. Ničija zemlja u oblacima za tiho kajanje i jedinu preostalu misao. Vrlo pogrešno mesto za ponovno iskupljenje. Predivan ambijent za jedno pravo, vanserijsko samoubistvo. Sveti grad rodjen na kamenu toliko je moćan da je prosto neopisivo! Bolesno i ubitačno! Sigirija, dragi moji prijatelji! Kao i njegova gazdarica Šri Lanka nežno truju i ubijaju svoje preostale zanesenjake poput mene svojom prezavodljivom egzotikom.

Sigirija, jedini original i personifikacija svoje jedine gospodarice kao simbol preživele mirišljave cigle boje cimeta. Visoka je samo dvesta metara, a povlašćena je odavno i kod samih bogova. Sigirija iz daljine izgleda kao da mogu da je preskočim od šale i to da ne uhvatim zalet. Ovde na Šri Lanci, pogotovo na Sigiriji, sve samo tako izgleda! Optička varka prebogate prirode i najiskrenije indijske suze koja se nekada davno i sama slila u okean. Igra nebeskog prestola i ovozemaljskih legendi u svim mogućim oblicima. Sve se ovde sliva i preliva! Od njene lepote jedan zalutali putnik kroz vreme može samo da poludi. Pre nego li odluči da se i sam kao Kasapa ubije! Uopšte nije stvorena za komercijalne turiste! Ako mislite da samo šopingujete po koji jeftini kadar sa nje, bolje je zaobidjite, pre nego vas i ona sama baci odozdo.

Dugo sam sedeo na samom vrhu skrivenog grada Sigirije i na njenim nebeskim proplancima gde sam konačno sebe prepoznao u svim tim iščezlim i zabranjenim freskama. Sam samcijat i bez svojih konkubina. Bez igde ikoga! Napokon mi je cela Šri Lanka bila kao na dlanu. Ceo biodiverzitet neprohodnih džungli se nenadano otvorio preda mnom. Kao da sam odozgo napokon mogao da vidim sebe u ogledalu, u refleksiji svih mogućih zelenih nijansi. Nadziru se Kendi, Anurhadapura i Hikaduwa. Hiljadu i četiristo stepenika je danas protutnjalo kroz moje noge. Sve sam ih pretrčao kao od šale. Sve osim jednog. Zastao sam pri samom vrhu, na tom, svetom, osmom. Skamenio se par sekundi, okrenuo i ispoštovao nezvanično osmo svetsko čudo! Ostali turisti su se komešali od vrućine i adrenalina, praveći beskonačno veliku zmiju kojoj se ni rep više ne vidi od sunca dole pri dnu ambisa. Hmm, zmija, ta sveta životinja. Strpite se još malo!

Trebalo je kasnije i sići sa nje. Nije to nimalo jednostavno i to ne onim istim krivudavim stepenicama koje su vodile ka nebu. Večno prebukirane turistima. Lavlja stena je prenatrpana danas, kao i uvek, i vrlo rado bih sve to izbegao. Jutros je uspon na Sigiriju bio vrlo strm i dug. Uz paklenu vrućinu, sve je to izgledalo pomalo i neostvarivo. Danas napokon shvatih da sam još i u dobroj kondiciji. Krenuo sam sasvim nekim drugim, neutabanim i nepoznatim stazama. Zaobišao sam čuvena lavlja vrata, da ne verziram doživljaj od danas. Fotografisanje je završeno. Nisam više bio sam. Spontano jedan deo grupe sa kojom sam stigao dovde je krenuo sa mnom ili ja sa njima. Kako se uzme? Sunce je već duboko zalazilo i uranjalo u svoj san, tamo negde na obodima Indijskog okeana.

Silazak na dole postajao je sve manje vidljiv, a samim tim i sve više neizvestan. Provlačili smo se kroz šupljikave stene, kao prolaze, a crvena šljaka krckala je pod nama. Nažalost, vrh Sigirije je bio sve dalji. Kako smo se u grupi spuštali, nismo mnogo ni pričali međusobno. Držali smo se nekog reda da se ne pogubimo, prateći se uzajamno. Malo sam se odvojio od grupe, gledajući krajičkom oka gde su ostali.

Iznenada začuh zvuk frule u neposrednoj daljini. Krenuh ka njemu, a dole u jednoj usečenoj steni sam sedi čovek u turskom sedu, svirajući u pungu. Stara drvena frula, otvorena crna korpa i nadolazeći sumrak. Iz nje viri siva, živa gumena čarolija koja se spiritualno uvrće. Prava Indijska kobra i njen originalni uzgajivač. Pa to mi reci! Zvižduk u osam označio je poziv mojoj maloj grupi da pridju. Mnogi su se prepali videvši je, ustuknuvši. Potpuno ih razumem. Neki su doživeli prvi put u svom životu dodir sa zmijom. Vatreno krštenje!

“Ne plašite se ljudi. Pridjite slobodno!“- govorio sam im. Kakva scena i svi smo se brzo okupili oko jedinstvenog gospodara najmističnije životinje svih vremena. Mojoj sreći nije bilo kraja! Iako je padala noć, još uvek je bilo relativno vidljivo, ali smo bili vrlo obazrivi. Svako na svoj način. Kako sam i ranije bio na Dalekom istoku imao sam prilike da više puta uživo gledam čarobni Cobra show. Čak i u Egiptu. Samo, ovo je nešto sasvim drugo. Potpuno je spontan i neplaniran.

Donosim odluku da odem “korak dalje.“ Sedam tik pored uzgajivača. Ostali prisutni sa vriskom i nevericom u očima gledaju moju reakciju. Uz uzdahe i upozorenja upućene meni, adrenalin dostiže svoj vrhunac! Iz neposredne blizine sve vrlo britko promatram, iako mi nadolazeći mrak remeti koncentraciju. Punga svira, a kobra besomučno udara u debeli poklopac od korpe od kvalitetnog i prljavog ratana. Iako ne čuje, zmija reaguje na vibracije. Kao da je potpuno podivljala. Ljudi omamljeni oko mene kao da su i sami u transu. Neko slika, igra, a nekolicina se drži još po strani. Savladani strahom na licima im čitam zaprepašćenje. Ludačka energija pred sumrak odzvanja podnožjem Sigirije.

U jednom trenutku od umora gubim fokus nad situacijom. Okrećem glavu na drugu stranu. Ispustio sam pokrete vibrirajuće kobre na sekund! Ujede me nešto! Gde?! Kuku majko! Pomeram se unazad, jer u polumraku ne vidim ni krv, niti moguću ranu. Osećam da me malo boli kažiprst desne ruke. Nisam osetio bajt i zube unezverene kobre koja je i dalje udarala u poklopac. Ustajem naglo pa sedam. Gledam se po celom telu. Počinjem da se znojim. Hvata me panika! Pa šta me je to ujelo! Da li je ovo moguće! Primećujem da su mi na kažiprstu dve jedva vidljive rupice, bez trunke krvi. Beličaste. Ne razaznajem ih jasno u mraku. Kuku meni! Gotov sam! Ujede me kobra, pomislih u sebi. Šta da radim sada, kud ću majko mila!!? Ee, šmekeru, tako ti i treba! Najeb’o sam!

Šou se privodio kraju i ljudi oko mene su primetili da sa mnom nešto nije u redu i da nema više ništa od malopredjašnjeg Baneta i njegove hiper energije. Objasnim im ukratko šta mi se desilo, a par trezvenih ljudi počelo je da me ubedjuje da sam se istripovao jer su pomno pratili svaki pokret zmije i zbog sopstvenog straha. Šta ako jeste? Ako me je stvarno ujela??? Saznaćemo sve vrlo brzo! Ovaj uzgajivač me ubedjuje da je sve ok, iako ga u onom ludilu ništa nisam ni razumeo.

Lost in translation stupa na snagu. Nije mi dao odgovor na prosto pitanje. Znajući još od pre, kobrama se uvek povade otrovne kesice i zubi pred svaki nastup, još dok su male. To je osnovno pravilo. Ako je ovaj ludak ovde upravo bio sa otrovnom kobrom? Šta ako je nemaran, ako i sam ne zna i nije siguran da jeste? Šta ako krije? Ovo nije planirano mesto za ovako nešto niti je ovo egipatski hotel da bih bio siguran. Nisam ni u erii za turiste gde bih uveliko znao da ovakve stvari podležu kontroli. Počinjem da bivam svestan, malo kasno, da se ipak nalazim daleko od bilo kakve civilizacije pa su ovakve stvari vrlo moguće. Sada je možda već i prekasno da mislim više o bilo čemu!

Paranoja mi pomera um i počinjem da se mirim sa činjenicom da možda ulazim u poslednje sate svog života. Ne mogu vam opisati kako sam se osećao! Umirem li ja to ubrzo? Ceo put od Sigirije do Kendija i smeštaja proveo sam u košmarima. Zapitkivao sam glavnog menadžera u hotelu, vodiča. Svakoga na koga sam naletao! Stalno me je hrabrio osećaj da nisam osetio ujed i zube jer bih reagovao sigurno. Znam da bi se trzn’o u sekundi. To mi je vraćalo nadu kako su sati prolazili. Strahovi su bili sve veći i panika je počela da me nagriza. Čak me je pogledao i lokalni doktor čim sam se dočepao hotela. Guglao sam celu noć sve o zmijama što nisam znao ranije, iako je wifi bio prespor. Nije mi išao u korist. Odlučio sam da se kockam sa sobom, jer šta mi drugo i preostaje??? Nagutao sam se bromazepamima i legao da spavam. Ujutru, ako se probudim živ, sjajno, ako ne Šri Lanka i Sigirija biće sigurno moja poslednja destinacija. Nemam mnogo izbora.

Ustadoh mamuran nekako posle vrlo jake doze lekova. Preživeo sam izgleda. Jeeee! Nisam umro! Čekaj, stani! Možda otrov deluje kasnije?! Šta ako sam ja medicinski fenomen? Možda je zmija bila isuviše stara pa će otrov delovati post festumno? Hmm, ma ko ga jebe. Idemo dalje! Danas je novi dan, nova avantura, a prelepa Šri Lanka već zove da se ide dalje u Pinavalu, u sirotište slonova. Nema ona vremena da čeka jednog ludaka koji tripuje i proživljava svoje neke demone. Tako sam po stoti put u životu preživeo i preboleo svoju hipohondriju. Bar do neke ozbiljne sledeće prilike.

Onako srećan, odmoran, a još uvek pod utiskom unutrašnjih strahova od sinoć spremam se za još jednu novu avanturu. Po stoti put gledam u svoj prst, koji i dalje stoji na svom mestu. Nepromenjen. Smeškam se dok navlačim majcu, onako još polumokar od tuširanja i navlačim ranac na ledja. Napuštam sobu. Silazim dole u foaje hotela gde me čekaju isti oni dragi ljudi od sinoć, koji su se zajedno sa mnom radovali, ugledavši me. Usput dok idemo do kola, smeju se i malo me zezaju. Ujedno su srećni što sam preživeo i pokazuju mi slike od juče. Sa Sigirije, te tajne kuće opranih vekova koje su mi pojele dušu. Presrećan sam! Dan je prelep, još lepši nego juče. Sve prolazi u životu i nestaje.

Sopstveni isprojektovani strahovi sada su iza mene. Krećemo i odlazimo u još jedan nov raj. Dok se vozim kilometrima gledam i upijam prelepe pejzaže ove nestvarne zemlje. Razmišljam i ćutim. Osećam se kao pero. Kao da je veliki teret spao sa mene. Još uvek nemam odgovor. Nemam ga ni sada dok mislim o svemu posle toliko vremena. Dok pišem ovu priču naviru mi ona stara sećanja. More me ona ista pitanja. “Ljudi moji, da li me je zaista onu noć na premoćnoj Sigiriji tako nežno ipak ujela kobra?“

CLICK na priču o faveli u Riu (Brazil)

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Mitologija privatnosti, magija sedam jezera i ostali jednorozi Orijenta

Posted on November 7, 2019 by gypsycinderella

Život u stranoj zemlji ima dobrih i loših strana, posebno ako idete u zemlju koja je totalno drugačija od vaše matične destinacije. Turska je bila veliki izazov za mene – jezik koji je potpuno drugačiji od svih jezika koje govorim, uočljive kulturološke razlike, stil života…

U Turskoj su lični prostor i privatnost nepoznate reči i teško da definiciju istih možete pronaći i u rečniku. Najnormalnija pojava je da kada pričate sa nekim, osoba stoji toliko blizu da imate utisak da vas je neko zalepio jedno za drugo, po principu – sharing is caring – pa hajde da delimo i vazduh koji dišemo. Daleko od toga da je u pitanju nevaspitanje ili bezobzirnost; Turci prosto vole da budu u blizini ljudi koje simpatišu. Zagrljaj, držanje ruke na ledjima, čak i blago bockanje prstom u rame i štipkanje obraza je sastavni deo svakodnevnog života.

Ukoliko imate dete, spremite se da budete u centru pažnje i da će mnogo nepoznatih ljudi smatrati da je potpuno normalno da pričaju sa vašom bebom/detetom, pomiluju ga po glavi i zabavljaju ga (ovo je veoma korisna stvar ukoliko ste u restoranu i želite da jedete na miru – konobar, hostesa pa možda i vlasnik restorana će rado pričuvati dete dok vi ne završite obrok). Ta neposrednost jeste jedna od stvari koje koliko god bile šokantne na prvi utisak, osvoje vaše srce u veoma kratkom roku jer se iza svega većinom krije dobra namera.

Lični prostor u javnom prevozu jeste sledeći izazov na spisku – ljudi spakovani kao sardine i sćućureni u prednjem ili zadnjem delu autobusa, dok sredina zvrji prazna, je potpuno normalna pojava i zahteva intervenciju. Zato je vozač autobusa Bog i batina, i ukoliko ne poslušate njegove „instrukcije“, rizikujete osudu ostalih putnika, otvorenu debatu, svađu (što bi oni ovde rekli, a i mi – kavgu), mogući fizički obračun i izbacivanje iz autobusa i druge ne baš prijatne ishode. Tako da prigrlite filozofiju „lični prostor u sredstvima javnog prevoza je davno prošlo vreme“ i problem je rešen.

Jako su radoznali po prirodi i vole biti mirođija i peršun u svakoj čorbi. To je stvar na koju se navikavam još uvek. Jako su direktni i vole postavljati privatna pitanja posle prvog kontakta i upoznavanja (verujem da je ovo odlika koju smo poprimili od njih) – emotivni i bračni status, profesionalna dostignuća, visina plate, porodične teme i mnoge druge. Ovo je utisnuto duboko u njihov DNK i ne postoji sila koja će to promeniti. Tako da, ukoliko se planirate preseliti ovde, a povučeni ste po prirodi i želite sačuvati privatnost, naoružajte se strpljenjem, naviknite se na baba-kamere koje vrebaju sa svake terase, i živite po principu – take it easy and go with the flow.

Srećom, u Turskoj postoji mnogo mesta koja su mirna, povučena i nude oazu kada želite da pobegnete od svega. Raznolikost destinacija koje ova zemlja nudi, kao i lakoća i pristupačnost putovanja, je neverovatna. U ponudi je sve – izlaz na nekoliko različitih mora, planinski predeli, jezera, istorijski lokaliteti, metropole…

Jesen je dobar period za putovanja jer je još uvek toplo, a prirodnih resursa za obići ima i više nego dovoljno.

Mesto koje posebno privlači pažnju i izdvaja se kao jedna od must visit jesenjih destinacija jeste Nacionalni park Yedigöller. U prevodu sa turskog jezika naziv ovog parka je “Park sedam jezera”. Nalazi se u provinciji Bolu, u crnomorskoj regiji. Od glavnog grada Ankare udaljen je oko 3 sata vožnje, dok je od Istanbula udaljen oko 4.5 sata vožnje.

Park je nastao od klizišta koja su formirala sedam jezera – Buyukgol, Deringol, Seringol, Nazligol, Sazligol, Incegol and Kucukgol. Ono što ovaj park čini posebnim jeste raznolikost drveća koje raste na ovom području – hrast, jela, bor, lešnik i kesten su najprisutnije vrste. U jesen, listovi menjaju svoje boje, oslikavaju se u vodi i prekrivaju staze za šetnju, pružajući fantastičan vizuelni doživljaj posetiocima.

Yedigöller je neverovatno i bajkovito mesto koje obiluje drvenim mostovima, prirodnim vodopadima i izvorima sveže vode. Park obiluje i nekim od divljih životinja poput jelena, lisice i veverice. Autentičnost prostora i potpuno zadržani prirodni ambijent jeste nešto što je najveća prednost ove destinacije.

Kada poželite pobeći od svog haosa, nedostatka prostora, a sačuvati prisebnost i unutrašnji mir te volite pecanje, pešačenje, slikanje, fotografiju (posebno Instagram zaljubljenici), tišinu i odmor ovo je pravo mesto za vas. Napunićete baterije, povratiti snagu i iskusiti jesenji prizor iz bajke.

Pratite Jelenu Milivojević

Instagram: https://instagram.com/jelena.milivojevic.58?igshid=btg30ampwjcg

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 03

Posted on November 5, 2019 by gypsycinderella

… link za prethodna dva posta…

*Praćenje leta na svom monitoru – ne znaš da li olakšava stvar ili još više muči 🙂*

DAY 01 Zaljubljeni u propelere vs. Oni koji to nisu

„Dakle, ti si show!!“ – dobacila mi je Copri sa sjedala negdje iznad Indije, preko tri (letom već vidno ispaćena) Kineza, dva još uvijek ushićena Balkanca i žene čije podrijetlo kao ni raspoloženje nisam mogla odgonetnuti.

„O čemu pričaš?!“ – ništa nisam razumjela.

„U nekom trenutku sam se probudila i pogledala prema tebi. Izgledala si kao preparirana mumija s jaknom, šalom i onom malom avionskom dekicom nategnutom preko glave, lica, do nogu. Plašiš ljude!“ – dodala je.

„Baš me briga, smrzla sam se! Imam osjećaj kako ova putna saga nikada neće završiti. Znaš da mi putovanja avionom nisu najdraža. Sva sreća da mi je Anchy dala onu „drogu za spavanje“ (Draminu) i da sam se isključila pa makar i na kratko!“ – opravdavala sam se.

Smiješno, tužno ili kako god već (ali svakako istinito!) nisam fan putovanja avionom i teško ih podnosim bez obzira na kratko iskustvo rada u avijaciji ili pak činjenicu da i danas letim u prosjeku dva puta mjesečno. Nema to nikakve veze sa strahom (da se ne bi krivo razumjeli, ali ima s mojih gotovo 1.80m visine, od kojih je 1.50 u nogama). Kao dodatak alibiju dodajem i to da su avioni nerijetko neudobni, kao i činjenicu da ni u jednom prijevoznom sredstvu ne mogu spavati.

„Cabin crew seat for landing“ – jedva sam dočekala ovo čuti, kao i što prije izletjeti iz aviona. Cure su me sustigle u podugačkom redu za imigraciju, gdje su nam u ruke tutnuli onaj papirić na kojem morate ostaviti ime, prezime, godine, oib, datum prošle menstruacije, mračne obiteljske tajne i priložiti zubni karton pokojne bake kako biste uspješno ostvarili pravo na ulazak u državu.

Zadržale smo se tamo poduže vremena, baš kao i većina naših suputnika, a zvuk štambilja u putovnicu napokon je okončao našu agoniju.

„Gde ste ekipa, mnogo smo se smorili dočekujući vas!“ – pročulo se na poznatom nam jeziku.

Bio je to naš lokalni vodič Mladen, predstavnik agencije (koja to nije) na terenu, simpa dečko koji nas je sakupljao po aerodromu kao male piliće, sve dok nije nabrojao jednaki broj glava koliko mu je pisalo na papiru.

„Hoćemo sada?“ – pitao je i zaputio se prema izlazu s aerodroma. Kako smo u tih 15- tak metara uspjeli izgubiti dva ljubavna para, ne znam, ali eto, doživjeli smo i to.

Ajme, koja sparina, komentirale smo, dok se ostatak ekipe bavio potragom. No, to smo i željele pa razloga za prigovaranje nije bilo. Utišale smo se, a preostalo vrijeme do konačnog pronalaska izgubljenih golupčića potratile svaka u svojim mislima razgledavajući ovaj – cvijećem i glazbom – okićen aerodrom pod imenom Denpasar i promatrajući zalazak sunca u kojem se razlijevalo milijun nijansi ljubičaste.

„Viđat ćete to ovdje stalno“ – dobacila je Ilda, preslatka cura u službenoj majici iste one agencije koja to nije.

„Ekipa, ovako, plan je da idemo do hotela, a onda negdje klopati. Smještaj je blizu, ali je problem promet. Ovdje sve živne noću, a ulice su kaos“ – objašnjavao je Mladen.

Nije lagao, do hotela smo se busom vukli dobrih 45 minuta. Smijale smo se kad smo shvatile da je udaljen svega nekoliko km od našeg hotela. Kasnije nam ovaj prometni đumbus neće biti smiješan, no ovu večer poslužio je za sneak peak u Kutu, ljude različitih profila, prepune ulice mirisa, okusa, glazbe, tuk-tukova, auta i hrpuuuu skutera.

Po dolasku u hotel, razbježali smo se po sobama, uz dogovor da se brzo nađemo na recepciji. Hotel, s originalnim imenom “Kuta”, je pristojan smještaj sa simpatičnim vodenim vrtom unutar zgrade, nekoliko katova uvis koji završavaju bazenom na roof top-u i s tipičnim rješenjem za trokrevetnu sobu – dodanim pomoćnim krevetom koji je svo kretanje po sobi (s našim putnim torbama) sveo na “Walk like an egyptian” stil.

„Cure, ne znam koji vrag, al meni se sve opako ljulja“ – dobacila sam, a slično su potvrdile i same. Nije ni čudo s obzirom na to kako smo gotovo dva dana po avionima, koji su nas u 14 000km koje smo preletjele poprilično uzljuljali.

S ekipom kojoj je Mladen bio na čelu prošetale smo se do najbliže mjenjačnice u kojoj za jednu novčanicu od 100-tinjak eura/dolara dobijete otprilike toliko hrpa lokalnog novca. Ako ste ikad poželjeli biti milijunaš Bali je država za vas! Kroz desetak minuta svaka od nas je bila jedna od TIH.

„Oprostite, cure, čuo sam da ste vi trojka koja je s nama samo doletjela, ali da imate svoj plan razgledavanja?!“ – uletio je Mladen.

„Aham“ – klimnule smo mu i dobro se sjećam izraza lica kad smo mu odgovorile na pitanje što planiramo već sutradan.

„Nema šanse da sve to vidite u jednom danu, uostalom na sva ta mjesta ne možete samo tako uletjeti, strankinje ste!“

Gledaj nas Mladene – palo nam je na pamet, ali samo smo odšutjele, mahnule ekipi i zaputile se u potragu za večerom.

Bali je zemlja jeftine hrane i (izgledom) još jeftinijih restorana. No, ovu večer nismo odabrale jedan takav, već samo prešle cestu, odabrale prvi lijepi restoran s ogromnom terasom i naručile ono što nam je zvučalo najljepše. Okus nas nije razočarao, ali činjenica kako tanjur glumi list od banane svakako nas je – onako ošamućene – oduševio.

Pojele smo uživajući u zvukovima vodoskoka, atmosferične glazbe i brojnih autombilskih i skuterskih truba s ulica, milijunski iznos na računu pretvorile u kune kako bismo dobile bar nekakav dojam koliko smo potrošile, te se zaputile u hotel vrludajući s jedne strane ulice na drugu.

„Cure, pozdravlja nas naš budući vozač Yogi, sutra je tu u 7h i krećemo!“ – najavila sam.

„O, da, da, zgodni Yogi! Reci mu u pola 8, doručak ne propuštamo, a i tko će se naspavati do 7!“ – komentirale su ni ne sluteći da nitko, zbog jet lag-a i vremenske razlike, neće ni zaspati.

…Instagram profil click_away_together sa svim čudesima i videima unutar STORY-a Baly diary…

Rosinja

Posted on November 3, 2019 by gypsycinderella

Da li je Rio zaista toliko opasan i nebezbedan grad kako se već decenijama priča? Jesu li to samo puste glasine?! Nisu. Koliko je opasan? Može biti mnogo, čak i previše, pogotovo ako se ne pazite. Kako da se pazite, a da ujedno budete opušteni i da uživate u čarima ovakvog jednog vibrantnog grada? Jednostavno, ako niste spremni da se uskladite nemojte ni pomišljati da „za džabe“ prevaljujete toliki put. Nešto će vas sigurno već snaći onako nepripremljene. Budite sigurni u to! Fakat je i imajte u vidu jer “Brazil nije putovanje za početnike.”

Gde je to najopasnije u ovom ludom megalopolisu? Ne znam iskreno!! Verovatno svugde i nigde. Samo znam gde je najbezbednije! Jedino mesto u koje se možete mirno sakriti, a da budete potpuno sigurni da vas neće opljačkati, ili ne daj Bože još nešto gore su zatvorene zidine nepreglednih favela. Samo pod jednim uslovom:”OBAVEZNO POŠTUJTE DATE INSTRUKCIJE!”

Vodim vas u jedno skrovito mesto gde vas sigurno nikada više niko neće pronaći žive u koliko ne ispoštujete iste! Upravo krećemo u Rosinju, najveću favelu Rio De Žaneira. Da li ste spremni?!

U Riju već dva dana lije kiša “kao iz kabla” i osećam se sve više kao u Londonu, Parizu, u najboljim danima. Užasno me to nervira. Samo mi je vrlo toplo, pa me osećaj neprestano vara. Laže li me i sam Rio, u kome sam, a imam za njega u “šteku” još samo dva dana! Da li me je i on sam nezvanično već opljačkao??? Hmmmm, ni slutio nisam da će mi ovaj dan biti i najuzbudljiviji, gde ću mu ja ipak ukrasti još jednu kap života.

Kako silazim iz autobusa tako navlačim belu kabanicu, uzimam telefon u ruku i kao po običaju ovde ga stavljam u džep. Obavezno moram da ga osetim i da me žulja. Tako je bezbednije. Skidam slušalice i gledam sve nagomilanije kablove na visokim banderama kako paraju već natmureno sivo neba. Stajem, zapažam patike okačene na nekim od kablova. Šta li je sada ovo? Modni hit favele u koju još nisam kročio? Brzo saznajem da se oplakuje čovek iz ganga koga su nedavno ubili. Gde? Pa u Rosinji, ili ispred nje, gde li bi??? To je ovde u faveli potpuno normalno, tako se vrši pomen preminulom! Ovo mu dodje kao već kupljena karta za jedan vrlo uzbudljiv film.

Kolorit ljudi oko mene potpuno je drugačiji nego na utabanim i relativno bezbednim kišnim plažama Kopakabane i Leblona. Pomešan znojem, smradom iz kanalizacija i nekom pokvarenom hranom koja kao da isparava svuda oko nas. Ovo sve više liči na pakao. Lica istetoviranih, zadriglih, opasnih očiju sada su svuda oko mene. Ljudi me začudjeno gledaju, žene, babe. Deca, klošari, beskućnici, lokalni prodavci. Svi na jednom mestu! Čak i specijalci na motorima. Kriminalci preobučeni u ljude od pravde na samom ulazu. Liče na stujarte na fudbalskim utakmicama. Samo su malo tamniji i naoružaniji. Bulje u mene. Gledam i ja njih, mada ne buljim. Svi već znaju da sam stigao! Upravo je došao još jedan gringo! Šta će on ovde, pa zar ne pripada spoljnom svetu! Tihi pogledi me susreću dok se penjem i prolazim kroz katakombe zatvorene žicom. Neki stariji ljudi nešto i dobacuju, hoće da pridju, a neki se smeškaju i nešto mrmljaju na raspalom portugalskom, koji ionako ne razumem. Vodič ih odvraća. Slušaju ga i vraćaju se. Povinuju mu se. Ima veliki autoritet. Vidi se odmah na terenu, a to je sada najvažnije.

Penjem se uz jezivo strme stepenice. Prolazim kroz prostor nalik otvorenom, velikom šahtu, a mulj mi polako prodire u već mokre patike. Nastavljam dalje. Tek sada sam i zvanično kročio u Rosinju! Stigao sam napokon u favelu! Ulazim u sivu fazu jedne nezavršene kuće i spuštam se stepenicama na dole.

Grupišemo se po propisu vodiča. Krećemo na turu! Užasno je strmo, klizavo, vodič nas opominje da striktno hodamo uz liniju i da ostavimo prolaz ljudima. “Kabrio tunel” vijugavo pokazuje i podseća na stazu koje treba da se držimo dok se spuštamo na dole. Stotine kablova iznad moje glave sa kojih kaplje po koja vrela kap štite me od “jesenje kiše”, podmukle vode sa neba Rija kad’ joj vreme nije. Slikamo se. Šta li u stvari slikamo? Geto?! Ljude!? Događaje? Polako koračamo nizbrdo u pratnji vodiča koji nas opominje da silazimo u deo favele gde je zabranjeno slikanje. Naravno, ubrzo shvatam da prolazim jednu mini fabriku, primitivnu, kao iz neke prošlosti. Mala manufaktura, gde se proizvodi opijum, krek i marihuana. Krek se i dalje koristi? Nagomilani ljudi pod oružjem ukazuju da se ovde rade ozbiljni poslovi. Ceo prostor miriše na čist Kanabis. Naš vodič im se uljudno javlja. Poštuju ga. Nešto mrmljaju, ništa ih ne razumem.

Lagano prolazimo dalje. Put nas vodi opet na strme stepenice, kraće ovoga puta. Ulazimo u jednu sivu straćaru, nalik na kućicu, poluotvorenu sa svih strana. Galerija, nešto što vrlo podseća na izložbu i na njenu stalnu postavku. Slike, crteži, tagovi, murali, grafiti i Bob Marli u pozadini. Izlazim na terasu, a pogled puca na Rio i celu favelu obasutu redovima nedovršenih kuća u nekoliko boja. Dominira siva i bledo crvena, sa svih strana. Kuće u brdima, kao da ih je već pojela vetrometina džungle, negde gore pod oblacima velikog zaliva. Nepregledna je. Bože mili, pa ovo izgleda nestvarno! Rosinja u svom najlepšem izdanju i kiša je prestala da pada. Plavi tankovi za vodu, ima ih na stotine, na svakoj od njih. Rosinja, najveća favela u Riju, kao da je osvojena. Na samom smo njenom vrhu. U daljini se ocrtava Atlantik, prelepa brda zaliva Guananabara, kao najbogatiji i najlepši deo Rija. Odmah iza žica nepreglednih favela. Kakva ironija života! Preglasne klasne razlike. Neopisive! Majko mila!

Dok slušam vodiča kako priča o Rosinji, gledam umetnost oko sebe. Borbe gangova, maskirane dečake sa pištoljima, mrtve policajce, vage za merenje droge. Murale koji verno opisuju mesto u kojem sam trenutno. U svakoj muci, teskobi, umetnost najbolje zri. Dokazano. Rosinja, najveća favela u Riju, broji više od 120 000 ljudi. Sada je pacifikovana, hmmmm! Smatra se jednom od bezbednijih favela u Riju. Ima ih 700 u Janoarskoj reci i oko 3 miliona ljudi živi u njima. Njeni autohtoni žitelji ne vole naziv favela i smatraju ga pežorativnim. Zovu je komuna, zajednica. Ceo jedan Beograd, još i kusur izbrojite, u obliku Niša! Kakve li su tek ove nebezbedne?! Ne postoji bezbedna favela! Postoji samo bezbedan čovek koji vas vodi kroz nju i ništa više! To je Patrik, naš vodič.

Za sada je sve ok. Upisujemo se u jednu svesku, nalik knjizi utisaka. Otvaram je. Listam, nema nikoga iz Srbije. Puna je imena, ceo svet u jednom malom formatu od šezdeset strana. Najviše ima Britanaca, Holandjana, Nemaca, Australijanaca. Zapažam ime jednog našeg Crnogorca. Sada smo tu i mi. Lejla, Kaća, Gabi, Aleksandar i ja. Dragica iz Hrvatske, takođe je sa nama. Plavim slovima upisani. Prava Jugoslavija u malom. Divno! Za sva vremena zapisani, pa idemo dalje…

Spuštamo se i opet zabrana za slikanje. Prolazimo kroz neke katakombe, tunele. Začu se glas na engleskom: ”Momak imaš jednu cigaretu?“ Tek primetih da sede ljudi na zemlji, naoružani do zuba, istetotovirani. Nose debele lance. Vratih se korak i dadoh jednom liku trećinu kutije. Pruži mi ruku, bratski, stegnuvši je. Ispod čeličnog pogleda prelomi se osmeh! „Kako se zoveš?“- upita me! „Branislav, a ti?“ „Edilson“- odgovori mi. Ovi oko njega, skamenjeni gledaju u pod, ne pomeraju se. „Ovde ti niko ništa ne može, samo reci na kapiji dole da si upoznao Edilsona!“ “Hoću, hvala ti puno.“

Htedoh da ga pitam štošta, ali Patrik, vodič već naredi novi pokret. Ok. Prolazimo dalje i spuštamo se skoro dobrih dva sata. Slikamo gde smemo i nigde ne skrećemo, samo utabanom stazom koja izgleda kao da nema kraja. Pravimo pauzu u nekoj kao nalik poslastičarnici gde jedem najbolji kolač od Marakuže preliven semenkama. Najukusniji kolač u Brazilu pojedoh upravo ovde, u Rosinji. Topi mi se ustima još uvek i dok ovo pišem. Osmeh starice, brazilke i tips koji sam joj dao i sve već sada podseća na sreću. Bar na jedan njen trenutak.

Patrik upozorava da ne smemo da slikamo izlaz, samo unutra, enterijer. Još nismo u bezbednoj zoni za selfije. Izlazimo napolje, a Patrik naglo saopštava da se sklonimo i da stanemo u liniju. Prolaze klinci, deca pod oružjem, munjevito se spuštaju u podnožje bezdana favele. Starije žene u grupi u laganoj panici, oseća se nemir u vazduhu. Ne osećam strah, gledam krajičkom oka dok prolaze. Odzvanjaju cokule po raspaloj kaldrmi od opeke. Pratim im pokrete. Znam da sam bezbedan. Ako opalim fotku, znam da ću biti momentalno mrtav. To je to! Sve je na meni! Favela, to sam i hteo! Branislave biraj! Šalim se naravno, ni pomislio nisam. Malo nadrealna scena. Veće duge cevi no deca, koje se presijavaju u dnevnoj izmaglici. Ali to je Rio u “fulu.“, zar ne?! Čitali smo o tome, gledali filmove na tu temu. Buljuk filmova, a sada uživo.

Silazimo u bezdan dio favele, u jednu ulicu punu murala, gde vidim Čegevaru, zastavu Brazila, prelepu crnkinju izbušenu metkovima, pa prefarbani ožiljci na lepotici. Patrik upozorava da nikako ne slikamo ljude ovde dok silazimo. Odjednom, skrećemo u levo, a likovi, crnci, crnji da ne mogu biti leže na još mokrim sofama ispred nekih lokala, nalik na prodavnice. Oružje strogo ispod kanabeta. Oslikavaju se duge cevi dok se spuštamo. Ne pomeraju se. Samo nas prate pogledom i ćute, bar dok ne prodje jednolinijska povorka u kišnim kabanicama. Samo da se neko ne zaplete, vrlo je strmo, pa da se ne istripuju.

Osećam kao da uskoro izlazimo iz favele. Stajemo pored nekih trošnih kuća, gde cveta merkantilizam. Stari televizori, šolje, hiljade limenki, mikrotalasne peći, lutke, obuća, odeća, sve polovno i u lošem stanju. Zastajemo, dok Patrik priča svoj poslednji “čepter“ o Rosinji. Iznenada izleti iz jedne od kuća go muškarac, naravno sav istetoviran u gaćama. Nešto mu ljutito reče tihim glasom, pominjajući foto, a ja to shvatih ovako: “Nemoj slučajno da je mene ili robu neko slikao, sve ću da ih pobijem!” Vidim na prozoru, ženu kako izvire i gugla očima, dok nas posmatra iz daljine, pomalo zgranuto. Pogledah Patrika, nasmejah se i on kao da mi potvrdi. Neverbalna komunikacija šljaka do bola, jer smo još u autobusu on i ja obradili temu filma “Tropa de elite!”.

Sve je jasno kao dan, nastavljamo dalje i polako dok silazimo napolju već se nadziru automobili i spoljni svet. Život iz kojeg ja navodno dolazim. Na kraju, verovatno kao metafora grafit za pizzu diliveri. Ko još donosi picu ovde? Pa da li ovde ima stalnog posla i za mene, pomislih u sebi! Kada budem puk’o u životu, doći ću u Rio da prodajem kišne kabanice, kišobrane i da raznosim pice po favelama. Idelni poslovi za mene. Nikada neću biti gladan, hmmm!

Napuštamo Rosinju obasutu žicom sa spoljne strane i polako sunce počinje da para nebom, iako se satima još uvek bori s tminom. Toplina se ponovo oseća napolju, ali u meni se već uveliko nastanio jedan sasvim drugi osećaj. Favela, fasciniran sam, ali i prazan ujedno. Kako mi u stvari dobro živimo! Koliko smo samo besni, razmaženi, ušuškani. Pravila životne igre?! Sasvim jedan drugi svet! Zatvoren, vrlo surov, a opet pravedan. Ne narušavaj ga i sve će biti u redu! Poštuj ga i bićeš ispoštovan. Hiljadu pitanja u sebi sam postavljao nakon posete Rosinji. Hiljade očiju siromašne dece, nadrkanih starica koje vire iz avlija nedovršenih i raspalih kuća, pijanaca, običnih ljudi, teških kriminalaca. Ko li je sve prolazio pored mene danas, a da toga nisam ni bio svestan? Kako li oni gledaju na nas turiste? Neki sa prezirom. Drugi opet sasvim prirodno i normalno. Mnogi su nas tužno posmatrali. Nekima smo narušili spokoj u večnom nemiru. Nekome smo doneli novac, da se bar malo prehrane u izobilju sirotinje koju smo videli. Težak ukus u ustima vučem iz najveće favele u Riju.

Mnogima iz grupe je to samo bio još jedan običan izlet u moru putovanja, ali ne i meni. Jedno veliko iskustvo, upozorenje, poruka, da budem sretan u cipelama u kojima jesam i da uvek imam na umu da još više poštujem instrukcije života koje su mi date. Još uvek mi trepere vesele i razdragane oči devojčice koja je prodavala slike i radila u galeriji. Zvecka mi ukus nepotrošenog baruta neupotrebljene cevi dece malog boga, koja su prodefilovala pored nas. U daljini kao da čujem glas Edilsona koji priča svoju sliku života u najrealnijem žanru, samo sada kroz mene. Fascinira me i Patrik, iako mi na kraju nije priznao da je i on sam dete jedne od favela. Kako ga samo poštuju, to je fascinantno!

Janoarsku reku i sve njene čari teško je opisati rečima samog Leblona i Ipaneme, po koje sambe na talonu razdragane Lape. Bossa nova se može osetiti i ovde u zatvorenom svetu, u komuni, zajednici, samo ako dobro oslušnete i ne napravite jedan pogrešan korak, a vrlo je klizavo. Ja sam ga napravio kasnije i odmah su nestale slušalice. Najbolje je možda krenuti baš iz neke od favela. Tu možda još uvek živi ta skrivena duša karioka u podnožju Korkovada. Najbezbednije je ovde, verujte, bar na tih nekoliko sati jednog običnog kišnog dana, tamo negde duboko u srcu Rosinje.

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Razglednice Orijenta

Posted on October 31, 2019 by gypsycinderella

Astrologija mi je oduvek bila zanimljiva, ali nikada nisam slepo pratila i verovala u horskope, natalne karte, zvezdana proricanja i sve ostale sastojke tog magičnog „sataraša“. Mada, moram da priznam da je jedna karakteristika koja opisuje strelca potpuno tačna – nomad.

Kao što već možete da pogodite ja sam decembarsko dete i jedna od odlika moje ličnosti jeste konstantna potreba da se krećem, putujem, živim dinamičan život, ispitujem granice svojih mogućnosti… Veoma je moguće da je to bio jedan od glavnih razloga zašto sam odlučila da spakujem kofere i otisnem se u beli svet. Bez nekih posebnih planova i očekivanja, s veoma jednostavnim zahtevom – da budem srećna. U svom tom lutanju, neko vreme sam se uspela skućiti u Turskoj.

U ovom blogu želim da vam približim sve strane života i rada u Turskoj (koju mnogi ljudi sa naših prostora smatraju varvarskom i nerazvijenom), i pokažem pravo lice zemlje koja ima prebogatu istoriju, neverovatna prirodna bogastva i resurse, neograničene mogućnosti za putovanja, koja prihvata strance otvorenih ruku i u veoma kratkom vremenskom periodu čini da se osećaju kao kod svoje kuće. Nadam se da ćete uživati u iskustvima, pričama i savetima uz moje „Razglednice Orijenta“.

Pratite Jelenu na:

Instagram: https://instagram.com/jelena.milivojevic.58?igshid=btg30ampwjcg

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 02

Posted on October 29, 2019 by gypsycinderella

…prethodni post potražite CLICKom na link…

WI-FI signal lost

„Spasio te sat, kao i činjenica da smo ovo dugo planirale!“ – aždaja iz Kostrene pustila je svoj otrov u 5h ujutro – „Ukrala si mi pokrivač i jedva sam ga iščupala nazad!“ – dodala je.

„Živim sama, spavam u bračnom krevetu, oprosti što ne znam dijeliti! Uostalom i ti si se gurala cijelu noć, krevet je premalen za obje, a već smo se odavno odvikle od cimerstva u ovakvom obliku.“ – vratih joj.

U dnevnoj sobi gdje je spavala Anchy vladala je mirnodopska atmosfera, a ona je (baš kao i uvijek) izgledala posve svježe. „Koji je plan?!“ – dočekala nas je nespremne.

„Detektirati džezvicu – treba mi kava, onako, odmah!“- viknula sam ne znajući koliko će ovo biti težak zadatak. Čak i kad sam je našla, trebalo je potražiti milijun priručnika kako upaliti posljednje čudo tehnike (kakav je bio štednjak), odabrati pravi daljinski (!!), a da pritom ne popalite napu, isključite frižider, upalite kućno kino ili isključite susjedov aparat za dijalizu. Meni je sve od navedenog pošlo za rukom, osim skuhati najobičniju tursku kavu.

Dok sam to savladala cure su već gotovo bile na izlazu iz stana, s koferima u rukama. Vlasnika nismo dočekali, jer… eto… nije mu se ustajalo iz kreveta. Ključ smo bacile ni sama više ne znam gdje (ali znam da nas je on tamo uputio), spustile se s 13. kata u nadi da će nam taxi, kojeg smo pozvale preko 7365765 posrednika (jer lokalni broj, kao ni aplikacije nemamo) na kraju ipak i doći. Čudno, ali istinito, stigao je… Čudno, ali istinito, stigle smo i mi na aerodrom Nikole Tesle.

Šačica okupljenih ljudi oko osobe s fasciklom u ruci dala nam je naslutiti da je to skupina koja na Bali putuje s nama kao i agencijom koja to nije. Karte smo preuzele (Anchy i zadatak da lokalnom vodiču na Baliju preda hrpu papira, zatvoreni registrator, kuvertu i tko zna što još unutra), potražile još jednu dozu kofeina i dočekale let.

Uz sve letove do sada, ovaj do Dohe već znamo napamet… baš kao i lokalnu arapsku zračnu luku, opsjednutost klima uređajima i predimenzioniranim skulpturama koje (po mom izrazito subjektivnom mišljenju) ne liče na ništa. Čamiti tamo preostalih 6 sati do idućeg leta nije nam padalo na pamet. Kao ni Dohu razgledati čoporativno s organiziranim grupama.

Naručite UBER, imate WI-FI, rekla je Kupus. Znam da će ovo pročitati i dobro se nasmijati kad vidi svoj znani nadimak koji sam joj dodijelila još tamo davne 2013. godine dok smo zajedno kretale u svijet avijacije. Sama sam se u tom svijetu zadržala kraće, dok ona broji već popriličan staž u istoj uniformi, baš kao što je skupila i dovoljno godina života u svijetu kojeg smo rijetko nazivale našim.

Poslušale smo je, pozvale/uletile u jedan i ubrzo zalupile vrata taxija u centru Souqa Dohovine. Plan je bio kraće se prošetati, duže se zadržati sjedeći negdje i ne radeći ništa. Ispalo je obratno. Doha, kao i većina arapskog svijeta, živi noću, a tu noć – činilo se – nitko nije ostao doma.

Nakon dva sata hoda u potrazi za slobodnim mjestom u jednom od mnogobrojnih kafića popustile smo marokanskom restoranu i svim onim mirisima koji nam iz receptora okusa i mirisa nisu nestali još od putovanja u Maroko nekoliko mjeseci ranije. Naručile smo koješta (i malo što znale ponoviti bez menu-a), osim WI-FI lozinke. On nam je uskoro trebao za povratak na aerodrom.

I baš nas je on izdao kad nam je trebao najviše i usprkos pokušajima pomoći marokanskih konobara naši su mobiteli odbijali surađivati.

Do leta je ostalo manje od dva sata i znale smo da taxi moramo naći što prije. Zaputile smo se na ulice izvan Souqa, usput izgubile Anchy koja je – pak – pokušala pronaći Wi-Fi po okolnim (nimalo osvijetljenim) uličicama, a vrijeme do leta – na kojeg već sad, potpuno opravdano sumnjamo, možda i nećemo stići – sve kraće! U zadnji tren hvatamo prvi slobodni taxi, na pola puta obavještavamo vozača da ga ipak nećemo platiti koliko je sam pretpostavio da bi mogao „izmusti“, upadamo u zračnu luku, prolazimo security, trčimo prema gate-u i ulazimo – zadnje – u avion iz kojeg ćemo izaći tek 11 sati poslije.

…link za Instagram click_away_together profil za story dnevnik ovog dijela putovanja…

Putnik kroz vreme

Posted on October 27, 2019 by gypsycinderella

Zovem se Branislav Joković. Sledeće godine ulazim u šestu deceniju svog života ili u najbolje godine Mick Jagger-a. Završio sam i nosim zvanje strukovnog ekonomiste za turizam i imam završen kurs za digitalni marketing. Kapiram da niste ovde došli da čitate moj predugački CV nego da pređemo odmah na stvar.

Pišem putopise, eseje i životne priče. Bavim se sobom, a tu uvek ima posla. Život slikam maštom, a olakšavam ga čitanjem. Vrlo sam znatiželjan, nemam stalan posao, ali mi je kancelarija putujuća.

Nekada se osećam kao Branislav, fin, uglađen, nečujan i tih. Pomalo izgledam nespretno, filozofiram i zvučim kao da sam dosadan. Nikada ne izmišljam i vrlo sam pravedan. Ne nosim naočare kao Clark Kent jer još uvek dobro vidim i nemam lažnu sliku o stvarnosti. Nisam pretenciozan, ali verujem u sebe. Čovek sam sa jednim licem, ali sa dva imena. Prvim dobijenim na rođenju, a drugim stečenim. Simul Viator na latinskom znači Putnik kroz vreme, odnosno moje drugo ja. Kad se vinem u nebesa i otputujem daleko, navlačim kostim koji je spontano pronašao sebe i svoj put. Dobio je ime „Simul viator“ ili Putnik kroz vreme.

Svi težimo da za života pronađemo neki vid oslobađanja. Postoji milion načina sa kojima raspolažemo rešavajući dugotrajnu dilemu u pravcu sopstvenih spoznaja. Neke od njih su svakako joga i meditacija, a druga su sve što sam osmislio kao svrhu svog postojanja – PUTOVANJA. Tako sam im napokon dodelio unikatno ime i uplovio u svoj raj. Bukvalno sam im se predao. Apsolutno sam im se pokorio. Višestruko su mi uzvratila. Putovanja su mi podarila najlepši osećaj na svetu koji nema cenu. Bogatstvo sećanja su neprocenjiva vrsta mojih zadovoljstava.

Na ovom mom blogu imaćete prilike da se i sami uverite u to. Želeo bih da podelim sa vama, prodiskutujem i prepričavam sva moja iskustva sa prelepih destinacija. Voleo bih da čujem vaše mišljenje i doživljaje, i da naučim nešto novo kako bih još više proširio svoja znanja i produžio našu misiju. Hajde da podelimo sve što vas je učinilo srećnim i na kojoj geografskoj širini i dužini vam se možda promenio život? Šta vas je to razočaralo ili oduševilo na njima?! Zbog čega ste ikada zaplakali? Podelite na ovom blogu emocije svih mogućih meridijana sveta.

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 01

Posted on October 22, 2019 by gypsycinderella

Jak ti je podznak Škorpijo, zato ovo funkcionira

I dok većina putopisa o Baliju započinje s onim: „Bali je divna zemlja“…“Ima jedna zemlja na kraju svijeta“… „Ako poželite raj na zemlji idite na Bali!“… “Poželjela sam se probuditi uz mirise palme“ (je l’ to miriši?!?)… u ovom to neće biti slučaj. Mislim, sve je to istina, no kad razmišljam kako je uopće niknula ideja o proslavi Nove godine u državi koja će ju proslaviti 6 sati prije Lijepe naše, u glavi mi se samo vrti jedno dvorište u tamo nekoj Kostreni, kraj ljeta i ugodno prijateljstvo koje je praktički tek “nekoliko dana” prije opisanog trenutka postalo takvim.

A trebao je to biti samo običan, prekovremenim radom zaslužen, produženi vikend u kojem ćemo opušteno mahnuti ljetu. I dok sam otužno brbljala o tome kako nisam spremna za doba godine u kojem sam rođena, ona je samo šutjela, što me je zapravo malo i zabrinulo. Nije tajna da je uz Copri zapravo sasvim ugodno šutjeti, no ovaj put je šutjela drugačije.

– „Na Tajlandu si već bila, je l’ tako?“ ubila je tišinu.

– „A – haaam, sa R, Mare i Anom koju ne znaš“, pridonijela sam ovom samoubojstvu.

– „A Vijetnam?“

– „Jok, to svakako jednom želim…“

– „Hoćemo?!“

– „Hajdemo odmah. Samo da javim na posao kako idem i spremna sam!“

– „Ne, kenjaj ozbiljna sam!“

– „Zašto misliš da ja nisam?!?“

– „Zato što si sarkastična škorpija!“

– „Ako ćemo o horoskopu i kompatibilnosti, ti i ja nikad ne bi trebale ni pričati, a kamoli razmišljati o JOŠ JEDNOM zajedničkom putovanju! Dodatan razlog tomu je i činjenica da sam maloprije pala preko tvoje torbe iz Maroka koju još nisi raspakirala. Uostalom, voljela bi za sljedeće putovanje odabrati Bali!“

Zašutjela je i vratila pogled na mobitel srčući ono elektronsko čudo od cigarete po čemu bi je pamtila i kada bi sve drugo o njoj zaboravila.

– „Jak ti je podznak, Škorpijo, zato ovo funkcionira“, bilo je zadnje što se zaderala dok sam sjedala u auto prema metropoli. „Nek ti bude, može i Bali“.

* * * * * *

– „Anchy, u ZG-u sam, hajmo na cugu!“

– „Ok, radim do 5. Dođeš do trga?“

– „Cool. Vidimo se uskoro…“

Tako je i bilo. Kroz sat ili dva sjedile smo u Tkalči, prevrtale događaje koji su se izdogađali u punih 1,5 dan koji se nismo vidjele.

– „Znaš, Copri hoće da idemo nekuda za Novu“, iskomentirala sam svoj razgovor s njom.

– „A gdje?“ – pitala je Anchy nazad.

– „Ma ona pristaje na sve gdje treba putovnica, a ja sam bubnula Bali!“

– „ A daaaaj… pa idem s vama!“

– „Ti bi išla?!“ – nisam očekivala ovaj odgovor.

– „Oooo, da!! Samo, znaš da sam tek promijenila posao. Morala bih malo ispitati situaciju…“

– „E, damn, sad sam i ja zagrijana! Što li radi gospodin Skyscanner?!?“ – komentirala sam pred kraj cuge.

* * * * * *

– „Vještice, jesam li ti falila? Znaš, bila sam s Anchy na kavi, pa smo baš nešto…“, nisam uspjela završiti.

– „Kad idemo, Škorpijo?“

– „Kozo…“

– „Aj, aj, spavaj sad, o detaljima ćemo sutra!“

Sutra nikad nije bilo doslovnije

Ishitrene odluke koštaju. Malo više para i puno više živaca. Neka smo mi bacile pin na mjesto kamo ćemo, odlučile kada ćemo, a kako će se to poklopiti sa sretnim sazviježđem ili našim budžetima u vrijeme kad cijeli svijet putuje, (a aviokompanije lihvarski naplaćuju svaku od nakana vinuti se u visine oko Nove godine) nismo ubacile u kalkulaciju. Barem ne u početku.

„Ovo neće ići, osim ako sve tri ne pronađemo najunosnije tržište prodaje bubrega. Ali ni to ne pali, 2014. su mi dijagnosticirali cistu na istom (s kojom btw sasvim normalno i u slozi živim) i teško da bi se itko upuštao u ovaj rizik sa mnom“, bila je jedna od prvih poruka upućenih u sarkastično nazvan chat „Jahanje na BALI”(sijena).

Tih smo dana pročešljale sve portale u potrazi za prihvatljivim aviokartama prema Indoneziji, no iako smo već upoznale sve tarifne modele zračnih luka u regiji, Europi, svijetu i široj galaksiji, karte nam i dalje nisu bile v’džepu.

Naposljetku smo popustile, a karte kao i smještaj uzele preko agencije koja se hvali kako to nije, potpisavši skriveni pakt kako je to jedina dodirna točka i interakcija koju ćemo s agencijom (odnosno – onom koja to nije) imati. To već godinama nije bio naš đir.

Ono što je bio naš đir zaokupiralo nas je sljedećih nekoliko, poprilično hladnih, mjeseci u nas. Zasukale smo rukave, upalile radare, alarmirale znane i neznane lutalice svijetom u potrazi za najluđim, neprohodanim, autentičnim lokacijama, smještajima i prijevozima indonezijskog otoka koji se rijetko pronalaze u uhodanim itinerary-jima brojnih putnika. I tako, nakon spomenutog perioda, frekventnih WhatsApp chatova s našim lokalnim balijskim doušnikom Yogijem oko koordinata kojima ćemo se „gubiti“ i popriličnog broja megabajta potrošenih u pronalasku istih – bile smo spremne.

I dok su mnogi pomno planirali poklone za – ako se ne varam – najveći obiteljski blagdan, mi smo našim najmilijima pod bor umotali dvije stvari: a) činjenicu o još jednom izostanaku s nadolazećih blagdanskih druženja b) zamolbu da na božićno jutro odglume taxi i odvezu nas prema prijevozu koji nas vozi u Beograd odakle dalje letimo bliže Indoneziji.

Veliki su to ljudi u svakoj od naših obitelji koji stoički trpe, podnose, razumiju, podržavaju, a nerijetko i potiču svaki naš naum prošetati putovnicu na neku drugu stranu svijeta. Posvetiti im samo rečenicu, paragraf, stranicu, potpuno je nepravedno. Knjigu, kip, ulicu, trg – zasluženo!

Nevoljko odlazim od kuće za Božić, no ovoga puta je to ispalo tako. Copri i Anchy sam srela na 78. kilometru Hrvatske autoceste odakle smo dalje nastavile skupa. One su se jedva našle s unajmljenim vozačem (ispričale su poslije), kombijem zaokružile Zagreb nekoliko puta, preuzele ulogu GPS-a i spasile izgubljenog vozača koji je praktički završio u tuđem dvorištu umjesto na autoputu i, s 3 sata zakašnjenja, konačno prešle rampu naplatnih kućica koja vodi prema istoku.

Nekoliko sati poslije ležale smo u iznajmljenom beogradskom rooftop stanu (za koji nismo znale da će takav biti, niti smo ga takvog tražile, ali sreća prati hrabre – ili lude?) s pogledom na zimu srpske metropole.

“Gledaj to s ove strane, ovdje ni nije Božić, dakle nisi od nikoga zapravo ni otišla na blagdan, chill”, komentirala je Copri moju uočljivu grižnju savjesti. “Uostalom, tvoja mama ima pravo i na svoj život, da joj malo ne visiš za vratom. Možda ona ima neki svoj plan koji nužno ne uključuju tvoje šlepanje uz nju!” dodala je.

Realno – i smirila me.

Anchy je pred nosom promarširala s domaćim sirom i nabacila dodatnu distrakciju, pozivajući na večeru.

“Hajmo spati. Tko će nas dići prije zore?!” dozvala je fajrunt našoj gozbi i potrpala nas u krevet iz kojeg ujutro idemo pravac aerodrom ka nekoj drugoj, dalekoj, puno podnošljivijoj, zimi!

…link za Instagram click_away_together profil na kojem ćemo objavljivati sva videa i slike…

-> …s druge strane globusa… <-

by Gypsy Cinderella

Tag Archives: clickawaytogether

Tiho, tiše, glasno, glasnije, vriska i graja, ringe-ringe-raja

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 04

Šri Lanka -> Sigirija

Mitologija privatnosti, magija sedam jezera i ostali jednorozi Orijenta

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 03

Rosinja

Razglednice Orijenta

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 02

Putnik kroz vreme

BALI – Keep calm and wear a sarong – part 01