MAROKO – Balkanci on tour part 03

Posted on February 18, 2020 by gypsycinderella

Marrakesh – Kolinda, šahovnica, Modrić, Olić i pasoš bez mane što prolazi grane

„Jesam li luda ako kažem da je noćas Jozef upao u sobu?“ – bilo je prvo sto sam preznojena i neispavana pitala cure?

„Tko?“ – pitala je R tek otvorivši oči.

„Jesi ti nešto rekla?“ – spomenula je Copri čeprkajući po ušima.

„Ti imaš problema sa sluhom? Nemoj molim te da moram znakovati, na godišnjem sam!“

„Ma jok. Čepići za uši! Nikud bez njih!“ – rekla je, a u svim našim daljnjim druženjima, i onima dan danas, dokazala da su drugi ljudi, naprave, spodobe u krevetu opcija – čepići obaveza.

„Pitam za lupanje noćas kad smo legle… domaćin? Jozef?

„Ahaaa…. ma da… lupao je po vratima, željan razgovora, čini se… Zalupila sam vrata i poželjela mu laku noć“ – mrtva hladna je odgovorila.

R i ja smo se samo pogledale i nasmijale ženi koja nas je oduševljavala komentarima. Ono što nas je manje oduševljavalo bila je činjenica da nam klima uređaj ne radi. U pustinjskoj klimi to je zadnje što želite, a prvo što prijavite dok silazite na doručak. Sredit će, obećao je naš sinoćni posjetitelj.

Doručak nije obećavao, već ga iznio. I poprilično nas smekšao. Uživale smo u njemu, kavi i pogledu na unutrašnjost riada. Stvarno su posebna vrsta smještaja, nemjerljiva s hotelima, u kojima uvijek stignete odsjesti.

Žvačući, radile smo plan za dan. S Marijom i Milošem dogovorile smo susret u gradu. Skok u sobu po stvari i izlazak na ulice Medine koja se budila ipak nešto kasnije nego mi. Nije nam smetalo, prepreke na putu bile su manje ubojite nego one na sinoćnjem dolasku u riad, kada smo se borile sa svim mogućim načinima prijevoza, životinja i trgovaca zguranih u prolaze širine nategnutih 3 metra.

„Cure, neka turistička agencija, hajde da vidimo što nude“ – dobacila je R.

Zaposlenik iste jedva nas je dočekao, ugostivši nas bolje nego neki organizatori svadbe iz našeg kraja. Muljao je kako bi nas pridobio, al’ muljale smo i mi, i na kraju zaključile kako bismo ovdje mogle dobro tržiti. Prvo, za jednodnevni izlet u Essaouiru sutradan, a potom i trodnevni u pustinju, s namjerom da nastavimo put prema Fesu. Ovaj plan za pustinju ponovile smo čovjeku najmanje 5 puta, a on nas duplo toliko puta uvjeravajući kako mnogi turisti kombiniraju tu opciju. Užicale smo si malo vremena i obećale da ćemo se vratiti čim razmijenimo novce. Nakon 20 neuspjelih pokušaja korištenja lokalne SIM kartice uspjele smo kontaktirati Mariju i Miloša s novim informacijama i ujedno podijelili naše koordinate. Prijavili su i sebe za put, a mi potom platile za 5 mjesta i 4 dana lutanja po državi. Išlo je poprilično glatko, trebalo je mirisati na nevolju. No…

„Ovo sunce me ubija, trebam šešir čim prije“ – nagovijestila sam curama svoju daljnju putanju dublje u tržnicu – Jemaa el-Fnaa koja je sad već radila punom parom.

…

„Where are u from?!“ – obraćao nam se floskulama svaki trgovac na tržnici. Svakom petom smo i odgovorile, a odgovor Croatia izazivao je masonu euforiju. Bilo je lijepo biti Hrvat u doba kada se repka upravo vratila sa srebrom oko vrata.

„Luka Modrić is the best!“

„No, Vr-uierutirtuiruiu- saljko is the best!“ – patili su se s prezimenom.

„NOOOOOOOOOOOOOOO… the president is the best…“ – svađali su se međusobno.

Mi smo sve to mirno promatrale i čekale pristojne popuste. Koji nisu izostali. Pa eto prilike za kupiti sve što ti treba i ne treba na ovom putovanju. O ovome što ne treba najbolje bi posvjedočila Copri koja se odlučila na tradicionalnu haljinu koju doslovno nikad poslije nije obukla, osim u trenutku kada ju je zauvijek zamazala s nečime, otprilike mjesec dana poslije u Hrvatskoj.

Sama sam kupila šešir koji nikad poslije na glavu nisam stavila i škicnula kožne čizme koje sam upravo u trenutku kad ovo pišem skinula. Iako kupiti čizme usred ljeta (i to pustinjskog) nije baš ličilo na lucidnu odluku. But… hebiga…

„Marija i Miloš su u Jardin Majorelle –u! Idemo?“ – pitala nas je R.

„Znamo li kako do tamo?“ – vratile smo joj pitanje.

„Snaći ćemo se! Imam adresu! “ – pokazala je na mobitel.

Naravno da ima. R ima sve. I lijepo je putovati s njom. Ponavljam ovo i opet ću. Sorry.

Zaputile smo se brzim korakom (u nepoznato). A bio je i red za žurbu, ljudi su nas satima čekali. No, vraćamo se s bookiranim izletima, pa neka posluži kao alibi!

R nas je pošteno našetala do Botaničkog vrta, a u daljini su se nazirale poznate glave.

„Alo, bre žene, već smo se zabrinuli da vas netko nije kidnapovao“ – šalili su se.

„Ne pitajte!“ – odgovorile smo kratko. „Što veli masa, isplati li se međ ove biljke“ – vratile smo šalu.

„Mnogo je lep vrt, videt ćete“ – nasmijano nam je odgovorila Marija.

I nije pogriješila. Izgled i atmosfera vrta apsolutno su opravdali cijenu ulaznice od 70 DRH (cca 8 EURA). Botanički vrt Majorelle (arapski: حديقة ماجوريل) je botanička oaza i umjetnički raj Marrakech – a, osmišljen od strane francuskog umjetnika Jacquesa Majorellea 20 godina istog tog stoljeća. Jednako toliko godina kasnije navodno je otvoren za javnost, a ono po čemu je najpoznatiji je to da je od 1980. godine vrt u vlasništvu Yves Saint-Laurenta i Pierra Bergéa. Nakon što je Yves Saint Laurent umro 2008. godine, njegov pepeo je prosut po botaničkom vrtu. Friki info, znamo!

Željni kulture ili pak mode, mogu zaviriti u islamski muzej unutar parka, u čijoj kolekciji se nalazi skupocjeni sjevernoafrički tekstil iz Saint-Laurentove osobne zbirke, kao i razne keramike, nakit i umjetničke slike Majorellea. Posebna nijansa podebljane plave boje koju je u velikoj mjeri koristio u vrtu Jacques Majorelle, dobila je ime po njemu – bleu Majorelle. (ovo nam je rekao google!)

Ono što nam nije morao reći je da se u vrtu se nalaze biljke sa svih pet kontinenata i pokojeg susjednog planeta. Uglavnom su to kaktusi i drugo egzotično bilje oko kojeg se nagurava hrpu turista jer slike od tamo uistinu su čarobne. Nisam ljubitelj travurda i ptičurina, al pokoju sliku tražila sam i sama.

Nakon nekoliko sati boravka u vrtu što je Balkancima potrebno? Kava figurativno – birtija doslovno! I taman kad smo se smjestili, nabasali smo i na par iz aviona koji je pratio naše koordinate. Kratko smo porazgovarali, a onda su se izgubili među uske ulice ovog „Crvenog grada“, kako još nazivaju Marrakesh.

Nakon birtije naša sljedeća stanica bila je Bahia palace, el Badi Palace i Saadien’s Tombs. No, prije potraga za taksijem. Iskreno, pokraj botaničkog vrta teško je pronaći povoljan taksi, no samo nekoliko ulica dalje uletjeli smo u novi kombi, kratko uživali u klimi, a onda izišli na ulice starog grada. Šetali smo uz zdanja pred nama, nerijetko koristeći Miloša kao vješalicu za torbe dok poziramo objektivu. Stoički je to podnio, činilo se da ima iskustva. Dugo zadržavanje u Vrtu, ne malo u kafiću i vrludanje uličicama starog grada rezultiralo je time da u Saadien’s Tombs nismo uspjele ući u radno vrijeme. No, nitko nije izgledao previše tužno. Iako, ako ste u blizini, ne budite – mi.

Tužno možda nismo izgledali, ali gladno svakako. Izdržali smo taman dovoljno do obližnjeg lokalnog food square –a na ulazu u Medinu. Izvoljevale smo s menijima, a otprilike tako i jele. Na juhu smo se odvažile, salatu (poučene iskustvom) ovaj put ipak ne, no sutra će to već biti druga priča! Našao se tu još neki prečudni smotuljak punjen koječime. Nije da ne želim opisati detaljnije, već doista ne znam! Na obdukciju hranu nismo slale. Niti sebe. Bogu Hvala.

Sljedeći plan bio je krevet. Na kratko barem. Pozdravili smo M&M i dogovorile druženje navečer ili pak sutra ujutro pred put u Essaouiru. Put do riada, iako ne dug, punog želudca nije bio lak. No, što se mora…. U 10 minuta stigle smo u smještaj, šturo pozdravile Jozefa (koji je opet bio razgovorljiv), ušle u sobu, UPALILE klimu i srušile se u krevet. NON CONTACT PERIOD dogovorile smo se.

Nekoliko sati poslije, donekle odmornije, ali svakako mirišljavije (nego po dolasku) sišle smo u atrij. Jozef nam je brže bolje uvalio piće, a mi noge u bazen, još uvijek ih odmarajući od cjelodnevnog lutanja. Zborili smo na poprilično lošem engleskom, a potom ga pozdravile i zaputile se u kaos Medine.

„Moram po one čizme!“ – nije mi vrag dao mira.

„Sad?! I svjesna si da ćeš ih vucarat sa sobom kroz cijeli Maroko?“

„Sad ili nikad!“ – nema tu kompromisa.

Tako je i bilo. Kratak spomen hrvatskog imena, usputna debata s prodavačima o nogometašima i za svega pola sata iscjenkane čizme bile su u rukama. Divila sam im se nasred medine, divila sam im se i u rooftop kafiću nekoliko minuta poslije, na kojem smo pronašle spas od preludog ritma souqa.

S krova je sve to izgledalo mirnije – uz marokanski čaj, povjetarac i zajedničke teme (koje otvaraju put prijateljstvu) znatno pitomije.

…Link za Instagram HIGHLIGHT koji prati priču…

Deda Mraze, Deda Mraze, svraćaš li u Tursku?

Posted on December 28, 2019 by gypsycinderella

Božić, Nova Godina, Božić… Vreme praznika, vreme kada smo sa porodicom i prijateljima, vreme kada se regenerišemo, spremamo za neke nove početke i odluke, i akumuliramo energiju za sve te sjajne odluke koje smo spremni da donesemo ili već jesmo doneli. Dve, tri nedelje magije, kada nešto neobjašnjivo treperi u vazduhu i pomera naše srce i razumsko u nama. Praznični duh zaista postoji.

Živeći u Srbiji nisam mnogo razmišljala o svim posebnim osećanjima i raspoloženjima koje praznici donose. Preseljenje u Tursku je donelo mnogo bolje razumevanje ovog, za mene, fenomena.

Ukoliko se potrefi da posećujete Tursku u vreme praznika, sagledaćete sve to iz jedne malo drugačije perspektive. Da, gradovi su okićeni, sve je blistavo i šljašteće, čak zaskepjujuće divno i sjajno. Sve deluje isto kao tamo negde kod kuće, ali… Ključna reč je “deluje”.

Turska je islamska zemlja te se samim tim obeležavanje bilo kakvih Hrišćanskih ceremonija svodi na minimum. Pominjanje Božića i Deda Mraza u svakodnevnom životu je veliki taboo, ali već kada uđete u prvi šoping centar, ogromna figura Deda Mraza koji peva “Merry Christmas” će vam bukvalno naterati osmeh na lice. Paradoks par excellence.

Sledeći elemenat je muzika koju puštaju po kafićima i restoranima – engleske pesme o Božiću. Da li iko obraća pažnju na to? Naravno da ne, jer muzika lepo zvuči, a engleski većina populacije, na žalost, slabije razume. Ali ukoliko pomenete reč Noel (kako na turskom zovu Božić), čućete negodovanje i zbunjene osmehe i poglede kao da ste rekli da planirate državni puč. Krajnje zbunjujući obrazac ponašanja.

Daleko od toga da vam je zabranjeno da proslavite svoje praznike – u svim crkvama postoje programi za odgovarajuće datume. I niko vas neće ispitivati i propitivati zašto slavite Božić- izbor je dozvoljen, ali ne i priča o istom. Jer nekom magijom pričanje o praznicama i tradicijama koje su drugačije može da promeni mnogo. Čudno, ali nešto na šta se morate navići ukoliko dolazite ili živite ovde.

Kao što sam već pomenula, prazničnog duha fali. Nema onog sastajanja u kafićima i kod kuće, dok su svi na odmoru, cele porodice na okupu, neplaniranog navraćanja kod prijatelja, šala o prethodnim proslavama, štandova punih ukrasa, kolačića, tople čokolade, vruće rakije i kuvanog vina… Jednostavno, život se nastavlja.

Proslava Nove Godine dobija toliko pažnje da je to kao i svaki drugi dan, 1. januar je neradni dan, ali 2. je već normalan dan. Nema pompeznosti, nema velikih okupljanja, koncerata, organizovanih proslava… Ljudi ne prave veliku stvar od Nove Godine, jednostavno deluje kao da nekada nisu ni svesni datuma.

Prosto nije popularno i nije nešto što će postati prioritet u budućnosti, ukoliko mene pitate. Kultura proslave i početka Nove godine ne postoji. Naravno, izuzetaka uvek ima, i postoje mesta koja imaju sadržaje za sve, ali daleko je to od posete bilo kom drugom gradu u Evropi, gde vas praznična magija prosto lovi i obuzima na svakom koraku. Stranci koji žive u Turskoj pokušavaju da malo osveste i podignu svest o različitostima, ali taj procenat za sada nije dovoljan da se stvari ozbiljnije promene.

Kao što sam već pomenula, preseljenje ovde je donelo određenu dozu nostalgije i tuge za našim sitnim tradicijama za vreme praznika. To je jedan od aspekata na koje je teško navići se, jer htela ili ne, osećanje posebnosti i praznične magije pomalo bledi kako godine prolaze, iako se jako trudim da zadržim to ubrzano kucanje srca i uzbuđenje. To je valjda jedna od žrtava koju moram podneti zarad drugih pozitivnih stvari koje ova zemlja nudi.

Cenite praznike i atmosferu koju imate, kao i vreme provedeno sa porodicom i prijateljom. Do nekog sledećeg pisanja, Srećan Božić, Nova Godina i Božić.

Pročitajte prethodne postove Mitologija privatnosti, magija sedam jezera i i ostali jednorozi Orijenta , Tiho, tiše, glasno, glasnije, vriska i graja, ringe-ringe-raja i Amsterdam, Venecija, Diznilend i Stari grad, Pričaj turski jezik da te razumeju svi (u Turskoj), Piti ili ne piti – pitanje je sad? , Život je more, kuće kao kockice šećera, slana voda i Vaša želja je za mene zapovest iz riznice Razglednice Orijenta.

Pratite Jelenu Milivojević

Instagram: https://instagram.com/jelena.milivojevic.58?igshid=btg30ampwjcg

BALI – Keep calm and wear a sarong part 08

Posted on December 10, 2019 by gypsycinderella

...prethodne dijelove priče pronađite u blog feed-u…

DAY 05 Put u središte SEBE

Dok smo mi već debelo zagazile u Novu, ekipa u Hrvatskoj još je aktivno ispraćala Staru godinu. Švrljale smo po društvenim mrežama, čestitarile preko aplikacija i razmišljale ustati li se ili ipak preskočiti doručak. Presudila je glad.

Restoran je bio pun i veseo kao ni jednog jutra do tada. Večer prije u hotel je pristigla još jedna grupa iz naše regije agencijom (koja to nije), koji su prije Balija posjetili i neke druge zemlje, a Novu su odlučili dočekati na Otoku Bogova. Zasigurno, pridružilo se i nekoliko novih grupa Kineza/ Filipinaca/ Japanaca (oprosti mi, Bože, al’ nikako ih ne uspijevam razlikovati) i bio je pravi izazov uzeti hranu bez zalijetanja u nekoliko desetina njih.

„Nova godina, nove odluke. Idem probati ono njihovo čudo. Gledam to već danima i zanima me što je“ – javila sam curama i zaputila se prema pultu gdje je jedna od osoba koja pripada spomenutim nacijama pripremala kineski doručak.

„Good luck!“ – odgovorile su cure, a Anchy zamolila da i njoj donesem komadić tijesta po koji sam pošla.

„I?“ – upitala je Copri.

„Ne znam, nije loše, kuhaju taj smotuljak na pari i punjeno je nečime.“ – odgovorila sam.

„Meso?“ – upitala je Copri i poslužila se s mog tanjura.

„Čini se da nije…“ – nisam bila sigurna.

Taman kad se pripremala zagristi netko je dobacio da je tijesto punjeno – ni manje ni više – svinjetinom. Odložila je smotuljak jednakom brzinom kojom bi se netko rješavao bombe, a svaki sličan vegetarijanac mesa.

„Daj meni!“ – uzela je Anchy, probala, prožvakala i napravila facu kao da neće tražiti još. „Idem po palačinke“ – komentirala je.

„Donesi tri…“ – doviknule smo.

Dok smo se borile s čokoladom na palačinkama smišljale smo plan za dan i odlučile da idemo istraživati plaže dalje od Kute.

„Hoćemo se javiti Ildi, da pozove taxi? Rekla je da javimo ako smo za…“ – pitala sam cure.

„Javljaj!“ – potvrdile su.

Večer prije s Ildom smo u razgovoru preletjele jug otoka, iskomentirale plaže i odabrale jednu na koju želimo otići. Ponudila se pozvati nam taxi preko lokalne aplikacije, a cijena je takvog taksija znatno niža od onih koje ugrabite na cesti.

Ilda je na poruku odgovorila brzo, jedva smo uspjele utrčati u sobu i pokupiti stvari. I stvarno, taxi se stvorio pred hotelom u samo nekoliko minuta.

„Nadam se kako ćemo stići na plažu prije nego na groblje“ – uputila sam komentar curama jer je vozač izgledao poprilično bolestan, s maskom preko lica, znojnim čelom i opakim kašljem. Kad smo ga upitale treba li mu pomoć, odbio ju je uz obrazloženje kako samo ima temperaturu i da je ok.

„Mi smo se ovim putem vozile sinoć?“ – upitala je Anchy.

„ Nemam blage, po danu je sve drugačije…“ – odgovorila je Copri.

„Mislim da da, Ilda je rekla da je plaža u blizini Changgu –a“ – uključila sam se.

Nakon otprilike pola sata GPS taxi-ja je rekao CILJ. Nismo imale pojma gdje smo jer se pred nama nalazio samo neki tijesni kameni prolaz iza kojeg se – uz veliko možda – krije ocean. “Batu Bolong?“ – provjerile smo s vozačem, no što zbog temperature, što zbog osobnosti, nije bio razgovorljiv. Pokazao je prstom lijevo i rekao BEACH. Ok, dovoljno, idemo…

Na prvu, lokacija nije ulijevala puno povjerenja. Mjesto je bilo potpuno pusto, naši mobiteli bez signala i lokalne kartice. Tračak optimizma pružala je činjenica da je dovoljno rano, a dan dug pa ako nastavimo hodati do večeri ćemo se dočepati civilizacije.

Plaža koja se ukazala pred nama bila je potpuno pusta, kilometarska, a jedino društvo pravio je plaži (i nama na njoj) – ocean. Iskreno, savršeno. Spustile smo se do oceana, izule japanke i nastavile pratiti smjer kojeg je vozač preporučio te, bez obzira na to što smo hodale dugo, dugo, nikoga nismo srele. Iskoristile smo to vrijeme za ludiranje, izmišljanje čudnovatih fotki i uživanje u tišini, pogledu, atmosferi. Je l’ se dogodio neki opaki pomor ljudi dok smo se vozile do tu?!? Razmišljale smo na glas…

Nakon sat vremena srele smo prvu pojavu čovjekolikog oblika koja nam je dala naslutiti da se pomor, kao ni apokalipsa, ipak nije dogodila u onih pola sata koliko nam je trebalo do tu. Djevojka nam je objasnila kako smo poprilično daleke od turističkih plaža, ali ako nastavimo hodati da ćemo do njih doći. Hmmm, želimo li uopće… propitivale smo se na glas. Zahvalile smo se na informaciji i nastavile hodati kada su se pred nama ukazale prve ležaljke. Pogledale smo se… bilo je jasno… ovdje ćemo ostati.

Dečko koji je iznajmljivao ležaljke došao je do nas prije nego mi do ležaljki i počeo nas prizivati da se ovdje zadržimo. Prešutjele smo činjenicu kako nam je to u startu i bila namjera, pogodile super cijenu, naručile Radler (koji je sad već postao dio naše dnevne rutine, zajedno s onim „kondomima“ na njima koji zadržavaju hladnoću) i bacile se na ležaljke. Pokušaje razgovora s njim, a i među sobom, svele smo na minimum.

Koliko smo dugo ležale u tišini ne mogu procijeniti, no dovoljno dugo da nekoliko puta prevrtimo vlastiti život, shvatimo da je u suštini lijep, kako smo bez nekih postupaka mogle, a do kojih još trebamo doći. Šutjele smo dugo, znatno duže nego što smo hodale, ali uz ove cure, šutnja lijepo zvuči. U nekom smo trenutku sve tri uspjele i zaspati, prije nego nas je probudio pijesak nošen vjetrom u lice.

„Spavaš?“ – upitala sam Copri.

„Ne znam… što god da radimo, lijepo je… ti?“ – odgovorila je.

„Gladna sam i sve me boli od surfanja“ – prekinula nas je Anchy koja se već opasno žalila na bolove uzrokovane njenom jučerašnjom avanturom.

Nije bila jedina kojoj je hrana bila na pameti. Od ono malo stvari što smo ubacile u torbu za plažu ni jedna nije bila za jesti i znale smo da moramo u potragu za nečim što će utažiti glad. “Šaptač ležaljki” usmjerio nas je prema produžetku plaže, nabrajajući dva – tri restorana čija smo imena zaboravile jednakom brzinom kojom ih je on izgovorio.

„Je l’ netko razumio što je on rekao?“ – upitala sam cure.

„Noup, hodaj, ugrabit ćemo nešto…“ – gurnula me Copri i nastavila hodati.

„Evo jedan“ – dobacila je Anchy ubrzo.

Restoran na koji smo nabasale bio je suviše fensi i uspješno smo ga izbjegle. Nastavljajući hodati dalje plaža je postajala sve zakrčenija, a sadržaj bogatiji. A tu se svi skrivaju! Nailazimo na mali surferski restorančić, bacamo oko na menu, izbor i cijene su ok, ostajemo tu. Kao i svaki put do tada odabiremo balijsku hranu – hrpu riže, rezanaca, piletine, račića.

Dok čekamo hranu švrljamo po terasi restorana, šlaufom peremo pijesak sa sebe, krademo Wi-Fi i škicamo u kuhinju dozivajući hranu. Usluga nije bila ni slična rejtingu s TripAdvisora kojim su se hvalili (ističući pločicu sa zvjezdicama na svim frekventnim mjestima restorana), no gladne smo i ne razmišljamo.

Pojele smo, platile, odlučile ne maltretirati Ildu za pomoć oko taxija do Kute i krenule u potragu za jednim na cesti. Pred nama su nicali fensi hoteli, barovi, bazeni, hrpa sređenih ljudi te oni koji su takvi željeli biti (ali im nije pošlo za rukom)….

Pa ovo je Seminyak – komentirala sam curama, shvativši kako se nalazimo na mjestu gdje svaki turist željan provoda na Baliju želi biti. Seminyak se u to vrijeme pripremao za reprizu dočeka, ljudi u šljokičastim opravicama slijevali su se odasvuda, dok smo mi i dalje bose, prljave od pijeska, u badićima, ogrnute maramama hodale u potrazi za prijevozom.

Potraga nije bila ni približno laka koliko smo mislile da će biti, cijene koje su taksisti tražili za prijevoz do Kute (2 km) potpuno nerealne i nije nam padalo na pamet pristajati na to. Skrenuvši u uličicu, zaustavile smo prvi slobodan taxi čiji se vozač zbog gužve, trubljenja ostalih taxista i auta nije uspio ni snaći, a već je vozio prema Kuti po cijeni koju smo ponudile i iznad koje nismo željele pristati. Nećkao se, prigovarao, a na kraju ipak prihvatio činjenicu kako neće zaraditi više od početne cijene.

Put prema Kuti izgledao je kao svaki povratak u ovo mjesto, gužve kilometarske, baš kao i kolone ljudi na cesti. Iz taxija smo iskočile u blizini hotela, ostavljajući vozača zatočenog u koloni.

Po povratku u hotel sreli smo ekipu iz naše grupe.

„Što ste danas radile?“ – upitali su nas.

„Putovale…“ – odgovorila je Copri.

„Daleko?“

U središte sebe – pomislila sam sjetivši se idile na ležaljkama…

…Instagram HIGHLIGHT click_away_together sa svim videima…

Jerusalim

Posted on December 8, 2019 by gypsycinderella

Predajući sveti grad velikom vojskovođi, Balian je priupitao Saladina: ”Koliko vredi Jerusalim?”
Na to mu je on smireno odgovorio: ”Ništa!“
Udaljio se lagano, na svom konju, s osmehom na licu.
Vraćajući se svojoj nepreglednoj vojsci okrenuo se visoko podigavši ruke gromoglasno viknuvši: ”SVEEE!!!”

Ovog jutra, tačnije tog letnjeg praskozorja probudio sam se mnogo ranije nego obično. Iako krmeljiv i nenaspavan, ali kristalne bistrine u glavi neumiven i polugo, izašao sam na terasu hotela “Movenpick” u Akabi. Zapalivši prvu jutarnju cigaretu zadržao sam pogled u pravcu neugašenih svetala na drugoj strani obale koja su i dalje zanosno svetlucala u mraku. U daljini vide se obrisi Svete zemlje Izraela i njenog jugoistočnog letovališta Eilata. Još samo malo pa će zora odmotati jedan poseban dan u mom životu. U njemu ću probati da dokučim kako li je nastao sav taj molitveni nemir?! Znam, ovo jutro nije kao svako drugo i ne liči ni na jedno prethodno. Osvešćujem misao i celivam zoru u kojoj danas poklanjam sebe postajući jedan od mnogih hodočasnika koji samo traže svoj odgovor. Dok pakujem svoje “relikvije” spremam se za put i od silnog adrenalina ne znam jesam li avanturista prerušen u vernika ili jedan večiti putnik kroz vreme koji spontano kreće na svoje prvo hodočašće!? Možda će do kraja dana i sam Jerusalim ostati čista ezoterija za mene? Krenuo sam nepozvan u posetu jedinom gradu u kojem je sve počelo i ništa se još nije završilo. Znam, sigurno neće ni danas. Bez obzira na sve krenuo sam u epicentar tri religije. Sveto trojstvo koje i dalje muku muči ne bi li isklesalo svoj poslednji sveti mural ostavljajaći za sobom krvave tragove i neizbrisive ožiljke. Hoće li nešto ostati za mene? Da li ću se najesti malo bar njegove moći kao hijene pred sumrak posle velike gozbe lavova? Želim samo na tren dodirnuti njegov osetljivi “pupak sveta”? Za tako važnu misiju nemam puno vremena i na raspolaganju imam samo jedan, jedini dan. Pa šta čekam onda…

Moje putovanje započinje (ne)potrebnim zadržavanjem na granici više od sat vremena radi neophodne provere, ko sam, i koliko dugo ostajem? Na vizi u pasošu sve jasno piše! Na ničijoj zemlji između Jordana i Izraela prelazim iz jednog autobusa u drugi pod pratnjom do zuba naoružanih i namrštenih izraelskih vojnika. Pogledi su im vrlo neprijateljski. Kako su me već pretresli do gole kože setih se da sam pukim slučajem ostavio palestinsku crno-belu maramu u sobi. Kefija ludom srećom završi u hotelu! Ostade mi ova bela rezervna ešarpa kao utešna nagrada i jedini simbol otpora prejakom suncu. Kako hodamo ovih 200 m pešice osećam nelagodu. Kao da me izraelski vojnici isporučuju nekom. Treba li da me zamene na kraju mosta? Kao da me sprovode na streljanje? Osećam se kao Isus Hrist na Golgoti u pratnji Rimljana koji na leđima umesto krsta nosi samo crni ranac s vodom, bananom i majicom za presvlačenje. Kako hodam, gore u brdima vidim sve vrvi od mitraljeskih gnezda i punktova. Izraelski vojnici nešto mrmljaju u bradu i drže puške na gotovs. Samouvereno ne skrećem pogled. Znam da ih nerviram, dok igram na tankoj žici koju kontrolišem pobudom istine samo jednog putovanja. Stižem napokon na punkt za prelazak na drugu stranu.

Priznajem, ovih 200 m je trajalo kao večnost! Prelepa carinica prevelikih crnih očiju, ne baš tako ljubazna, u plavoj kućici prljavog i naprslog stakla, u minuti saznaje sve o meni. Pita me jesam li Jevrejin i odakle mi ovakvo prezime? Listajući pasoš vrlo sumnjičavo diže pogled na mene. Zumira mi zenice, ćuti i ne progovara, pa nastavlja. Hipnotiše me svojim lepim očima, ali ne popuštam i ne odajem tajnu njene zarobljene viskoznosti, čak ni poslednjom svojom grimasom. Ne odajem ga ni kapljicom znoja koja mi curi sa čela od prevelike vrućine. Kao da mi čita misli provalivši da podržavam Palestinu. Piše li mi na licu ili i to stoji u pasošu? Nije prošlo mnogo, a već izgovara sveta imena Živanu i Lazara, spominjajući moje dedu i babu. Da li me je kukasti nos tako brzo odao, koji podseća na jevrejski iz profila? Auuu, ala radi Mosad i neverbalnom komunikacijom. Šljaka punom parom i stvarno se ne šali. Svaka čast! Ipak joj šaljem osmeh na kraju. Kiselo ga uzvraća, ali ga ipak vraća nazad u duetu sa pasošem. Ja sam tu da ti srušim stav i da bar malo ulepšam i tebi dan. Ee, dušo moja lepa, kad’ sam ga od tebe iskamčio, zaista sve mogu! U relativnom strahu i u satiričnom tonu završi se i ova saga prelaska granice gde napokon ulazim u državu Izrael. Predveče se strogo zatvara granica i ne sme se zakasniti ni minut, bukvalno. U suprotnom ostaje se na izraelskom tlu sve do 7 sati, sledećeg dana. Vidimo se tačno u 19:00, ništa ne brinite stižem! Najavljujem sebi jedan dug i paklen dan. Daška vetra nema, a nije ni osam ujutru.

Na ovom svetom putu od 320 km do Jerusalima prolazim niz vrlo važnih znamenitosti. Kraj pustinjskih, kamenitih planina i oaza saznajem da su se po starozavetnom predanju baš ovde usput nalazili čuveni gradovi Sodoma i Gomora. Slušam priču o njima iz autobusa. Izlazim i slikam ove vrlo obične pustinjske planine koje nevešto glume živu scenografiju nekadašnjih naseobina. Na putu ka Jerusalimu imate priliku da posetite i Jerihon, najstarije živo naselje na svetu. Čuveni grad greha (po biblijskom verovanju) star 8000 god. Kako se konstantno penjemo i spuštamo svetom zemljom ka Jerusalimu u daljini zapažam brda opasana zidinama i žicom. Prisustvujem tužnim scenama jednog zarobljenog naroda, Palestinaca. Da li je moguće da neko ko je u istorijskom kontekstu relativno skoro tako mučno propatio zadaje sličnu patnju drugome?! Meni je to zaista neverovatno. Uskoro stižemo na obalu Mrtvog mora sa izraelske strane koja sa visine više podseća na ogromno jezero. Prolazimo En Bokek, veliki hotelski kompleks gde se obično zaustavljaju turističke grupe. Ostavljamo En Gedi oazu i posle skoro pet sati biblijske vožnje konačno stižemo u sveti grad Jerusalim.

Negde oko podneva izlazim iz autobusa i krećem se pod nevidljivim paklenim plaštom vrućine. Prosto se pitam, postoji li ovde uopšte utočište vode za moja isušena usta u zemlji vrelog kamena i sunca? Jerusalim u prevodu znači “grad savršenog mira” i predstavlja jedno tužno mesto od pola miliona stanovnika koje je sve doživelo – samo još mir nije. Shvatam, imam jedinstvenu čast da ga obilazim u kratkom intermecu izmedju dva nova rata.

Prolazimo pored zidina koje je gradio niko drugi no osvajač Beograda, Sulejman Veličanstveni. Ceo prizor zidina, kao i Davidova kula, neodoljivo podsećaju na Kalemegdan i Despota Stefana. Pustimo sada moje izlive fatamorgane Beograda obložene istorijom i nepotrebnim udarom nostalgije. Najsvetiji grad Jevreja, treći sveti grad Muslimana (posle Meke i Medine). Sveto mesto podjednako važno Jevrejima, Hrišćanima, Palestincima i ostalim mnogobrojnim konfesijama. Jerusalim je opisan u Bibliji i u Talmudu, svetoj jevrejskoj knjizi. Košnica starog grada nastala ukrštanjem njegova četiri glavna dela (jermenskog, jevrejskog, hrišćanskog, muslimanskog).

Spuštam se do centralne pulsirajuće tačke – Zida plača, odnosno Zapadnom zidu kako ga nazivaju Jevreji. S uzdignute pozicije gradskog jezgra prolazim kameni, poluotvoreni hodnik i kontrolni punkt sa skenerom. Izlazim na stepenište koje se spušta prema platou i impozantnom zidu gde stajem u veliki red. Visoko sa stepenica prvi put vidim deo platoa koji je uzdignut. Na njemu je čuvena džamija Al Aksa i zlatna kupola na steni koje su pod kontrolom Muslimana. Sudar vera oko jerusalimskog kamenja na tako malom prostoru stalno se preplitao kroz istoriju. U ovom gradu Jevreji su prisutni više od tri milenijuma i razumljivo je da Jerusalim smatraju svojim najsvetijim gradom na čijem je platou utemeljen monoteizam, tj. verovanje u jednog boga. Taj deo platoa sada drže Muslimani isto tako smatrajući ga svojim. Zid plača, predstavlja jedini sačuvani deo zida starog Solomonovog hrama koji je gradjen i rušen dva puta, u kome se nalazio čuveni starozavetni kovčeg sa Deset Božjih zapovesti ili Dekalog. Dolaskom Rimljana hram je do temelja srušen i od tog doba Jevreji se mole na ostatku zida žaleći za izgubljenom svetinjom. Jevreji iz celog sveta dolaze bar jednom godišnje. Kada dočekate svoj red, kao ja sada i nadjete se konačno ispred, možete uzeti papir i olovku i napisati jednu želju ubecivši je u mali rub zida. Verujete li snažno u nju ostvariće vam se, kao i sve u životu.

Na ovom mestu, uostalom, kao i u celom Jerusalimu, srećem mnogobrojne haside. Ultra-ortodoksne Jevreje prepoznatljive po svom stilu oblačenja (crna odela, bele košulje, crne cipele, sa belim ili crnim čarapama, karakterističnih cilindričnih šešira). Gledam kako se mole i prosto ne verujem! Ubrzano hodaju čitajući svetu knjigu Talmud, naglo menjajući pravac kretanja. Izgovaraju svete reči na sav glas kao mantru koja podseća na jecaj. Dok šetaju deluju pomalo ljutito i unezvereno. Potpuno su nezainteresovani za spoljni svet. Kao da se odbijaju od uskog zida platoa hodajući vrlo dezorijentisano držeći se svoje nevidljive maršute. Neverovatna količina emocija uprta u veliko parče od kamena. Pomno pratim sa koliko snage i volje usmeravaju energiju prema zidu. (Prosto se pitam, kako li je ovaj zid samo izdržao tolike milenijume ne oživevši?) Kao da će u svakom trenutku udariti u mene, ljude okolo, češkajući me svojim mirišljavim loknama u prolazu. Njihova putanja je sada i moja putanja. Ukrstili smo se. Uopšte mi ne smeta što su toliko glasni. Samo njima smeta što sam ja toliko tih. Onako kostimirani i duboko posvećeni liče na šetajuće glumce neprestano ponavljajući monolog svog životnog komada koji se kolektivno zove tragedija. Jedinstvo, sloga i zajedništvo! Pa njih je samo vera održala svo ovo vreme. Takva snaga duhovne misli me obuzima i fascinira. Suze pomešane znojem mi same naviru na oči! Slan, lepljiv i večno otvoren za istinu.

Nešto, iznenada, kao da me probode k’o mačem. Zavrte mi se u glavi i ceo plato se zaljulja oko mene ili ja oko njega?! Odjednom, uopšte mi nije dobro. Sve mi se zbućkalo u stomaku. Hvatam se za glavu da se ne onesvestim. Iznenada mi se ceo točak vremena preokrenuo u sekundi. Što od gladi, umora i vrućine, što od prejakih emocija možda i suvišnih znanja na tako malom, a vibrirajućem prostoru. Padam na kolena u jednom uglu skrivenom od sunca, vernika, avanturista i čudaka kao šta sam ja. U glavi mi zuji rapsodija prošlosti svih mogućih istorijskih nepravdi i epoha spakovanih u ova četiri zida. Holokaust, Palestina, Jermeni, Srbi i Hrvati i sva kolektivna ludila. “Ludače, smiri se, ovo je samo jedan glupi, poveći kamen!”- uzaludno sam se tešio. Prekasno, film u meni se već uveliko odmotao. Ovaj prokleti zid kao da glorifikuje istinu o svemu i iskreno ih opevava. Rukama ga držim čvrsto da se ne sruči na mene. Da se ne stropoštam u nepovrat prejakih energija koje me vuku u ponor spoznaje koja mi razjeda dušu. Čvrsto držim istoriju sopstvenim rukama da se ne strovali! Umesto vazduha međ’ šupljinama zida kao da čujem poplavu glasova svih mogućih nesrećnika koji nadiru kao pepeo vremena!

Osećam se kao Oskar Šindler na kraju lične tragedije i sopstvene liste suvišnih emocija koje me uvek tako lepo same pronađu! Predajem se bešumnom umiranju na javi gde sve prolazi kroz moju imaginarnu vrpcu životnog filma! Kao i obično, počinje borba večnih stanara moje duše – andjela i demona. Opet je iz mene progovorio moj balkanski melez koji ih u trenutku miri! “Zlikovac” u meni, večno zakopan na ničijoj zemlji, samo se oglasio, svestan važnosti mesta na kojem se nalazimo. Psujem ga u sebi, kidajući jedinu preostalu majicu, diveći i čudeći se ujedno ovoj svetinji. Volim je i mrzim u istom trenutku! Udišem je, ne bi li se nagutao prejake kolektivne spoznaje. Udišem ovaj zid ne bi li progutao nevidljivi grumen sudbine koji miriše na tamjan pomešan smolom. Svi smo sada uvezani. Živi i mrtvi, prosvetljeni i oni što nisu, srećni i nesrećni u pravdi i nepravdi jednog malog čoveka smeštenog na svetom ćošku! U začaranom krugu sastavljenog od istina i laži! Eto ljudi, to vam je ukratko Zid plača. Istina i suština tajnog zida plača kojeg nema na guglu. Možda je ovo isuviše za mene?! Posle izvesnog vremena nekako nalazim balans sa sobom i spas u vreloj, ustajaloj vodi iz ranca. Kao prognanik sedim i gledam u jednu tačku. Ustajem lagano sakupljajući sebe po ćoškovima istorije. Pronalazim snage nastavljajući tumaranje tajanstvenim gradom.

Zaprepašćen i pomalo iznemogao penjem se na Golgotu i posećujem najvažniju Hrišćansku svetinju na svetu. Pa ovde je nekada postajalo samo brdo, brisani prostor i jedan veliki krst?! Unezveren gledam zatvorene zidine Crkve Svetog groba koje stežu moju dušu čvršće nego zmija Boa. Ništa ne podseća na desetine filmova odgledanih na ovu temu. Presveta gradjevina nalazi se na samoj Golgoti, brdu Hristove Kalvarije. To mesto je u prvom veku bilo napušteni kamenolom van jerusalimskih zidina, a oko njega je bilo smešteno groblje čiji su ostaci i danas vidljivi. Potom Rimljani na ovom mestu grade kompleks hramova. Vlasništvo nad čitavom crkvom je i dalje zajedničko. Pravoslavno, katoličko i jermensko i za neke njene delove je tačno određeno i kome pripadaju. Tako je sama kapela sa Isusovim grobom zajednička kao i okrugli prostor oko njega. Prosto ne verujem da sve ovo uopšte mogu i smem da dodirujem, a ujedno i slikam. Kao da sam u potpuno drugoj dimenziji, ljudi moji! Možda je sve ovo samo ostavština mog nezavršenog sna od sinoć i počinjem da izvlačim misli iz svoje podsvesti u srcu molitvi međ’ stotinama ljudi, vernika, turista i veliko-crkvenih službenika.

Odlazim iz ove svetinje sav naježen nenarušavajući milenijumski spokoj. Napokon pravim pauzu za neophodni ručak u jednom restoranu u Grčkoj četvrti do kojeg ne znam ni kako sam stigao. Odlazim do Hurva Sinagoge koja je trenutno u rekonstrukciji. Poznata je po velikom i polukružnom luku. Aškenaz, rabin, Juda Hassid začetnik izgradnje sinagoge ostavio je nezavršenu građevinu koja će se kasnije kroz istoriju boriti za svoj opstanak. Nastavljam sa svojim svetim danom i istražujem malu jermensku četvrt. Saznajem da su bili prvi narod na svetu koji su proglasili Hrišćanstvo zvaničnom religijom, i u Jerusalimu su prisutni već skoro dve hiljade godina. Nesalomivo se drže svojih običaja i jezika, trudeći se da kao verska manjina opstanu, ne stajući ni na čiju stranu.

Za kraj ovog “svetog izleta” pronalazim mir nadomak grada na jednom uzvišenju sa kojeg se pruža fantastičan pogled. Ovde se prelama čitava panorama Jerusalima. Nalazim se na jevrejskom groblju gde se sve beli od mermera i uzavrelog sunca. Posmatrajući velelepne zidine, Jerusalim izgleda kao da je sav od kulisa napravljen. Odmeravam sve njegove kupole i zidine kao i silne maslinjake u brdima. Koliko ih je samo ovde u srcu pustinje, ne zna im se broj. Konačno, gledam grad savršenog nemira u savršenom miru. Ćutim, ne progovaram više ni sa samim sobom. U glavi revidiram smisao tri velika proroka koji u vrtlogu vremena i dalje neprestano propovedaju molitve prizivajući svoje bogove. Slušam kako se dopunjuju dok izgovaraju poslednji zvuk tišine. Sveto trojstvo religija se na kraju kao muzička kutija samo spakovala u fioku sećanja. Tamo gde joj je i mesto. Duboko u mom srcu.

Potpuni ekvilibrijum gde sada sve već izgleda kao u raju prekidaju mi glasovi koji podsećaju na plač. Trgnuvši se, ugledao sam jednog hasida koji je uveliko završio pomen svojim pokojnicima. Prilazim mu polako u nadi da neće pobeći od mene kao njegovi sledbenici danas kod zida plača. Imao sam sreće. Kao i uvek najlepše stvari ostaju za kraj. Pričam mu ukratko o svemu što sam video i doživeo. Poveravam mu se. On mi saopštava kako će jednog drugog letnjeg dana veliki Mesija opet provaliti zidine Jerusalima kroz jedinu, zatvorenu i zazidanu kapiju koja se sa proplanka vrlo jasno vidi. “Koji mesija i kome on pripada?”- zapitah ga zapanjeno. “Kada će se to desiti?” Da li priziva novi rat ili večno spasenje? Kome li je samo ostavio odgovor na ovo pitanje, jer ga nisam dobio!? Stranac ovog letnjeg, paklenog dana prozborio je još nešto na hebrejskom tiho napuštajući groblje. Pravi stranac samo ja mogu biti ovde! Tu je srž izleta i ovog predugačkog dana, kao i mog bunovnog jutra. Sušta istina i paradigma ove podeljene zemlje, a ujedno i celoga sveta. To je ta tajna nebeskog kraljevstva koju ni Saladin nije rešio. Taktika opstanka nepomičnog ratnika, koji i dalje sedi čvrsto na svojoj zemlji prikovan sa svojih deset života kao pošasti svojih zapovesti. Jerusalim će i sutra nemo ćutati davajući pitanja bez odgovora.

S tom mišlju napuštam sveti grad želeći mu da ovaj dug i nezaboravan dan što duže proživi u miru. Odlazim s ovog haotičnog brda prepunog nemira, suprotnih energija i uverenja. Ostavljam za sobom sve te vernike i ratnike svojih bogova. Pitam se da li sam uspeo bar na tren da dotaknem njegov najosetljiviji deo? Da li sam dodirnuo pupak sveta! U glavi mi odzvanjaju sve tri religije, svetinje i sakralne gradjevine kao neugašene aveti koje se i dalje nemilosrdno bore za duhovni prostor i prevlast na sunčanom, sivomaslinastom proplanku okruženom pustinjom. Borim se i sa najvećim svojim neprijateljem, koji je i ovde naravno proradio. Borim se sa samim sobom pronalazeći Boga ponovo u sebi! Time rekonstruišem dan i pravim siže sastavljen od glupih religija. Zatvaram svoj krug ubeđenjem da su sve religije sveta izmanipulisale pravu, iskonsku veru u čoveku, onu koju dobijamo rođenjem u kolektivno nesvesnom. Uvidjam da su i nastale u prečniku malo većem od sto kilometara. Kakva ironija života. Ostavljam Izrael zakopan u sećanju kojim ću zauvek arhivirati ovu neobičnu zemlju. Znam, nisam uspeo da ga doživim u potpunosti, pogotovo ne od 7h do 19h.

Ponovo sam sebi potvrdio jednu neosporivu činjenicu i po ko zna koji put cementirao svoju svetu misiju! Putovanja jedino mogu da mi podare neizbrisivu istinu. Nemaju cenu i ništa, ama baš ništa, na svetu se ne može porediti s njima! Suštinu i priču o jednom poučnom danu prepunom katarze. Šta sve može stati u njega! Dok ovo pišem mirim se sa konstatacijom da smo mi putopisci kao i glumci. Duboko u nama ostaju i žive reči neizgovorenih slika kao glumcima likovi tumarajući po duši posle najboljih predstava. Da sam u ovom životu kojim slučajem postao glumac Jerusalim bi bez sumnje bio moja životna monodrama.

Pratite Branislava Jokovića CLICK-om na link

BALI – Keep calm and wear a sarong part 07

Posted on December 3, 2019 by gypsycinderella

…prethodnih 6 postova pronađite u blog feed-u…

DAY 04 NOVA godina, STARE odluke…

Dugo smo se – i u miru – izležavale u krevetu prije nego se odlučile pokrenuti. Bio je to jedan u šturom nizu poklona koje smo sebi odlučile pokloniti za Novu godinu. Razlog zašto smo iz kreveta iskočile u 10:12h bila je isključivo činjenica da doručak traje do pola 11. Gladne nismo bile, no zašto propustiti?!

Pri silasku susrećemo članove grupe s kojom smo na Bali doputovali, a s Mladenom dogovaramo razgovor uz kavu – samo da uzmemo doručak prije nego nam zalupe vrata restorana pred nosom.

“Vi, brate, niste normalne, pa kako ste sve to uspele da vidite?” – promijenio je retoriku od neki dan kad je bio uvjeren kako naš plan obilaska ne drži vodu. ” Show, trebaju ovi naši iz agencije da vas uzmu za vodiče!” – dodao je smijući se.

“Sve se može kad se hoće, Mladene… ili kad si lud” – primile smo šalu.

“Prije da je ovo drugo!” – konstatirao je ispijajući kavu.

“Zasigurno” – konstatirala je i Copri.

“Nego, ekipa, što ćete večeras?”

“A kaj je večeras?!” – ubacila se Anchy pomalo razočarana što jutros nije ugrabila svoj prženi doručak.

“Ti to mene cimaš, purgerice?” – provocirao je Mladen.

“Ha?! Pa fakat te pitam!” – branila se Anchy.

“Alo bre, pa najluđa noć u godini. Planiramo žurku svi zajedno na cool mjestu. Mora da idete s nama” – stvarno se trudio.

Činjenicu da je danas Stara godina u tom trenu nije zaboravila samo Anchy, zaboravile smo sve tri. Toliko o tome da smo na Bali došle isključivo u cilju najluđeg provoda u ovoj noći. Ok, pregrubo je reći zaboravile, al’ smetnule s uma jesmo. No tko još zna koji je dan ili pak sat kada je na godišnjem?

“U planu je zajednički izlazak u klub nedaleko Kute koji priprema fora doček.” Pokazao nam je nekoliko fotki ambijenta koji je na slikama bio primamljiv, djelovao kao manji resort (što vjerojatno i je), okružen šumom, s izlaskom na plažu.

“Ne padamo baš na kolektivnu euforiju, Mladene, a ni neka fensi mjesta, nismo zato tu!” – ubacila sam se.

„Prostor je ogroman“ – dodao je – „s puno šankova, hrpom bazena i provjereno dobrom atmosferom. Mora u toliko hektara da nađete nešto za sebe! Malo nam je frka kako ćemo do tamo, jer nas je puno, ali smislimo do večeras. Ne prihvaćam ne, a čekamo vas na zagrijavanju uz bazen na vrhu hotela oko 20h.“ – bio je pomalo bossy.

Ok, faco primile smo na znanje, smislimo i javimo. Bazen kojega je spominjao otkrile smo večer prije, ušuljale se kroz požarni ulaz sa Smirnoffom u ruci i isprobale ga kada je za pristojne (i sve druge) goste već odavno bio zatvoren.

I dok smo pozdravljale Mladena prišli su nam Sanja i Pero, također dio naše grupe. Nismo ih dotad poznavale niti s njima komunicirale. I oni su dočuli kako otok istražujemo samostalno, zanimali su ih detalji i poneki kontakt kako bi i sami pokušali isto. Naš razgovor čuo je još jedan par iz grupe i uključio se u razgovor.

” O vama kruže urbane legende…” – našalili su se.

“Primjećujemo!” – dodala je Copri.

Razgovori i preporuke što vidjeti, a bez čega se može, zaokupirali su preostalo dopodne. Društvo je bilo ugodno pa nismo ni shvatile gdje je vrijeme pobjeglo…

„Hajmo švrljati Kutom, a poslije na plažu” – predložila je Anchy.

Tako je i bilo. Po najvećem “zvizdanu” šetale smo ulicama Kute, koju do tada pošteno nismo ni vidjele. Na prvi, čak ni drugi pogled (te ni bilo koji sljedeći pokazat će vrijeme) nismo bile preoduševljene gradom pa razgled ni nije bio prioritet. Osim što je turistički raj, pun brojnih kafića i restorana, Kuta ne nudi mnogo. Naselje je to smješteno uz nekoliko, navečer potpuno zakrčenih, cesta, a osim spomenutog sadržaja i plaže prema kojoj uskoro krećemo, veće atrakcije tamo nismo zamijetili.

“Ajme, masaža, dakle, ja moram!!” – zapazila je Copri reklamu i pretrčala cestu uz dernjavu da je pričekamo za plažu.

Viknule smo da nas potraži u sobi, gdje planiramo odmoriti do njezinog povratka. Anchy i ja malo smo još kružile okolo i krenule u pravcu hotela. Vruće je! Ljenčarile smo laprdajući gluposti kada je u sobu – kao oslobodilački ratnik – uletjela Copri. Masaža je za našu (a sada i vašu) informaciju bila jeee*** i bilo je ovo najbolje uloženih 25kn. 25kn – zabezeknula nas je?!?! Oh, da, zvučala je pobjedonosno. Pa kada je već tako možda se i same odlučimo investirati, smijale smo se nas dvije.

Na brzaka smo pobacale stvarčice u torbe i spustile se na plažu, koja, baš kao ni Kuta, iskreno ne očarava. Možemo razumjeti da smo do sada vidjele popriličan broj rajskih plaža (pa kriteriji postaju viši) ili pak da možda nismo pogodile tajming, sezonu, dan ili već ono “nešto” što je potrebno da dojam bude drugačiji, ali nismo bile impresionirane. Da je dugačka to je istina, no, kad bi me netko pitao da je opišem u nekoliko riječi (oprostite svi pristojni jezici svijeta) sažela bi to u nekoliko riječi. Puno – poprilično smećem zaprljanog – pijeska, dvostruko više ljudi, a ubacio se tu i jedan “Hrelić” na kojemu ne manjka ničega. Stanovnici hrvatske metropole, kao i oni udaljeni od nje, shvatit će o čemu pričam. Mjesto je to na kojem u istom trenu možete sjediti ili oni hrabri zaista na vlastitu odgovornost (i plaćeno putno osiguranje) ležati na pijesku i nadati se da vas netko nehotično neće nagaziti. Možete kupiti vodu, sok, pivu, koktel i ostali alkohol, poneku drogu, sunčane naočale, kebab, prženu tjesteninu, kokice, sunčane naočale, ulje za sunčanje, marame, šešire (što sam na kraju kupila i sama), zidne slike, tepisone, kauč, konja, majmuna ili pak napušteno dijete. Uz to, neodoljivo podsjeća na plaže na kojemu su upravo iskrcani, tajno prokrijumčareni azilanti, jer većina naroda uopće ne izgleda kao da tamo želi biti. Gruba sam, priznajem, no da smo uživali u ljepšim plažama prije, ali i poslije ove – jesmo.

“Želim surfati!” – prekinula je naše sarkastično komentiranje Anchy.

“Isuse, od ovih distrakcija more nisam stigla ni škicnuti!” – Anchy me podsjetila baciti oko na ocean s naše lijeve strane!

“Sad i tu ćeš surfat?” – čudila se Copri.

“Da, onaj lik tamo mi je simpa, sve mi je objasnio, želim kod njega!” – komentirala je i vrlo brzo ugrabila prvu dasku.

„Preživi! Do kraja ove godine ostalo je samo par sati, a treba nam u CV-u” – hrabrile smo je.

Zapravo njeno surfanje bio je jedan od highlightova dana. Zabavila nas je svojim pripremama, a kasnije i surfanjem, baš kao što je zabavila i dobar dio plaže. Anchy je posebno zanimljiva i blesava osoba koja malo koju personu ostavlja hladnokrvnom. Nazivam je dobrim duhom svakog druženja i teško se uz nju osjećati loše. Ni danas to nije bila iznimka. Popratila sam njenu avanturu kamerom, dok je Copri uživala u pogledu na obe, nepomično ležeći na improviziranoj ležaljci, nakon što je s neugodom odbila brojne grupe i obitelji s ponudama da se slika s njima.

Anchy se surfanjem, kao i Arijem (svojim instruktorom), zabavljala otprilike pola sata, nakon čega je iz mora izišla poprilično umorna, ali sretna. I izudarana, a posljedice toga osjećat će još danima poslije. Svejedno, to je neće spriječiti da o ovome nastavi pričati još tjednima.

Pričekale smo da se osuši, koliko je to bilo moguće na izuzetno vlažnom zraku, a potom odlučile potražiti ručak u jednom od brojnih restorana uz plažu. Izgledom ne mame osobito, ali mirisima, pogotovo kad si gladan, svakako. Pogodile smo tajming – upravo u trenutku kada smo se smjestile i odabirale hranu spustila se kiša. Naša prva kiša na Baliju. O jednoj, ipak jačoj, pisat ćemo u narednim postovima, a sjećati je se dovijeka.

Bali nije otok koji se previše opterećuje kišom. Naš improviziran restoran, prokišnjavao je na sve strane. Sklupčale smo se pod plastikom koja je glumila krov i nekako ostale polu-suhe. Gladne ostale nismo, to je bilo sigurno. Dok nas je glavno jelo zadovoljilo mirisom i okusom (osim jedne namirnice na mom tanjuru koja je ostala nedetektirana do danas – no tako to ide kad odabireš lokalno), palačinkama nismo bile impresionirane. Na povratku u hotel skrećemo u trgovinu i kupujemo kekse. Ok, popravni ispit je uspio.

Ići ili ne ići s ekipom na proslavu Nove bila je tema sljedeće debate koju smo vodile svaka iz svog kreveta. O svačemu se tu raspravljalo – koliko je daleko, što ako nam se ne svidi, kako ćemo tamo, kako opet doma, promet, ljudi, muzika… Jedina činjenica o kojoj se nije trebalo diskutirati bila je ona da nam se realno nikuda ne ide! Kompliciramo, zaključile smo… idemo i točka…

Pripreme za “najluđu noć” bile su vremenski jednake onima za odlazak u trgovinu i mislim da, ukoliko zbrojite vrijeme koliko je bilo potrebno svima trima, nismo premašile sat. Smiješno je to u usporedbi s nekim prijašnjim vremenima kad je i odlazak susjedu bio ceremonija. Starost? Ili zrelost?

“Gdje su ono oni?” – pitala je Copri.

“Gore, na bazenu.” – odgovorila je Anchy.

Nas dvije bile smo spremne i dobile zeleno svjetlo od Copri da krenemo prema bazenu našim starim uhodano-zabranjenim putem „samo za zaposlenike“. Pridružit će nam se. Otvorivši vrata koja vode prema izlazu na bazen, nabasale smo direktno na roštilj i debeljuškastog polugolog roštilj majstora, izgledom stanovnika ovog kontinenta. Da razjasnimo, kad kažemo roštilj ne mislimo na već postavljenju večeru, već doslovno roštilj na kojem se pržilo meso, postavljen direktno na “ulaz”! Opravdano, to je izlaz u slučaju opasnosti (tsunamija) i nitko ga ne koristi. Mislili su domaćini Eventa. Krivo, dokazale smo mi.

Baš kao što smo krivo odabrale i lokaciju. Na krovu se naime skupilo neko kosooko društvo, a članovima naše grupe nije bilo ni traga. Našli smo ih u prizemlju hotela nekoliko minuta poslije, a potom je nas pronašla i Copri kojoj smo kroz smijeh ispričale što smo upravo doživjele, a priznala je i ona sama isti susret.

Sličnu priču imali su Mladen i Ilda te neki drugi članovi ekipe. Shvatili su da je bazen pod okupacijom naroda Dalekog Istoka pa se spustili u predvorje hotela. Promjena lokacije nije utjecala na atmosferu, a kroz neko vrijeme okupilo nas se poprilično.

Mladen i Ilda nabavili su Jack Daniels, ostatak nas Colu, još nekog alkohola, i bili smo kompletni. Tu večer pošteno smo se napričale s Ildom o životu u dijaspori i mogućnostima rada u dalekim zemljama. Ona je imala volju (jer na Baliju je isključivo zbog Mladena), mi iskustva i bila je to savršena formula. Osim što smo premašili zadano vrijeme za krenuti prema klubu, izgubili smo i svaku šansu da ulovimo prijevoz skuterima do tamo. Ok, njih smo i mogli prežaliti, do Changgu-a ima i više od pola sata vožnje, a traumu sa skuterima od neki dan konačno smo potisnule. No, prijevoz nam stvarno treba, a što više odgađamo opcija je sve manje.

“Ništa ekipa, hajmo ovako, naručujemo taksije pa kako dolaze upadajte u njih i vidimo se tamo!” – predložila je Ilda.

Nismo se ni snašle, a Ilda nas je već ugurala u prvi taxi koji je stigao. Sjećam se da nas je bilo 6, zajedno s vozačem koji ovim brojem nikako nije bio sretan. Ali mi jesmo. I, iako se s curama iz auta prije, a bome ni poslije, nismo naročito družile – u vožnji smo se zabavile.

Otprilike pola sata kasnije stigle smo do La Brise. Mladen, kao ni fotke, nije lagao/le – mjesto je zaista izgledalo super. Dugački osvjetljeni drvored na samom ulazu, skrivena zdanja i puteljci u šumi od kojih svaki ima namjenu i ništa nije slučajno, šankovi različitog sadržaja, kaskadni bazeni, puno palmi, glasne muzike, raspoloženih turista… Kad smo kod muzike, ona i nije bila moj đir, ali već poduže vremena ne izlazim, pa je pitanje gdje u ponoć na Staru godinu uopće mogu čuti ono što slušam. Vrludale smo, skenirajući prostor kao i ekipu.

“Stigle ste” – prišli su nam Sanja i Pero.

„Da“ – nadglasavali smo se sa zvučnicima kvadrature moga iznajmljenog stana na Ferenščici. Oni su do ovdje stigli prvi, skuterom iznajmljenim ranije tog dana, a s kojim u narednima koji slijede planiraju istražiti otok. Zapričale smo se s njima, kad se pred nama stvorio Mladen i pozvao nas među ostatak pridošle ekipe.

Između druženja, istraživale smo prostor i nabasale na izlaz prema plaži. Na trenutak sam zastala iskreno uživajući u pogledu na ocean obasjan mjesečinom. Ima nešto u tome da više nikad nisi isti kad jednom vidiš mjesec kako sja na drugom kraju planete – shvatila sam davno, večeras još jednom potvrdila…

Bližila se ponoć i vratile smo se među ekipu. Očekivale smo odbrojavanje koje se nije dogodilo, ali vatromet je zato bio poduži. Uspjela sam ga uhvatiti kamerom nekoliko minuta nakon početka, tek nakon što sam izgrila i izljubila cure. Ranije te večeri odlučila sam Novu dočekati posvećena njima dvema koje volim, radije nego mobitelu i snimanju. Onome što vrijedi ispred onoga što blijedi.

Ostatak noći provele smo u čestitarenju, druženju s dijelom ekipe, a oko 5h ujutro zaključile da je dosta i krenule prema izlazu. Nismo ni slutile da ćemo u pokušaju nalaska taksija izazvati “Okršaj kod OK Korala“. Naime, uletjele smo u taxi koji očito nema dozvolu voziti tamo, svjedočile masovnom puču ostalih taksista koji su nam zapriječili put i jedva, zajedno s vozačem, izvukle živu glavu.

Bilo je lijepo vidjeti kako se približavamo Kuti. Hotelu. Sobi. Krevetu.Tu sam noć/jutro prije spavanja na balkonu zapalila cigaretu gledajući u nebo dok su cure već debelo spavale.

Nova je godina, Provincijalko, što si želiš u ovoj?! Ne mnogo, samo jednu novu godinu ispunjenu starim, ponešto obogaćenim, odlukama… da smo zdravi i da nam je ljubavi…

…Instagram HIGHLIGHT click_away_together sa svim videima…

Kairo i jedna noć

Posted on November 17, 2019 by gypsycinderella

Stojim zaglavljen izmedju dva sveta. Potpuno sam izgubljen u ovoj dolini od vremena. Nebeske sile mi ionako olakšavaju posao, ne daju da se pomerim ni korak. Rano je ujutru, a dole u dubini oslikava se ambis nepregledne oaze još neprobuđenog grada, čije se zgrade jedva nadziru u jutarnjoj suvoj magli i smogu. Iza mene još spavaju ta tri veličanstvena kamena čuda, sa svojim čuvarom što nosi na sebi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Vide se čak iz kosmosa. Okrećem se oko sebe, udišem topao i suv septembarski vazduh koji kao hladnjikavi fen neda ni da se oznojim.

Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da li priroda ili sam bog, verovatno oboje, u dogovoru. Možda je to uradio baš on, Amon Ra, koji lebdi večno, podarivši mi samoga sebe i ovaj sunčan dan, ili sam Alah u koga upravo gledam dole. Ni on se više ne vidi od prevelike čađi jutarnje izmaglice. Večita su to pitanja bez odgovora i dan danas, čak i dok sedim ovde na platou u Gizi, iako je prošlo “samo“ 5000 godina.

Dok posmatram Kairo kako se budi odajem počast najlepšim i najmističnijim građevinama na svetu, egipatskim piramidama. Bio bih vrlo hrabar kada bih probao rečima da dočaram taj osećaj kada stanem pored njih, a kamoli ih još i dodirnem! To je verovatno malo i za doživljaj! Možda i uspem da se popnem na koji stepenik više za po koji još sekund večnosti. Penjem se sve dok ne čujem zvuk pištaljke policajaca-čuvara ovih nestvarnih kamenih trouglova.

Nažalost, to nije dugo trajalo! Ne postoji ništa jače i intezivnije od tog fleša i naboja koji se u vama stvara dok ih samo gledate. Nije realno da sam ovde, kao da se sve ovo dešava nekom drugom, a ne meni! Nijedan istorijski, turistički ili bilo kakav lokalitet na svetu nije “dostojan” niti toliko moćan da tako obuzme moju dušu kao ovaj, kazuju moji unutrašnji osećaji. Provereno!

Jutro se već uveliko uzvrpoljilo u dan bez oblaka, a u medjuvremenu zapažam da se iz onih “nekoliko zgrada u magli i smogu“ izrodilo hiljade novih i da im se kraja ne vidi. Urbani, nepregledni horizont gde se nebo stapa sa zgradama. Beskraj Kaira i njegov galopirajući „prostorni inkubator“ me je potpuno zadivio i saznajem da sam pored grada veličine bivše Jugoslavije. Kada je radni dan, moram i da doplatim, jer se trećina Egipta sjati ovde u poteri za srećom. Kako se i autobusi gomilaju, već ih ima na desetine, kao vojska poredani stoje u liniji na ivici platoa Gize i samo smetaju. Gde svi ovi ljudi stanu nije mi jasno, što nepregledne kolone turista, što domicilno stanovništvo sa druge strane. Kako se sve to ne vidi na čuvenim razglednicama, hmmm, istina se krije iza gugla i savršenih slika već pomenutog najpoznatijeg svetskog lokaliteta, pomislih u sebi. Tolika je gužva, počinje već da nervira, pa tako tražim i ja svoj bus, koji će me vratiti u hotel Zoser koji se nalazi nedaleko od platoa. To izgleda kao traženje igle u plastu sena, ali ipak ga nekako nalazim. Nastavljam svoj put u osvajanje Kaira, megalopolisa koji ima više od dvadeset dva miliona stanovnika.

Pošto sam organizovano stigao u Kairo sa povećom grupom ljudi, vidim da se mnogi boje da se udaljavaju bez vodiča i već planiranog itinerera. Kao stado se drže one stare, nametnute floskule malih agencija, hotel – McDonalds – hotel, koji se nalazi tik preko puta našeg solidnog hotela na velikom Bulevaru Piramida. Ja ih negde i razumem jer Kairo nije grad za početnike!

Ubrzo nalazim dobrovoljce, “hvatamo” prvi taksi i pravac centar, a gde je centar Kaira zapravo??? Pa u tome i jeste poenta, kao da ja znam gde je on u stvari! Upadamo u noć nepozvani, a simpatični taksista stalno nešto mrmlja u kolima, dok mu spada jambolija sa maske automobila, koji se polako raspada. Silne zakačene brojanice na retrovizoru same „djuskaju“, malo i taksisti smetaju dok vozi svoj reli, ali vera je vera. Uz ludački glasnu arapsku muziku, dobijamo i nenadanu spontanu žurku. Letimo kroz Kairo, gde u gradu od preko 20 miliona, sefamora gotovo i da nema. Prebrza noćna vožnja traje više od sat vremena, večiti zeleni talas sada je naš saveznik kao i ludi adrenalin koji nas vodi u potpunu neizvesnost. Ovde ne postoji centar grada u tom klasičnom smislu, Kairo je toliko veliki te ima na desetine trgova, koji su non-stop krcati ljudima i u kasne sate.

Stajemo na jednom od njih, priključujemo se povorci ljudi koji kao da besciljno lutaju i pridružujemo im se. I mi smo noćas besciljni, pa zar nije u tome draž! Tražimo noćni život, pa se napokon spuštamo na reku Nil i silazimo u elitni deo Kaira koji se zove Zamalek. Ovaj veliki deo grada sav šljašti u noći, vrlo je sređen, skockan. Moderni onix neboderi svih boja i desetine poznatih hotela u lancu paraju mesečinu i čine ceo prizor veličanstvenim! Oba toka reke Nil seku Kairo na nekoliko delova, koji su povezani velebnim mostovima. Uvidjam da Kairo nikada ne spava, apsolutno jedan od najvibrantnijih gradova ne svetu. Sve se dešava na ulicama i uvek je prisutan neki metež na ivici opasnosti koji u stvari i ne postoji. Siromašniji i mračniji delovi Kaira su pod opsadom potpune anarhije koja čak i plaši u trenutku! To je samo privid jer ljudi ovde imaju svoje životne navike koje su nama isuviše strane, dok se iole ne probije ta barijera i obično traje vrlo kratko. Ali i uvidjam da su vrlo prisutne nesnošljive klasne razlike, prevelika odstupanja izmedju teške sirotinje i enormnog bogatstva koju mi, kao prosečni Srbi, ne možemo ni da zamislimo, bukvalno!

Sutradan obilazim čuvenu Koptsku četvrt koja je skrivena medj’ zidinama i neboderima prašnjavog tektonskog džina. Prolazim pored tajanstvenog Grada mrtvih, koji je obasut visokim zidinama. Oko četiri miliona ljudi useljeno je u srednjovekovno groblje između starih fatimidskih grobnica. U najvećem gradu Afrike, gde živi između 22 i 25 miliona ljudi, ogroman prostor zauzima groblje koje je danas čuveno kao Grad mrtvih. Posle rata sa Sudanom sedamdesetih godina prošlog veka, u Egipat su nagrnule hiljade izbeglica i ova afrička sirotinja nije imala gde nego da se smesti među kairske pokojnike. Vremenom su nastale prave ulice i sokaci između grobova, a groblje je zatvoreno i fortifikovano. Ovde ne zalazi niko, ko baš ne mora, ili je ludi avanturista. Turisti ga razgledaju usput, iz autobusa, zgranuto posmatrajući kako se između niza grobnica s prekrasnim kupolama vijori veš.

O ovom gradu-groblju kolaju jezive legende poput one da su stanovnici Grada mrtvih početkom devedesetih u slast pojeli dvoje nemačkih turista. Navodno tu je automobilom zalutao i jedan švedski diplomata, a policija je uspela da nađe samo haubu automobila. Tako da ovde dobrovoljaca za akciju i nije bilo, a i ja baš nisam toliko lud! Mada teralo me je nešto da privirim samo malo, ali brzo su me moji saputnici odvratili od takvih ideja, ha!

Naravno, nezaobilazni Nacionalni muzej i predivna crvena zgrada sagradjena u stilu neoklasicizma. Egipćani više vole da kažu Egipatski muzej u Kairu. Sadrži najopsežniju kolekciju drevnih egipatskih antikviteta na svetu. Ima preko 136 000 eksponata, dok su desetine hiljada drugih relikvija u podzemnim skladištima. Spada medju pet najfrekventnijih i najpoznatijih muzeja na svetu. Kruna obilaska su grobni artefakti riznice faraona Tutankamona i čuvena odaja sa mumijama. Neverovatan doživljaj! Dodir nečeg tako sakralnog u meni budi nevericu. Balzamovana istorija ipak nekada ne laže! Nemoguće da samo jedno staklo deli moj prst od dodira sa Tutankamonovim i to u odličnom stanju! Večnost prolazi kroz mene, čudne neke struje osećam u sebi! Da sve to uslikam “na kvarno”, pomislih??? Ipak mi se ne rizikuje momentalnih tri godine zatvora koliko se dobija, ako se proba nešto slično! Pogled do zuba naoružanog policajca mi to latentno i saopštava! Odustajem u sekundi, ali ceo taj doživljaj će ostati večno uklesan u meni dokle god sam živ. Ko zna možda i posle!

Nastavljamo dalje, a put me vodi na Halili bazar gde kao da je vreme stalo i pravim veliku pauzu za kafu i fildžan, pošto me šoping zaista ne interesuje. Zaljubljujem se u jedan uzavreli stari deo Kaira i njegov umetnički DNK, gde su nekada sedeli razni svetski trgovci, boemi, špijuni, umetnici i prevaranti. Belosvetski gangsteri su egipćane učili kako se puši tompus, a ovi njih nargilu. Samo su umesto voća isključivo konzumirali opijum i hašiš. Nema šta, u Kairo ili se odmah zaljubiš ili proklinješ dan kada si u njega kročio. Beskompromisan je! Spoj nespojivog, sudar vekova, svetova, običaja, sklada i nesklada, a sve to jako lepo miriše i izgleda, baš tako kako je! Bazari, začini, uske i krivudave ulice sukovi, ukus orijenta opija sva moja čula, kao i miris nargile i preukusne Šawerme koja mi odgađa glad bar na neko vreme i tera dalje! A gde dalje, nadzire li se kraj najvećem afričkom džinu? Možda je to Huseinova džamija koju obilazim, kao i Saladinova tvrđava, ali ne, nije! Da li je to Ben Asra sinagoga ili možda Feleke, mali brodići dole na Nilu kojima sam plovio, ne nisu! Pa šta je onda, gde je više kraj ovog čuda!

Kada dodjete do kraja shvatate da ste u stvari tek stigli na početak. Da li je ovo samo još jedna u nizu pokeraška igra Kaira ili je sva njegova moć hipnoze ipak odradila svoje?!? Dok sedim ispod velikog kamenoloma, na zidinama čuvene Sulejmanove Alabasterne džamije, baš nešto razmišljam! Gledam u grad veličine cele stare Jugoslavije dok kao ozeblo sunce čekam nadolazeći suton. Omađijan posmatram Kairo kako nestaje u tmini gde ga nagriza još jedna preživela faraonska noć. One iste piramide u daljini ne stoje više tako nepomično. Svetlucavo igraju na horizontu prevelike daljine, pojedene u fatamorgani noćne izmaglice! Sada su i one postale sveti stanari mojih očiju.

Ima jedno nepisano pravilo svakoga grada, koje sam dobro naučio ovde u gradu starih bogova. Iako ne uspeš da vidiš sve i ako ne pronikneš u te male tajne velikih i drevnih civilizacija, ne tuguj uzalud, jer uvek ćeš naći neki dobar vidikovac sa koga se pruža odličan pogled, za svoje iskupljenje! Uvek uradi i sigurno nećeš pogrešiti! Samo nemoj ikada da ti padne na pamet ako se kojim slučajem nadješ u Kairu.

Prethodne priče: CLICK na priču o faveli u Riu (Brazil) ili priču o Šri Lanki – Sigirija

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Tiho, tiše, glasno, glasnije, vriska i graja, ringe-ringe-raja

Posted on November 14, 2019 by gypsycinderella

Kako bi mi malo tišine danas dobro „leglo“. I ko bi rekao da će tišina i mir biti privilegija… Pitate se zašto pišem ovo? Well… 😊

Ne verujem u stereotipe i ne odobravam ih, ali moram priznati da što više putujem, sve mi je jasnije da svaku naciju karakteriše nešto tipično. Da li to ima veze sa geografskim položajem, istorijom, nasleđem, načinom života – ne znam, ali je zanimljivo da su izuzeci od pravila u ovom slučaju jako retki i da statistika ide u prilog stereotipizaciji nacija.

Kao što sam već pomenula, Turska je zemlja prebogate istorije, kulture, grlatih ljudi snažnoga glasa… presnažnog, ukoliko pitate mene. Jako su glasni i bučni. Turci vole gužvu, vole fanfare, feštu i sve što je živo. Pričaju telom podjednako koliko i rečima. Gestikulacija i mimika su sastavni deo govora – jedno bez drugog ne ide. Glasovne frekvencije idu do neslućenih visina, a najzanimljivija stvar je što oni nisu svesni jačine svoga glasa, i nemaju osećaj šta je zapravo pristojna jačina – po principu „što glasnije, to bolje“.

Živi dokaz ove tvrdnje je sledeća situacija: posmatrajte grupu ljudi koji razgovaraju normalnim tonom – ukoliko im se približi jedna osoba koja priča glasnije, sav mir je poremećen i svi unutar grupe počinju koristiti jako visok ton, nadjačavati se sa ostatkom sagovornika i krajnji rezultat je grupa ljudi koja viče i deluje kao da se svadja dok zapravo razmenjuju i diskutuju svakodnevne teme. Da li je to potreba pripadanja grupi (koja je ovde jako izražena) ili nešto drugo još uvek nisam odgonetnula.

Sledeća situacija jeste razgovor mobilnim telefonom – naravno da ukoliko neko sedi blizu vas dok razgovara na telefon, prva stvar koja će vam se desiti jeste trajno oštećenje sluha, a druga stvar je da ćete biti upućeni u razgovor (hteli ili ne). Ukoliko vidite da su nekim čudom tihi, postoje takodje dve situacije – pričaju o jako poverljivim temama ili tračare o nekome/nečemu, ali to je već tema za neki drugi put.

Ako posećujete Tursku ili se selite ovde, spremite se da pojačate glas za nekoliko desetina decibela, u suprotnom ćete biti upitani da li ste dobro ili ste možda gladni jer normalna jačina glasa je endemska vrsta. Verujem da je to potreba i filozofija priradnosti grupi, jer indivudalnost nije najpoželjnija karakterna crta. A i teška je za kontrolisanje.

Ukoliko bih birala gradove koji me podsećaju na način komunikacije u Turskoj, svakako bih izabrala Istanbul ili Bursu. Kako je Istanbul moj dragi kamen, koji želim da vam predstavim sloj po sloj, izbor pada na grad broj dva – Bursu.

Bursa je okružena prirodnim lepotama i na samo nekoliko kilometara od planine i mora. Smeštena je u azijskom delu Turske. U njoj živi 60 posto stanovnika koji su poreklom sa naših prostora, zbog čega je moguće da će vas dosta ljudi razumeti.

Bursa je bila prvi glavni grad Osmanskog carstva. To je četvrti po veličini grad u Turskoj nakon Istanbula, Ankare i Izmira. Udaljenost od Istanbula iznosi 156 km, a od Marmarskog mora samo 28 km – izlaz na Mramorno more u dužini od 135 kilometara je još jedna primamljiva stavka na listi zašto posetiti Bursu.

Nalazi se u podnožju planine Uludağ. U drevnim vremenima planina Uludağ (2.543 metara visine) nazvana je Misijski Olimpus. Prema legendi, olimpijski bogovi gledali su trojanski rat s vrha ovog brda. Proglašena je za nacionalni park prirode i, sa najmodernijim i najskupljim skijaškim centrom u zemlji, predstavlja prirodnu lepotu koja krasi ovaj region.

Centrom Burse dominira Kapali čaršija sa 10 bazara sa najraznovrsnijom robom, koja je dugačka osam kilometara. U njoj možete da pazarite razne turske đakonije, od ratluka, ušećerenog kestena – po čemu je Bursa poznata, do svile, zlata i garderobe. Mnoštvo džamija, mauzoleja, muzeja, parkova, spomenika, zanatskih radionica,lokalnih restorana, hamama, termalnih izvora… će vas oduševiti i naterati da se ponovo vratite.

A i dobićete jedinstvenu priliku da vičete, cenjkate se na bazaru, probate mnoštvo ukusne hrane džabe i oplemenite svoju dušu.

Pročitajte prethodni post Mitologija privatnosti, magija sedam jezera i i ostali jednorozi Orijenta iz riznice Razglednice Orijenta.