Turista u Turskoj… Ovo možda zvuči pomalo strašno, ali stvarnost je zapravo potpuno drugačija. Biti turista u Turskoj je nešto najbolje što vam se može desiti.
Turizam i ugostiteljstvo su neke od vodećih grana i izvora prihoda. Hotela, airbnb ponuda, soba, restorana, resort-a i all inclusive destinacija ima na svakom koraku. Turisti su tretirani kao Bog i svaka želja je zapovest za ugostitelja. Moguće je urediti svaku opciju, izmeniti ponudu, prilagoditi, dati odgovarajući popust, ispuniti i neke od najluđih želja (verujte mi, lude želje i nemoguće, ne postoji u turističkom rečniku Turske).
Sve je podredjeno gostima i akcenat je na tome da se zadovolje i najzahtevnije mušterije. Kako je turizam nešto što im je bukvalno u krvi, bilo koja destinacija koju izaberete vas neće razočarati jer ćete se osećati kao kraljevska ličnost – počevši od sadržaja koje nude, čistoće, hrane, uslužnosti, razumevanja psihologije turista iz različitih delova sveta…
Kako je zima vreme kada obično sanjamo o suncu, toplim destinacijama, moru i plažama, a i dobro vreme da se počne planirati letnji odmor, želim da vam predstavim i približim moju omiljenu morski regiju u Turskoj – Bodrum.
Bodrum je mesto u koje sam se zaljubila kada sam ga posetila prvi put, pre nekih 4-5 godina. Bio je to potpuno drugačiji doživljaj mora i letovanja u poređenju sa drugim zemljama, ali i delovima Turske. Bodrum je višnja našlagu svih morskih destinacija.
U prevodu sa turskog jezika znači “podrum”, što ne zvuči obećavajuće na prvi utisak. Ali, kako smo već dobili ideju u prethodnom postu o bogatstvu turskog jezika, kada vidite Bodrum, shvatićete da je to jedan od najlepših “podruma”kojeste ikada videli.
Krasi ga mnoštvo belih dvospratnih kuća i hotela – u Bodrumu nije dozvoljena gradnja objekata viših od dva sprata, što je genijalno rešenje, jer možete uživati u prelepim pejzažuma bez straha da vam vidik blokira neka grdosija. Takođe, bele fasade su jako lep kontrast bujnoj vegetaciji i zemlji. Podsećaju na kocku šećer posmatrano iz dajine. Prelep kontast belim fasadama jeste roza ili crveno cveće (Bougainvillea) koje se penje i raste duž zgrada.
Bodrum nije specijalno pravljen za potrebe turista, kao neke druge regije u Turskoj. Prvi koji su uživali u svim čarima ovog predivnog mesta su bili lokalni turisti i poneki posetioci iz Grčke jer je blizina grčkih ostrva bukvalno vidljiva golim okom. Te je tako Bodrum pun privatnih letnjih vikendica. Većina hotela su mali, “butik” hoteli koji nude all-inclusive ponudu. Naravno, vremenom su izgrađeni i popularniji hoteli, većih kapaciteta i luksuznije ponude, ali pravi duh Bodruma je u jednom od ovih belih bisera.
Plaže su čiste i lepo uredjene. Većina ima kafiće u blizini koji nude ležaljke i suncobrane za koje ne morate da platite dodatni novac ukoliko popijete piće ili dva.
Što se tiče sadržaja, ima ih i previše – Bodrum je jako živ. Ima nekoliko zaliva koji nude različit tip kafića, klubova na otvorenom, restorana, tematskih večeri…
Od dnevnih aktivnosti, ukoliko ste tip koji voli aktivniji odmor možete uzeti neku od tura za obilazak Bodruma, odlazak na plivanje sa delfinima, posetu vetrenjačama, jeep safari, vožnje brodićem, jahanje kamile, odlazak u Aqua park, parasaling… i bezbroj drugih aktivnosti. A ukoliko ste tip koji voli lenj odmor – sunčanje, leškarenje na plaži i uživanje, i ovo će vam biti i više nego dostupno.
Verujte, ovo magično letnje escape mesto, će vas i više nego oduševiti, zavesti i naterati da se opet vratite jer će osvojiti vaše srce.
Dok smo mi već debelo zagazile u Novu, ekipa u Hrvatskoj još je aktivno ispraćala Staru godinu. Švrljale smo po društvenim mrežama, čestitarile preko aplikacija i razmišljale ustati li se ili ipak preskočiti doručak. Presudila je glad.
Restoran je bio pun i veseo kao ni jednog jutra do tada. Večer prije u hotel je pristigla još jedna grupa iz naše regije agencijom (koja to nije), koji su prije Balija posjetili i neke druge zemlje, a Novu su odlučili dočekati na Otoku Bogova. Zasigurno, pridružilo se i nekoliko novih grupa Kineza/ Filipinaca/ Japanaca (oprosti mi, Bože, al’ nikako ih ne uspijevam razlikovati) i bio je pravi izazov uzeti hranu bez zalijetanja u nekoliko desetina njih.
„Nova godina, nove odluke. Idem probati ono njihovo čudo. Gledam to već danima i zanima me što je“ – javila sam curama i zaputila se prema pultu gdje je jedna od osoba koja pripada spomenutim nacijama pripremala kineski doručak.
„Good luck!“ – odgovorile su cure, a Anchy zamolila da i njoj donesem komadić tijesta po koji sam pošla.
„I?“ – upitala je Copri.
„Ne znam, nije loše, kuhaju taj smotuljak na pari i punjeno je nečime.“ – odgovorila sam.
„Meso?“ – upitala je Copri i poslužila se s mog tanjura.
„Čini se da nije…“ – nisam bila sigurna.
Taman kad se pripremala zagristi netko je dobacio da je tijesto punjeno – ni manje ni više – svinjetinom. Odložila je smotuljak jednakom brzinom kojom bi se netko rješavao bombe, a svaki sličan vegetarijanac mesa.
„Daj meni!“ – uzela je Anchy, probala, prožvakala i napravila facu kao da neće tražiti još. „Idem po palačinke“ – komentirala je.
„Donesi tri…“ – doviknule smo.
Dok smo se borile s čokoladom na palačinkama smišljale smo plan za dan i odlučile da idemo istraživati plaže dalje od Kute.
„Hoćemo se javiti Ildi, da pozove taxi? Rekla je da javimo ako smo za…“ – pitala sam cure.
„Javljaj!“ – potvrdile su.
Večer prije s Ildom smo u razgovoru preletjele jug otoka, iskomentirale plaže i odabrale jednu na koju želimo otići. Ponudila se pozvati nam taxi preko lokalne aplikacije, a cijena je takvog taksija znatno niža od onih koje ugrabite na cesti.
Ilda je na poruku odgovorila brzo, jedva smo uspjele utrčati u sobu i pokupiti stvari. I stvarno, taxi se stvorio pred hotelom u samo nekoliko minuta.
„Nadam se kako ćemo stići na plažu prije nego na groblje“ – uputila sam komentar curama jer je vozač izgledao poprilično bolestan, s maskom preko lica, znojnim čelom i opakim kašljem. Kad smo ga upitale treba li mu pomoć, odbio ju je uz obrazloženje kako samo ima temperaturu i da je ok.
„Mi smo se ovim putem vozile sinoć?“ – upitala je Anchy.
„ Nemam blage, po danu je sve drugačije…“ – odgovorila je Copri.
„Mislim da da, Ilda je rekla da je plaža u blizini Changgu –a“ – uključila sam se.
Nakon otprilike pola sata GPS taxi-ja je rekao CILJ. Nismo imale pojma gdje smo jer se pred nama nalazio samo neki tijesni kameni prolaz iza kojeg se – uz veliko možda – krije ocean. “Batu Bolong?“ – provjerile smo s vozačem, no što zbog temperature, što zbog osobnosti, nije bio razgovorljiv. Pokazao je prstom lijevo i rekao BEACH. Ok, dovoljno, idemo…
Na prvu, lokacija nije ulijevala puno povjerenja. Mjesto je bilo potpuno pusto, naši mobiteli bez signala i lokalne kartice. Tračak optimizma pružala je činjenica da je dovoljno rano, a dan dug pa ako nastavimo hodati do večeri ćemo se dočepati civilizacije.
Plaža koja se ukazala pred nama bila je potpuno pusta, kilometarska, a jedino društvo pravio je plaži (i nama na njoj) – ocean. Iskreno, savršeno. Spustile smo se do oceana, izule japanke i nastavile pratiti smjer kojeg je vozač preporučio te, bez obzira na to što smo hodale dugo, dugo, nikoga nismo srele. Iskoristile smo to vrijeme za ludiranje, izmišljanje čudnovatih fotki i uživanje u tišini, pogledu, atmosferi. Je l’ se dogodio neki opaki pomor ljudi dok smo se vozile do tu?!? Razmišljale smo na glas…
Nakon sat vremena srele smo prvu pojavu čovjekolikog oblika koja nam je dala naslutiti da se pomor, kao ni apokalipsa, ipak nije dogodila u onih pola sata koliko nam je trebalo do tu. Djevojka nam je objasnila kako smo poprilično daleke od turističkih plaža, ali ako nastavimo hodati da ćemo do njih doći. Hmmm, želimo li uopće… propitivale smo se na glas. Zahvalile smo se na informaciji i nastavile hodati kada su se pred nama ukazale prve ležaljke. Pogledale smo se… bilo je jasno… ovdje ćemo ostati.
Dečko koji je iznajmljivao ležaljke došao je do nas prije nego mi do ležaljki i počeo nas prizivati da se ovdje zadržimo. Prešutjele smo činjenicu kako nam je to u startu i bila namjera, pogodile super cijenu, naručile Radler (koji je sad već postao dio naše dnevne rutine, zajedno s onim „kondomima“ na njima koji zadržavaju hladnoću) i bacile se na ležaljke. Pokušaje razgovora s njim, a i među sobom, svele smo na minimum.
Koliko smo dugo ležale u tišini ne mogu procijeniti, no dovoljno dugo da nekoliko puta prevrtimo vlastiti život, shvatimo da je u suštini lijep, kako smo bez nekih postupaka mogle, a do kojih još trebamo doći. Šutjele smo dugo, znatno duže nego što smo hodale, ali uz ove cure, šutnja lijepo zvuči. U nekom smo trenutku sve tri uspjele i zaspati, prije nego nas je probudio pijesak nošen vjetrom u lice.
„Spavaš?“ – upitala sam Copri.
„Ne znam… što god da radimo, lijepo je… ti?“ – odgovorila je.
„Gladna sam i sve me boli od surfanja“ – prekinula nas je Anchy koja se već opasno žalila na bolove uzrokovane njenom jučerašnjom avanturom.
Nije bila jedina kojoj je hrana bila na pameti. Od ono malo stvari što smo ubacile u torbu za plažu ni jedna nije bila za jesti i znale smo da moramo u potragu za nečim što će utažiti glad. “Šaptač ležaljki” usmjerio nas je prema produžetku plaže, nabrajajući dva – tri restorana čija smo imena zaboravile jednakom brzinom kojom ih je on izgovorio.
„Je l’ netko razumio što je on rekao?“ – upitala sam cure.
„Noup, hodaj, ugrabit ćemo nešto…“ – gurnula me Copri i nastavila hodati.
„Evo jedan“ – dobacila je Anchy ubrzo.
Restoran na koji smo nabasale bio je suviše fensi i uspješno smo ga izbjegle. Nastavljajući hodati dalje plaža je postajala sve zakrčenija, a sadržaj bogatiji. A tu se svi skrivaju! Nailazimo na mali surferski restorančić, bacamo oko na menu, izbor i cijene su ok, ostajemo tu. Kao i svaki put do tada odabiremo balijsku hranu – hrpu riže, rezanaca, piletine, račića.
Dok čekamo hranu švrljamo po terasi restorana, šlaufom peremo pijesak sa sebe, krademo Wi-Fi i škicamo u kuhinju dozivajući hranu. Usluga nije bila ni slična rejtingu s TripAdvisora kojim su se hvalili (ističući pločicu sa zvjezdicama na svim frekventnim mjestima restorana), no gladne smo i ne razmišljamo.
Pojele smo, platile, odlučile ne maltretirati Ildu za pomoć oko taxija do Kute i krenule u potragu za jednim na cesti. Pred nama su nicali fensi hoteli, barovi, bazeni, hrpa sređenih ljudi te oni koji su takvi željeli biti (ali im nije pošlo za rukom)….
Pa ovo je Seminyak – komentirala sam curama, shvativši kako se nalazimo na mjestu gdje svaki turist željan provoda na Baliju želi biti. Seminyak se u to vrijeme pripremao za reprizu dočeka, ljudi u šljokičastim opravicama slijevali su se odasvuda, dok smo mi i dalje bose, prljave od pijeska, u badićima, ogrnute maramama hodale u potrazi za prijevozom.
Potraga nije bila ni približno laka koliko smo mislile da će biti, cijene koje su taksisti tražili za prijevoz do Kute (2 km) potpuno nerealne i nije nam padalo na pamet pristajati na to. Skrenuvši u uličicu, zaustavile smo prvi slobodan taxi čiji se vozač zbog gužve, trubljenja ostalih taxista i auta nije uspio ni snaći, a već je vozio prema Kuti po cijeni koju smo ponudile i iznad koje nismo željele pristati. Nećkao se, prigovarao, a na kraju ipak prihvatio činjenicu kako neće zaraditi više od početne cijene.
Put prema Kuti izgledao je kao svaki povratak u ovo mjesto, gužve kilometarske, baš kao i kolone ljudi na cesti. Iz taxija smo iskočile u blizini hotela, ostavljajući vozača zatočenog u koloni.
Po povratku u hotel sreli smo ekipu iz naše grupe.
„Što ste danas radile?“ – upitali su nas.
„Putovale…“ – odgovorila je Copri.
„Daleko?“
U središte sebe – pomislila sam sjetivši se idile na ležaljkama…
…Instagram HIGHLIGHT click_away_together sa svim videima…
Predajući sveti grad velikom vojskovođi, Balian je priupitao Saladina: ”Koliko vredi Jerusalim?”
Na to mu je on smireno odgovorio: ”Ništa!“
Udaljio se lagano, na svom konju, s osmehom na licu.
Vraćajući se svojoj nepreglednoj vojsci okrenuo se visoko podigavši ruke gromoglasno viknuvši: ”SVEEE!!!”
Ovog jutra, tačnije tog letnjeg praskozorja probudio sam se mnogo ranije nego obično. Iako krmeljiv i nenaspavan, ali kristalne bistrine u glavi neumiven i polugo, izašao sam na terasu hotela “Movenpick” u Akabi. Zapalivši prvu jutarnju cigaretu zadržao sam pogled u pravcu neugašenih svetala na drugoj strani obale koja su i dalje zanosno svetlucala u mraku. U daljini vide se obrisi Svete zemlje Izraela i njenog jugoistočnog letovališta Eilata. Još samo malo pa će zora odmotati jedan poseban dan u mom životu. U njemu ću probati da dokučim kako li je nastao sav taj molitveni nemir?! Znam, ovo jutro nije kao svako drugo i ne liči ni na jedno prethodno. Osvešćujem misao i celivam zoru u kojoj danas poklanjam sebe postajući jedan od mnogih hodočasnika koji samo traže svoj odgovor. Dok pakujem svoje “relikvije” spremam se za put i od silnog adrenalina ne znam jesam li avanturista prerušen u vernika ili jedan večiti putnik kroz vreme koji spontano kreće na svoje prvo hodočašće!? Možda će do kraja dana i sam Jerusalim ostati čista ezoterija za mene? Krenuo sam nepozvan u posetu jedinom gradu u kojem je sve počelo i ništa se još nije završilo. Znam, sigurno neće ni danas. Bez obzira na sve krenuo sam u epicentar tri religije. Sveto trojstvo koje i dalje muku muči ne bi li isklesalo svoj poslednji sveti mural ostavljajaći za sobom krvave tragove i neizbrisive ožiljke. Hoće li nešto ostati za mene? Da li ću se najesti malo bar njegove moći kao hijene pred sumrak posle velike gozbe lavova? Želim samo na tren dodirnuti njegov osetljivi “pupak sveta”? Za tako važnu misiju nemam puno vremena i na raspolaganju imam samo jedan, jedini dan. Pa šta čekam onda…
Moje putovanje započinje (ne)potrebnim zadržavanjem na granici više od sat vremena radi neophodne provere, ko sam, i koliko dugo ostajem? Na vizi u pasošu sve jasno piše! Na ničijoj zemlji između Jordana i Izraela prelazim iz jednog autobusa u drugi pod pratnjom do zuba naoružanih i namrštenih izraelskih vojnika. Pogledi su im vrlo neprijateljski. Kako su me već pretresli do gole kože setih se da sam pukim slučajem ostavio palestinsku crno-belu maramu u sobi. Kefija ludom srećom završi u hotelu! Ostade mi ova bela rezervna ešarpa kao utešna nagrada i jedini simbol otpora prejakom suncu. Kako hodamo ovih 200 m pešice osećam nelagodu. Kao da me izraelski vojnici isporučuju nekom. Treba li da me zamene na kraju mosta? Kao da me sprovode na streljanje? Osećam se kao Isus Hrist na Golgoti u pratnji Rimljana koji na leđima umesto krsta nosi samo crni ranac s vodom, bananom i majicom za presvlačenje. Kako hodam, gore u brdima vidim sve vrvi od mitraljeskih gnezda i punktova. Izraelski vojnici nešto mrmljaju u bradu i drže puške na gotovs. Samouvereno ne skrećem pogled. Znam da ih nerviram, dok igram na tankoj žici koju kontrolišem pobudom istine samo jednog putovanja. Stižem napokon na punkt za prelazak na drugu stranu.
Priznajem, ovih 200 m je trajalo kao večnost! Prelepa carinica prevelikih crnih očiju, ne baš tako ljubazna, u plavoj kućici prljavog i naprslog stakla, u minuti saznaje sve o meni. Pita me jesam li Jevrejin i odakle mi ovakvo prezime? Listajući pasoš vrlo sumnjičavo diže pogled na mene. Zumira mi zenice, ćuti i ne progovara, pa nastavlja. Hipnotiše me svojim lepim očima, ali ne popuštam i ne odajem tajnu njene zarobljene viskoznosti, čak ni poslednjom svojom grimasom. Ne odajem ga ni kapljicom znoja koja mi curi sa čela od prevelike vrućine. Kao da mi čita misli provalivši da podržavam Palestinu. Piše li mi na licu ili i to stoji u pasošu? Nije prošlo mnogo, a već izgovara sveta imena Živanu i Lazara, spominjajući moje dedu i babu. Da li me je kukasti nos tako brzo odao, koji podseća na jevrejski iz profila? Auuu, ala radi Mosad i neverbalnom komunikacijom. Šljaka punom parom i stvarno se ne šali. Svaka čast! Ipak joj šaljem osmeh na kraju. Kiselo ga uzvraća, ali ga ipak vraća nazad u duetu sa pasošem. Ja sam tu da ti srušim stav i da bar malo ulepšam i tebi dan. Ee, dušo moja lepa, kad’ sam ga od tebe iskamčio, zaista sve mogu! U relativnom strahu i u satiričnom tonu završi se i ova saga prelaska granice gde napokon ulazim u državu Izrael. Predveče se strogo zatvara granica i ne sme se zakasniti ni minut, bukvalno. U suprotnom ostaje se na izraelskom tlu sve do 7 sati, sledećeg dana. Vidimo se tačno u 19:00, ništa ne brinite stižem! Najavljujem sebi jedan dug i paklen dan. Daška vetra nema, a nije ni osam ujutru.
Na ovom svetom putu od 320 km do Jerusalima prolazim niz vrlo važnih znamenitosti. Kraj pustinjskih, kamenitih planina i oaza saznajem da su se po starozavetnom predanju baš ovde usput nalazili čuveni gradovi Sodoma i Gomora. Slušam priču o njima iz autobusa. Izlazim i slikam ove vrlo obične pustinjske planine koje nevešto glume živu scenografiju nekadašnjih naseobina. Na putu ka Jerusalimu imate priliku da posetite i Jerihon, najstarije živo naselje na svetu. Čuveni grad greha (po biblijskom verovanju) star 8000 god. Kako se konstantno penjemo i spuštamo svetom zemljom ka Jerusalimu u daljini zapažam brda opasana zidinama i žicom. Prisustvujem tužnim scenama jednog zarobljenog naroda, Palestinaca. Da li je moguće da neko ko je u istorijskom kontekstu relativno skoro tako mučno propatio zadaje sličnu patnju drugome?! Meni je to zaista neverovatno. Uskoro stižemo na obalu Mrtvog mora sa izraelske strane koja sa visine više podseća na ogromno jezero. Prolazimo En Bokek, veliki hotelski kompleks gde se obično zaustavljaju turističke grupe. Ostavljamo En Gedi oazu i posle skoro pet sati biblijske vožnje konačno stižemo u sveti grad Jerusalim.
Negde oko podneva izlazim iz autobusa i krećem se pod nevidljivim paklenim plaštom vrućine. Prosto se pitam, postoji li ovde uopšte utočište vode za moja isušena usta u zemlji vrelog kamena i sunca? Jerusalim u prevodu znači “grad savršenog mira” i predstavlja jedno tužno mesto od pola miliona stanovnika koje je sve doživelo – samo još mir nije. Shvatam, imam jedinstvenu čast da ga obilazim u kratkom intermecu izmedju dva nova rata.
Prolazimo pored zidina koje je gradio niko drugi no osvajač Beograda, Sulejman Veličanstveni. Ceo prizor zidina, kao i Davidova kula, neodoljivo podsećaju na Kalemegdan i Despota Stefana. Pustimo sada moje izlive fatamorgane Beograda obložene istorijom i nepotrebnim udarom nostalgije. Najsvetiji grad Jevreja, treći sveti grad Muslimana (posle Meke i Medine). Sveto mesto podjednako važno Jevrejima, Hrišćanima, Palestincima i ostalim mnogobrojnim konfesijama. Jerusalim je opisan u Bibliji i u Talmudu, svetoj jevrejskoj knjizi. Košnica starog grada nastala ukrštanjem njegova četiri glavna dela (jermenskog, jevrejskog, hrišćanskog, muslimanskog).
Spuštam se do centralne pulsirajuće tačke – Zida plača, odnosno Zapadnom zidu kako ga nazivaju Jevreji. S uzdignute pozicije gradskog jezgra prolazim kameni, poluotvoreni hodnik i kontrolni punkt sa skenerom. Izlazim na stepenište koje se spušta prema platou i impozantnom zidu gde stajem u veliki red. Visoko sa stepenica prvi put vidim deo platoa koji je uzdignut. Na njemu je čuvena džamija Al Aksa i zlatna kupola na steni koje su pod kontrolom Muslimana. Sudar vera oko jerusalimskog kamenja na tako malom prostoru stalno se preplitao kroz istoriju. U ovom gradu Jevreji su prisutni više od tri milenijuma i razumljivo je da Jerusalim smatraju svojim najsvetijim gradom na čijem je platou utemeljen monoteizam, tj. verovanje u jednog boga. Taj deo platoa sada drže Muslimani isto tako smatrajući ga svojim. Zid plača, predstavlja jedini sačuvani deo zida starog Solomonovog hrama koji je gradjen i rušen dva puta, u kome se nalazio čuveni starozavetni kovčeg sa Deset Božjih zapovesti ili Dekalog. Dolaskom Rimljana hram je do temelja srušen i od tog doba Jevreji se mole na ostatku zida žaleći za izgubljenom svetinjom. Jevreji iz celog sveta dolaze bar jednom godišnje. Kada dočekate svoj red, kao ja sada i nadjete se konačno ispred, možete uzeti papir i olovku i napisati jednu želju ubecivši je u mali rub zida. Verujete li snažno u nju ostvariće vam se, kao i sve u životu.
Na ovom mestu, uostalom, kao i u celom Jerusalimu, srećem mnogobrojne haside. Ultra-ortodoksne Jevreje prepoznatljive po svom stilu oblačenja (crna odela, bele košulje, crne cipele, sa belim ili crnim čarapama, karakterističnih cilindričnih šešira). Gledam kako se mole i prosto ne verujem! Ubrzano hodaju čitajući svetu knjigu Talmud, naglo menjajući pravac kretanja. Izgovaraju svete reči na sav glas kao mantru koja podseća na jecaj. Dok šetaju deluju pomalo ljutito i unezvereno. Potpuno su nezainteresovani za spoljni svet. Kao da se odbijaju od uskog zida platoa hodajući vrlo dezorijentisano držeći se svoje nevidljive maršute. Neverovatna količina emocija uprta u veliko parče od kamena. Pomno pratim sa koliko snage i volje usmeravaju energiju prema zidu. (Prosto se pitam, kako li je ovaj zid samo izdržao tolike milenijume ne oživevši?) Kao da će u svakom trenutku udariti u mene, ljude okolo, češkajući me svojim mirišljavim loknama u prolazu. Njihova putanja je sada i moja putanja. Ukrstili smo se. Uopšte mi ne smeta što su toliko glasni. Samo njima smeta što sam ja toliko tih. Onako kostimirani i duboko posvećeni liče na šetajuće glumce neprestano ponavljajući monolog svog životnog komada koji se kolektivno zove tragedija. Jedinstvo, sloga i zajedništvo! Pa njih je samo vera održala svo ovo vreme. Takva snaga duhovne misli me obuzima i fascinira. Suze pomešane znojem mi same naviru na oči! Slan, lepljiv i večno otvoren za istinu.
Nešto, iznenada, kao da me probode k’o mačem. Zavrte mi se u glavi i ceo plato se zaljulja oko mene ili ja oko njega?! Odjednom, uopšte mi nije dobro. Sve mi se zbućkalo u stomaku. Hvatam se za glavu da se ne onesvestim. Iznenada mi se ceo točak vremena preokrenuo u sekundi. Što od gladi, umora i vrućine, što od prejakih emocija možda i suvišnih znanja na tako malom, a vibrirajućem prostoru. Padam na kolena u jednom uglu skrivenom od sunca, vernika, avanturista i čudaka kao šta sam ja. U glavi mi zuji rapsodija prošlosti svih mogućih istorijskih nepravdi i epoha spakovanih u ova četiri zida. Holokaust, Palestina, Jermeni, Srbi i Hrvati i sva kolektivna ludila. “Ludače, smiri se, ovo je samo jedan glupi, poveći kamen!”- uzaludno sam se tešio. Prekasno, film u meni se već uveliko odmotao. Ovaj prokleti zid kao da glorifikuje istinu o svemu i iskreno ih opevava. Rukama ga držim čvrsto da se ne sruči na mene. Da se ne stropoštam u nepovrat prejakih energija koje me vuku u ponor spoznaje koja mi razjeda dušu. Čvrsto držim istoriju sopstvenim rukama da se ne strovali! Umesto vazduha međ’ šupljinama zida kao da čujem poplavu glasova svih mogućih nesrećnika koji nadiru kao pepeo vremena!
Osećam se kao Oskar Šindler na kraju lične tragedije i sopstvene liste suvišnih emocija koje me uvek tako lepo same pronađu! Predajem se bešumnom umiranju na javi gde sve prolazi kroz moju imaginarnu vrpcu životnog filma! Kao i obično, počinje borba večnih stanara moje duše – andjela i demona. Opet je iz mene progovorio moj balkanski melez koji ih u trenutku miri! “Zlikovac” u meni, večno zakopan na ničijoj zemlji, samo se oglasio, svestan važnosti mesta na kojem se nalazimo. Psujem ga u sebi, kidajući jedinu preostalu majicu, diveći i čudeći se ujedno ovoj svetinji. Volim je i mrzim u istom trenutku! Udišem je, ne bi li se nagutao prejake kolektivne spoznaje. Udišem ovaj zid ne bi li progutao nevidljivi grumen sudbine koji miriše na tamjan pomešan smolom. Svi smo sada uvezani. Živi i mrtvi, prosvetljeni i oni što nisu, srećni i nesrećni u pravdi i nepravdi jednog malog čoveka smeštenog na svetom ćošku! U začaranom krugu sastavljenog od istina i laži! Eto ljudi, to vam je ukratko Zid plača. Istina i suština tajnog zida plača kojeg nema na guglu. Možda je ovo isuviše za mene?! Posle izvesnog vremena nekako nalazim balans sa sobom i spas u vreloj, ustajaloj vodi iz ranca. Kao prognanik sedim i gledam u jednu tačku. Ustajem lagano sakupljajući sebe po ćoškovima istorije. Pronalazim snage nastavljajući tumaranje tajanstvenim gradom.
Zaprepašćen i pomalo iznemogao penjem se na Golgotu i posećujem najvažniju Hrišćansku svetinju na svetu. Pa ovde je nekada postajalo samo brdo, brisani prostor i jedan veliki krst?! Unezveren gledam zatvorene zidine Crkve Svetog groba koje stežu moju dušu čvršće nego zmija Boa. Ništa ne podseća na desetine filmova odgledanih na ovu temu. Presveta gradjevina nalazi se na samoj Golgoti, brdu Hristove Kalvarije. To mesto je u prvom veku bilo napušteni kamenolom van jerusalimskih zidina, a oko njega je bilo smešteno groblje čiji su ostaci i danas vidljivi. Potom Rimljani na ovom mestu grade kompleks hramova. Vlasništvo nad čitavom crkvom je i dalje zajedničko. Pravoslavno, katoličko i jermensko i za neke njene delove je tačno određeno i kome pripadaju. Tako je sama kapela sa Isusovim grobom zajednička kao i okrugli prostor oko njega. Prosto ne verujem da sve ovo uopšte mogu i smem da dodirujem, a ujedno i slikam. Kao da sam u potpuno drugoj dimenziji, ljudi moji! Možda je sve ovo samo ostavština mog nezavršenog sna od sinoć i počinjem da izvlačim misli iz svoje podsvesti u srcu molitvi međ’ stotinama ljudi, vernika, turista i veliko-crkvenih službenika.
Odlazim iz ove svetinje sav naježen nenarušavajući milenijumski spokoj. Napokon pravim pauzu za neophodni ručak u jednom restoranu u Grčkoj četvrti do kojeg ne znam ni kako sam stigao. Odlazim do Hurva Sinagoge koja je trenutno u rekonstrukciji. Poznata je po velikom i polukružnom luku. Aškenaz, rabin, Juda Hassid začetnik izgradnje sinagoge ostavio je nezavršenu građevinu koja će se kasnije kroz istoriju boriti za svoj opstanak. Nastavljam sa svojim svetim danom i istražujem malu jermensku četvrt. Saznajem da su bili prvi narod na svetu koji su proglasili Hrišćanstvo zvaničnom religijom, i u Jerusalimu su prisutni već skoro dve hiljade godina. Nesalomivo se drže svojih običaja i jezika, trudeći se da kao verska manjina opstanu, ne stajući ni na čiju stranu.
Za kraj ovog “svetog izleta” pronalazim mir nadomak grada na jednom uzvišenju sa kojeg se pruža fantastičan pogled. Ovde se prelama čitava panorama Jerusalima. Nalazim se na jevrejskom groblju gde se sve beli od mermera i uzavrelog sunca. Posmatrajući velelepne zidine, Jerusalim izgleda kao da je sav od kulisa napravljen. Odmeravam sve njegove kupole i zidine kao i silne maslinjake u brdima. Koliko ih je samo ovde u srcu pustinje, ne zna im se broj. Konačno, gledam grad savršenog nemira u savršenom miru. Ćutim, ne progovaram više ni sa samim sobom. U glavi revidiram smisao tri velika proroka koji u vrtlogu vremena i dalje neprestano propovedaju molitve prizivajući svoje bogove. Slušam kako se dopunjuju dok izgovaraju poslednji zvuk tišine. Sveto trojstvo religija se na kraju kao muzička kutija samo spakovala u fioku sećanja. Tamo gde joj je i mesto. Duboko u mom srcu.
Potpuni ekvilibrijum gde sada sve već izgleda kao u raju prekidaju mi glasovi koji podsećaju na plač. Trgnuvši se, ugledao sam jednog hasida koji je uveliko završio pomen svojim pokojnicima. Prilazim mu polako u nadi da neće pobeći od mene kao njegovi sledbenici danas kod zida plača. Imao sam sreće. Kao i uvek najlepše stvari ostaju za kraj. Pričam mu ukratko o svemu što sam video i doživeo. Poveravam mu se. On mi saopštava kako će jednog drugog letnjeg dana veliki Mesija opet provaliti zidine Jerusalima kroz jedinu, zatvorenu i zazidanu kapiju koja se sa proplanka vrlo jasno vidi. “Koji mesija i kome on pripada?”- zapitah ga zapanjeno. “Kada će se to desiti?” Da li priziva novi rat ili večno spasenje? Kome li je samo ostavio odgovor na ovo pitanje, jer ga nisam dobio!? Stranac ovog letnjeg, paklenog dana prozborio je još nešto na hebrejskom tiho napuštajući groblje. Pravi stranac samo ja mogu biti ovde! Tu je srž izleta i ovog predugačkog dana, kao i mog bunovnog jutra. Sušta istina i paradigma ove podeljene zemlje, a ujedno i celoga sveta. To je ta tajna nebeskog kraljevstva koju ni Saladin nije rešio. Taktika opstanka nepomičnog ratnika, koji i dalje sedi čvrsto na svojoj zemlji prikovan sa svojih deset života kao pošasti svojih zapovesti. Jerusalim će i sutra nemo ćutati davajući pitanja bez odgovora.
S tom mišlju napuštam sveti grad želeći mu da ovaj dug i nezaboravan dan što duže proživi u miru. Odlazim s ovog haotičnog brda prepunog nemira, suprotnih energija i uverenja. Ostavljam za sobom sve te vernike i ratnike svojih bogova. Pitam se da li sam uspeo bar na tren da dotaknem njegov najosetljiviji deo? Da li sam dodirnuo pupak sveta! U glavi mi odzvanjaju sve tri religije, svetinje i sakralne gradjevine kao neugašene aveti koje se i dalje nemilosrdno bore za duhovni prostor i prevlast na sunčanom, sivomaslinastom proplanku okruženom pustinjom. Borim se i sa najvećim svojim neprijateljem, koji je i ovde naravno proradio. Borim se sa samim sobom pronalazeći Boga ponovo u sebi! Time rekonstruišem dan i pravim siže sastavljen od glupih religija. Zatvaram svoj krug ubeđenjem da su sve religije sveta izmanipulisale pravu, iskonsku veru u čoveku, onu koju dobijamo rođenjem u kolektivno nesvesnom. Uvidjam da su i nastale u prečniku malo većem od sto kilometara. Kakva ironija života. Ostavljam Izrael zakopan u sećanju kojim ću zauvek arhivirati ovu neobičnu zemlju. Znam, nisam uspeo da ga doživim u potpunosti, pogotovo ne od 7h do 19h.
Ponovo sam sebi potvrdio jednu neosporivu činjenicu i po ko zna koji put cementirao svoju svetu misiju! Putovanja jedino mogu da mi podare neizbrisivu istinu. Nemaju cenu i ništa, ama baš ništa, na svetu se ne može porediti s njima! Suštinu i priču o jednom poučnom danu prepunom katarze. Šta sve može stati u njega! Dok ovo pišem mirim se sa konstatacijom da smo mi putopisci kao i glumci. Duboko u nama ostaju i žive reči neizgovorenih slika kao glumcima likovi tumarajući po duši posle najboljih predstava. Da sam u ovom životu kojim slučajem postao glumac Jerusalim bi bez sumnje bio moja životna monodrama.
Turska je raznolika zemlja. Kako sam već spomenula u nekom od prethodnih postova, komunikacija je jako važan deo kulture i društvenog života, tako da nije teško zaključiti da turski jezik obiluje mnogim izrazima, izrekama i poslovicama.
Turci su izuzetno pozitivno nastrojeni prema strancima koji govore turski jezik (ili bar to pokušavaju). Prvo će vas gledati zapanjeno, a onda će se oduševljeno nasmejati i reći kako odlično govorite turski iako ste rekli najjednostavnije „Dobar dan“.
Volela bih da podelim sa vama neke od jako korisnih izreka koje možete naučiti pre nego što posetite ovu zemlju. Kod čitanja i izgovora važe jako slična pravila kao u našim jezicima- jedno slovo, jedan zvuk.
1. Hoş geldin (Dobrodošli) – ovu frazu ćete čuti na dnevnoj bazi. Jako je puno koriste i bukvalno ćete je čuti pri ulasku u svaki javni prostor. Ima dublje značenje od jednostavnog dobrodošli jer se iza njega krije velika ljubaznost i gostoprimstvo.
2. Hoş bulduk (Bolje vas našli) – je odgovor na Hoş geldin. Jako ljubazan i prisan odgovor na koji ćete se navići u jako kratkom vrmenskom roku- nekako se slažu jedno uz drugo.
3. Afiyet olsun (Prijatno) – pa mislim da je ovo najbitnija fraza koju trebate naučiti, jer hrana… pa hrana je drugo ime Turaka.
4. Eline sağlık ( Zdravlje tvojim rukama, ili verujem da bi naša varijacija bila Ruke ti se pozlatile) – ukoliko ste pozvani na večeru i osoba koja je spremila obrok je prisutna, ovo je nešto što biste trebali reći da pokažete koliko cenite trud i vreme uloženo u spremanje obroka.
5. Maşallah (Mašala) – izraz koji su preuzeli iz arapskog jezika, a mi usvojili. Koriste ga kada vide nešto lepo ili kada čuju dobre vesti.
6. Aferin (Čestitam, Svaka čast) – ukoliko želite da pohvalite nekoga mlađeg za dobro obavljen posao, koristite ovaj izraz. Generalno izbegavajte korišćenje ove fraze sa starijim ljudima jer je smatraju neprikladnom za zrele ljude.
7. İnşallah (Nadam se, Božja volja) – obično koriste ovaj izraz kada žele dobru sreću za neke buduće dogadjaje i planove, ali ne znaju ishod istih. Prosto znači privlačenje dobre sreće.
8. Allah korusun (Neka te Bog zaštiti) – ova fraza je prisutna u svakodnevom govoru, u govornoj i pisanoj formi. Na mnogim automobilima i autobusima možete videti ove reči ispisane jer se veruje da donose dobru sreću i zaštitu.
9. Hoşça kal (Ostaj mi dobro) – postoji mnogo različitih načina da poželite dovidjenja na turskom, a ovo je jedna od njih koja će vašem pozdravu dodati malo prisnosti i topline.
10. Kendine iyi bak (Vodi računa o sebi) – dosta je koriste kada se rastaju sa ljudima, i opet se izan je krije dobra namera do sledećeg vidjenja.
11. Tabii (Naravno) – ovo je fraza koju ćete dosta čuti u govoru posebno kada su ljudi saglasni sa nečime. Ponovljena dva puta ima jači efekat.
12. Kolay gelsin (Srećan rad, Neka ti sve ide od ruke) – jako puno korišćena fraza kada želite da poželite dobar radni dan nekome ko radi naporno i puno. Osnovna je kultura posebno ako vidite radnike javnih službi da im poželite uspešan radni dan, jer se njihov rad i zalaganje jako ceni.
13. Eyvallah (Hvala) – ovo je izraz koji koriste ljudi u jako slobodnom značenju i neobaveznom govoru, Čućete taksiste kako koriste ovaj izraz mnogo, sa obaveznim postavljanjem desne ruke na srce. To je poseban način naglašavanja zahvalnosti. Izbegavajte da koristite ovaj izraz i pokret sa nepoznatim ljudima, jer vas mogu smatrati previse druželjubivim i onda ste u problemu druge vrste, kako se otarasiti svih pitanja i radoznalosti koja kipi iz njih.
14. Oha! (slično našem Oho) – ovo je sleng reč. Označava iznenadjenje i šok nekom datom situacijom ili osobom. Nije jako pristojno koristiti ovaj izraz, tako da budite pažljivi da ga koristite sa bliskim prijateljima.
15. Çok yaşa (Nazdravlje) – pa, i Turci kijaju.
16. Geçmiş olsun (Brz oporavak) – ovo je jedna od najkorišćenijih fraza u turskom jeziku. Koriste je i kada su ljudi bolesni pa zaista žele nekome brz oporavak, ali i kada se nešto loše desi, u značenju nadanja da će neprijatna i bolna situacija brzo proći,
17. Abi/ Abla (Brate, Sestro) – reči koje koriste kada se obraćaju sa poštovanjem nekome starijem od sebe. Kod njih takodje postoji ona naša varijacija teta (teyze) i čiko(amca) za puno starije ljude.
Spisak reči i fraza je dug, ali ovo su neke koje će vam sigurno značiti ukoliko posećujete Tursku, ili će vas bar nasmejati.
Dugo smo se – i u miru – izležavale u krevetu prije nego se odlučile pokrenuti. Bio je to jedan u šturom nizu poklona koje smo sebi odlučile pokloniti za Novu godinu. Razlog zašto smo iz kreveta iskočile u 10:12h bila je isključivo činjenica da doručak traje do pola 11. Gladne nismo bile, no zašto propustiti?!
Pri silasku susrećemo članove grupe s kojom smo na Bali doputovali, a s Mladenom dogovaramo razgovor uz kavu – samo da uzmemo doručak prije nego nam zalupe vrata restorana pred nosom.
“Vi, brate, niste normalne, pa kako ste sve to uspele da vidite?” – promijenio je retoriku od neki dan kad je bio uvjeren kako naš plan obilaska ne drži vodu. ” Show, trebaju ovi naši iz agencije da vas uzmu za vodiče!” – dodao je smijući se.
“Sve se može kad se hoće, Mladene… ili kad si lud” – primile smo šalu.
“Prije da je ovo drugo!” – konstatirao je ispijajući kavu.
“Zasigurno” – konstatirala je i Copri.
“Nego, ekipa, što ćete večeras?”
“A kaj je večeras?!” – ubacila se Anchy pomalo razočarana što jutros nije ugrabila svoj prženi doručak.
“Ti to mene cimaš, purgerice?” – provocirao je Mladen.
“Ha?! Pa fakat te pitam!” – branila se Anchy.
“Alo bre, pa najluđa noć u godini. Planiramo žurku svi zajedno na cool mjestu. Mora da idete s nama” – stvarno se trudio.
Činjenicu da je danas Stara godina u tom trenu nije zaboravila samo Anchy, zaboravile smo sve tri. Toliko o tome da smo na Bali došle isključivo u cilju najluđeg provoda u ovoj noći. Ok, pregrubo je reći zaboravile, al’ smetnule s uma jesmo. No tko još zna koji je dan ili pak sat kada je na godišnjem?
“U planu je zajednički izlazak u klub nedaleko Kute koji priprema fora doček.” Pokazao nam je nekoliko fotki ambijenta koji je na slikama bio primamljiv, djelovao kao manji resort (što vjerojatno i je), okružen šumom, s izlaskom na plažu.
“Ne padamo baš na kolektivnu euforiju, Mladene, a ni neka fensi mjesta, nismo zato tu!” – ubacila sam se.
„Prostor je ogroman“ – dodao je – „s puno šankova, hrpom bazena i provjereno dobrom atmosferom. Mora u toliko hektara da nađete nešto za sebe! Malo nam je frka kako ćemo do tamo, jer nas je puno, ali smislimo do večeras. Ne prihvaćam ne, a čekamo vas na zagrijavanju uz bazen na vrhu hotela oko 20h.“ – bio je pomalo bossy.
Ok, faco primile smo na znanje, smislimo i javimo. Bazen kojega je spominjao otkrile smo večer prije, ušuljale se kroz požarni ulaz sa Smirnoffom u ruci i isprobale ga kada je za pristojne (i sve druge) goste već odavno bio zatvoren.
I dok smo pozdravljale Mladena prišli su nam Sanja i Pero, također dio naše grupe. Nismo ih dotad poznavale niti s njima komunicirale. I oni su dočuli kako otok istražujemo samostalno, zanimali su ih detalji i poneki kontakt kako bi i sami pokušali isto. Naš razgovor čuo je još jedan par iz grupe i uključio se u razgovor.
” O vama kruže urbane legende…” – našalili su se.
“Primjećujemo!” – dodala je Copri.
Razgovori i preporuke što vidjeti, a bez čega se može, zaokupirali su preostalo dopodne. Društvo je bilo ugodno pa nismo ni shvatile gdje je vrijeme pobjeglo…
„Hajmo švrljati Kutom, a poslije na plažu” – predložila je Anchy.
Tako je i bilo. Po najvećem “zvizdanu” šetale smo ulicama Kute, koju do tada pošteno nismo ni vidjele. Na prvi, čak ni drugi pogled (te ni bilo koji sljedeći pokazat će vrijeme) nismo bile preoduševljene gradom pa razgled ni nije bio prioritet. Osim što je turistički raj, pun brojnih kafića i restorana, Kuta ne nudi mnogo. Naselje je to smješteno uz nekoliko, navečer potpuno zakrčenih, cesta, a osim spomenutog sadržaja i plaže prema kojoj uskoro krećemo, veće atrakcije tamo nismo zamijetili.
“Ajme, masaža, dakle, ja moram!!” – zapazila je Copri reklamu i pretrčala cestu uz dernjavu da je pričekamo za plažu.
Viknule smo da nas potraži u sobi, gdje planiramo odmoriti do njezinog povratka. Anchy i ja malo smo još kružile okolo i krenule u pravcu hotela. Vruće je! Ljenčarile smo laprdajući gluposti kada je u sobu – kao oslobodilački ratnik – uletjela Copri. Masaža je za našu (a sada i vašu) informaciju bila jeee*** i bilo je ovo najbolje uloženih 25kn. 25kn – zabezeknula nas je?!?! Oh, da, zvučala je pobjedonosno. Pa kada je već tako možda se i same odlučimo investirati, smijale smo se nas dvije.
Na brzaka smo pobacale stvarčice u torbe i spustile se na plažu, koja, baš kao ni Kuta, iskreno ne očarava. Možemo razumjeti da smo do sada vidjele popriličan broj rajskih plaža (pa kriteriji postaju viši) ili pak da možda nismo pogodile tajming, sezonu, dan ili već ono “nešto” što je potrebno da dojam bude drugačiji, ali nismo bile impresionirane. Da je dugačka to je istina, no, kad bi me netko pitao da je opišem u nekoliko riječi (oprostite svi pristojni jezici svijeta) sažela bi to u nekoliko riječi. Puno – poprilično smećem zaprljanog – pijeska, dvostruko više ljudi, a ubacio se tu i jedan “Hrelić” na kojemu ne manjka ničega. Stanovnici hrvatske metropole, kao i oni udaljeni od nje, shvatit će o čemu pričam. Mjesto je to na kojem u istom trenu možete sjediti ili oni hrabri zaista na vlastitu odgovornost (i plaćeno putno osiguranje) ležati na pijesku i nadati se da vas netko nehotično neće nagaziti. Možete kupiti vodu, sok, pivu, koktel i ostali alkohol, poneku drogu, sunčane naočale, kebab, prženu tjesteninu, kokice, sunčane naočale, ulje za sunčanje, marame, šešire (što sam na kraju kupila i sama), zidne slike, tepisone, kauč, konja, majmuna ili pak napušteno dijete. Uz to, neodoljivo podsjeća na plaže na kojemu su upravo iskrcani, tajno prokrijumčareni azilanti, jer većina naroda uopće ne izgleda kao da tamo želi biti. Gruba sam, priznajem, no da smo uživali u ljepšim plažama prije, ali i poslije ove – jesmo.
Kuta beach
“Želim surfati!” – prekinula je naše sarkastično komentiranje Anchy.
“Isuse, od ovih distrakcija more nisam stigla ni škicnuti!” – Anchy me podsjetila baciti oko na ocean s naše lijeve strane!
“Sad i tu ćeš surfat?” – čudila se Copri.
“Da, onaj lik tamo mi je simpa, sve mi je objasnio, želim kod njega!” – komentirala je i vrlo brzo ugrabila prvu dasku.
„Preživi! Do kraja ove godine ostalo je samo par sati, a treba nam u CV-u” – hrabrile smo je.
Zapravo njeno surfanje bio je jedan od highlightova dana. Zabavila nas je svojim pripremama, a kasnije i surfanjem, baš kao što je zabavila i dobar dio plaže. Anchy je posebno zanimljiva i blesava osoba koja malo koju personu ostavlja hladnokrvnom. Nazivam je dobrim duhom svakog druženja i teško se uz nju osjećati loše. Ni danas to nije bila iznimka. Popratila sam njenu avanturu kamerom, dok je Copri uživala u pogledu na obe, nepomično ležeći na improviziranoj ležaljci, nakon što je s neugodom odbila brojne grupe i obitelji s ponudama da se slika s njima.
Anchy se surfanjem, kao i Arijem (svojim instruktorom), zabavljala otprilike pola sata, nakon čega je iz mora izišla poprilično umorna, ali sretna. I izudarana, a posljedice toga osjećat će još danima poslije. Svejedno, to je neće spriječiti da o ovome nastavi pričati još tjednima.
Pričekale smo da se osuši, koliko je to bilo moguće na izuzetno vlažnom zraku, a potom odlučile potražiti ručak u jednom od brojnih restorana uz plažu. Izgledom ne mame osobito, ali mirisima, pogotovo kad si gladan, svakako. Pogodile smo tajming – upravo u trenutku kada smo se smjestile i odabirale hranu spustila se kiša. Naša prva kiša na Baliju. O jednoj, ipak jačoj, pisat ćemo u narednim postovima, a sjećati je se dovijeka.
Bali nije otok koji se previše opterećuje kišom. Naš improviziran restoran, prokišnjavao je na sve strane. Sklupčale smo se pod plastikom koja je glumila krov i nekako ostale polu-suhe. Gladne ostale nismo, to je bilo sigurno. Dok nas je glavno jelo zadovoljilo mirisom i okusom (osim jedne namirnice na mom tanjuru koja je ostala nedetektirana do danas – no tako to ide kad odabireš lokalno), palačinkama nismo bile impresionirane. Na povratku u hotel skrećemo u trgovinu i kupujemo kekse. Ok, popravni ispit je uspio.
Ići ili ne ići s ekipom na proslavu Nove bila je tema sljedeće debate koju smo vodile svaka iz svog kreveta. O svačemu se tu raspravljalo – koliko je daleko, što ako nam se ne svidi, kako ćemo tamo, kako opet doma, promet, ljudi, muzika… Jedina činjenica o kojoj se nije trebalo diskutirati bila je ona da nam se realno nikuda ne ide! Kompliciramo, zaključile smo… idemo i točka…
Pripreme za “najluđu noć” bile su vremenski jednake onima za odlazak u trgovinu i mislim da, ukoliko zbrojite vrijeme koliko je bilo potrebno svima trima, nismo premašile sat. Smiješno je to u usporedbi s nekim prijašnjim vremenima kad je i odlazak susjedu bio ceremonija. Starost? Ili zrelost?
“Gdje su ono oni?” – pitala je Copri.
“Gore, na bazenu.” – odgovorila je Anchy.
Nas dvije bile smo spremne i dobile zeleno svjetlo od Copri da krenemo prema bazenu našim starim uhodano-zabranjenim putem „samo za zaposlenike“. Pridružit će nam se. Otvorivši vrata koja vode prema izlazu na bazen, nabasale smo direktno na roštilj i debeljuškastog polugolog roštilj majstora, izgledom stanovnika ovog kontinenta. Da razjasnimo, kad kažemo roštilj ne mislimo na već postavljenju večeru, već doslovno roštilj na kojem se pržilo meso, postavljen direktno na “ulaz”! Opravdano, to je izlaz u slučaju opasnosti (tsunamija) i nitko ga ne koristi. Mislili su domaćini Eventa. Krivo, dokazale smo mi.
Baš kao što smo krivo odabrale i lokaciju. Na krovu se naime skupilo neko kosooko društvo, a članovima naše grupe nije bilo ni traga. Našli smo ih u prizemlju hotela nekoliko minuta poslije, a potom je nas pronašla i Copri kojoj smo kroz smijeh ispričale što smo upravo doživjele, a priznala je i ona sama isti susret.
Sličnu priču imali su Mladen i Ilda te neki drugi članovi ekipe. Shvatili su da je bazen pod okupacijom naroda Dalekog Istoka pa se spustili u predvorje hotela. Promjena lokacije nije utjecala na atmosferu, a kroz neko vrijeme okupilo nas se poprilično.
Mladen i Ilda nabavili su Jack Daniels, ostatak nas Colu, još nekog alkohola, i bili smo kompletni. Tu večer pošteno smo se napričale s Ildom o životu u dijaspori i mogućnostima rada u dalekim zemljama. Ona je imala volju (jer na Baliju je isključivo zbog Mladena), mi iskustva i bila je to savršena formula. Osim što smo premašili zadano vrijeme za krenuti prema klubu, izgubili smo i svaku šansu da ulovimo prijevoz skuterima do tamo. Ok, njih smo i mogli prežaliti, do Changgu-a ima i više od pola sata vožnje, a traumu sa skuterima od neki dan konačno smo potisnule. No, prijevoz nam stvarno treba, a što više odgađamo opcija je sve manje.
“Ništa ekipa, hajmo ovako, naručujemo taksije pa kako dolaze upadajte u njih i vidimo se tamo!” – predložila je Ilda.
Nismo se ni snašle, a Ilda nas je već ugurala u prvi taxi koji je stigao. Sjećam se da nas je bilo 6, zajedno s vozačem koji ovim brojem nikako nije bio sretan. Ali mi jesmo. I, iako se s curama iz auta prije, a bome ni poslije, nismo naročito družile – u vožnji smo se zabavile.
Otprilike pola sata kasnije stigle smo do La Brise. Mladen, kao ni fotke, nije lagao/le – mjesto je zaista izgledalo super. Dugački osvjetljeni drvored na samom ulazu, skrivena zdanja i puteljci u šumi od kojih svaki ima namjenu i ništa nije slučajno, šankovi različitog sadržaja, kaskadni bazeni, puno palmi, glasne muzike, raspoloženih turista… Kad smo kod muzike, ona i nije bila moj đir, ali već poduže vremena ne izlazim, pa je pitanje gdje u ponoć na Staru godinu uopće mogu čuti ono što slušam. Vrludale smo, skenirajući prostor kao i ekipu.
La Brisa, beach restaurant
“Stigle ste” – prišli su nam Sanja i Pero.
„Da“ – nadglasavali smo se sa zvučnicima kvadrature moga iznajmljenog stana na Ferenščici. Oni su do ovdje stigli prvi, skuterom iznajmljenim ranije tog dana, a s kojim u narednima koji slijede planiraju istražiti otok. Zapričale smo se s njima, kad se pred nama stvorio Mladen i pozvao nas među ostatak pridošle ekipe.
Između druženja, istraživale smo prostor i nabasale na izlaz prema plaži. Na trenutak sam zastala iskreno uživajući u pogledu na ocean obasjan mjesečinom. Ima nešto u tome da više nikad nisi isti kad jednom vidiš mjesec kako sja na drugom kraju planete – shvatila sam davno, večeras još jednom potvrdila…
Bližila se ponoć i vratile smo se među ekipu. Očekivale smo odbrojavanje koje se nije dogodilo, ali vatromet je zato bio poduži. Uspjela sam ga uhvatiti kamerom nekoliko minuta nakon početka, tek nakon što sam izgrila i izljubila cure. Ranije te večeri odlučila sam Novu dočekati posvećena njima dvema koje volim, radije nego mobitelu i snimanju. Onome što vrijedi ispred onoga što blijedi.
Ostatak noći provele smo u čestitarenju, druženju s dijelom ekipe, a oko 5h ujutro zaključile da je dosta i krenule prema izlazu. Nismo ni slutile da ćemo u pokušaju nalaska taksija izazvati “Okršaj kod OK Korala“. Naime, uletjele smo u taxi koji očito nema dozvolu voziti tamo, svjedočile masovnom puču ostalih taksista koji su nam zapriječili put i jedva, zajedno s vozačem, izvukle živu glavu.
Bilo je lijepo vidjeti kako se približavamo Kuti. Hotelu. Sobi. Krevetu.Tu sam noć/jutro prije spavanja na balkonu zapalila cigaretu gledajući u nebo dok su cure već debelo spavale.
Nova je godina, Provincijalko, što si želiš u ovoj?! Ne mnogo, samo jednu novu godinu ispunjenu starim, ponešto obogaćenim, odlukama… da smo zdravi i da nam je ljubavi…
Dugo sam maštao o njoj sve ove godine. Verovatno sam čekao da mi se i sama potpuno slegne. Misleći stalno na nju, pisao sam o nečemu sasvim trećem. Kao da sam je svesno zaobilazio?! Možda i zbog toga jer me je nekada davno podlo izdala, pre „iks“ godina. Ostala je samo moj neostvareni san. Uvek sam je video u svojim pričama i kada sam je varao sa drugim gradovima, mnogo ružnijim od nje. Uhhh, ružnijim, malo prejaka reč, samo verovatno ne tako lepim kao što je ona. Da li će mi kojim slučajem zameriti, jer je nepravedno toliko dugo bila zapostavljena?! Nekako, kao da je i ona čekala mene sve ove godine. Sigurno je mislila da je zaobilazim namerno? Možda je samo bila strpljiva da malo sazrim?!? Verovatno da odživi u meni? Dugo nas je sve to mučilo obostrano. Sve do danas, kada se nešto prelomilo i dok nije nepozvano eksplodirala u meni. Znao sam da je to to. Nisam čekao niti trenutka, jer nisam imao kud. Nisam joj odoleo, kao ni tada. Ovo je dan odluke. Mene i nje. Jednom davno kupljena samo za nas. Napokon mi je Barselona otvorila dušu. Ponovo mi se poverila i sve oprostila…
Rekao bih da slećem. Kao da milim po nebu, tačnije klizim po njoj. Tako je nisko, mogu čak i da je dodirnem. Dobro joj skraćujem uglove svojim neartikulisanim pokretima i gledam kako se u mojim rukama stvara savršena skulptura izlivena od požude čekanja. Čini mi se da mogu jednim svojim pokretom da pomazim sva Gaudijeva zdanja i da ih zaklonim od sunca. Sve te zgrade i terase. Ispod, prelama se moja dugo čekana ljubav. Barselona! Neverovatno je gledati ovaj grad iz vazduha. Možda nijedan na svetu nema tako nežnu predigru za mene. Tiho upijam brdo Montžuik, plažu Barcelonetu, iako iz vazduha još ne vidim Sagrada Familiju, kao ni park Gueljo. Tada nisam znao ni za Ramblu, a Kolumbov spomenik je isuviše bio skrivan od mog znatiželjnog oka. Širim ruke izvodeći razne koreografije na svom sedištu dok je prelećem kao ptica. Barselona vam to dozvoljava u potpunosti. Ne skriva se. Prepušta se do kraja. Imam osećaj njenih savršenih kontura, dok je tako lepo ispružena, a ja slepljen za prozor. Ljudi oko mene uživaju u veličanstvenom sletanju, ali ne baš kao ja. Ostali putnici me u avionu već pomalo čudno gledaju. Verovatno misle da letim prvi put ili da baš nisam sasvim normalan. Valjda ne misle da sam slučajno neki terorista? Ludi terorista koji će se puknut’ u svom debitantskom letu? Fenomenalan scenario za jedan dobar film. Kada bi oni samo znali šta se s nama sve desilo i koliko smo dugo čekali ovaj susret razumeli bi me momentalno. Suviše je očigledno. Ono što je najvažnije, sedim na pravoj strani i na njenoj lepšoj polovini. Verovatno je i to deo male svakodnevne sudbine. Treba imati taliju pri kupovini karata. Osećaj duboke levitacije postavlja pitanja mom telu i duši? Projekcija Barselone u vazduhu daje potpuni odgovor. Možda je to i zbog muzike koju slušam? Pre bih rekao da je njena gravitacija prejaka. Moguće i zato što je njena panorama preširoka, pravolinijska i potpuno dostupna. Kao ptica na mom dlanu. Dok slećem imam potpuni doživljaj njene kompaktnosti. Ne tražim je u delovima rasutih kadrova po obodima izmaglice još jednog sunčanog jutra nad Katalonijom. Kao da je napravljena u celosti samo za ovaj trenutak. To je sada ona, divlja i pitoma, Barselona koja se upravo rodila u mom oku!
Šta reći o gradu o kome se već sve zna? O Barseloni nije lako napisati nešto novo. Toliko toga je o njoj rečeno i napisano. Мesto nove evropske energije i najpopularnija turistička destinacija. Primer uspešne urbane regeneracije još jednog sna na javi. Industrijski, lučki grad, koji je decenijama u vreme Franka bio u velikom opadanju. Transfromisan u grad uslužnih delatnosti sa imidžom neodoljivosti. Tokom cele godine je pod “okupacijom“ turista sa svih strana sveta. Neprestano dolaze i oni koji bi tu da ostanu i da se ne vrate. Država za sebe koja se bespotrebno pretvorila u grad, a grad u muzej, a muzej u sladak život koji se iz Barselone još uvek nije iselio.
U koji njen skriveni kutak prvo da se uselim? U njoj je vrlo teško krenuti od nečega. Nije lako preseći kuda i kako sa njom? Ali, od nečega se mora krenuti, pa makar i od samog kraja. Barselona i ja smo konačno skovali plan. Ideja da zbacimo kompas, mape i rute sa ustaljenog turističkog outfita i da se neplanski izgubimo, ja u njoj i ona u meni zvuči potpuno savršeno.
Krenućemo od nečeg što je tinjalo godinama ili od stare i pomalo zapostavljene strasti zvane fudbal. Pa krenimo onda stazom starom i Mas que un Club, i čuvenim sloganom “Više od kluba” i lokalnim gradskim autobusom, pa gde nas put nanese.
Nou Kamp stadion predstavlja poseban doživljaj i kada “je prazan.“ Bar tako izgleda jer nije sezona, ali se preksinoć ipak odigrao super kup, koji je uveliko najavljuje. To je samo zamka za neobaveštene ili tajna lozinka da dodjemo na sastanak. Kako mu prilazim tako se gomilaju autobusi. Ima ih na desetine. Poseta muzeju i izlazak na tribine koje se neprestano pune, kao da se igra utakmica za tri sata. Turisti, nepregledne reke ljudi iz celoga sveta uveliko opsedaju ovaj kraj i Gran Via De Karles, veliki bulevar. Ogroman, otvoreni stadion nikada ne miruje. Kao da pati od večne insomnije. Iako nije fascinantan spolja, već vidim da nosi podočnjake od zuba vremena, uspeha, preteranih očekivanja večite gladi i imperativa pobeda ne samo Katalonije, već i cele Španije. Njegov vlasnik je sigurno najuspešniji klub 21-og veka. Ponos svetskog fudbala. Još uvek čujem katalonski jezik, koji su krišom pričali ovde na stadionu u vreme Franka nedeljom i sredom. Retko kada subotom i četvrtkom. Slušam šapate neumornih senki prošlosti, koje još uvek živo tvituju kao pobunjenici vremena podsećajući na godine mraka i izolacije. Kao da šapuću kako se baš ovde na zapadnoj tribini širila reč o slobodi, o spoznaji svog sopstvenog identiteta. Priznajem, prisliškujem svaki pedalj ove grandiozne, kamenite zveri koja nema ni pošten krov nad glavom kako bi zaštitila svoj nebranjeni oklop. Ima samo tu ljubičasto-plavu boju presvučenu žutim i liči na otvorenu školjku. Tiho govore o jednom mitu o slobodi. Nekada tiše, da ih slučajno ne čujem. Da ih slučajno nekome ne potkažem?! Ličim li na Kastiljanca? Ličim, istina je. Priznajem da se tako i osećam, ali to ne menja stvar. Ne brini najlepša moja Katalonko. Čuvaću sve tvoje tajne. Nikome ih neću reći, kunem ti se Barselono. Prelepa si!
Nakon razgledanja stadiona i celog Gaudijevog asortimana odlazim na Pjaca Espanju, gde se u daljini oslikava prelepi nacionalni muzej Katalonije na samom vrhu. Šta li se nalazi izmedju? Šta se to krije u igri izmedju dve vatre, velikog poklona Venecije sa njenim terakota obeliscima i Nacionalnog muzeja? E, to je posebna priča. Ako su vam ikada rekli da je tu usidrena čuvena magična fontana, onda su vas debelo slagali. Nije to nikakva fontana koja menja boje i proizvodi zvukove. To je više od koncerta. Autentična živa svirka u rapsodiji boja svetlećih mlazova vode koja počinje nešto pre 21, a završava se u 23, u letnjem periodu. Nešto neopisivo. Nestvarno. Jako emotivno! Dobrodošli na Barseloninu G tačku! Na zarobljenu tamu u meni pustiću da me njene boje vrate u život. Samo jedini hendikep ovde je biti sam, kao ja sada. Kao da sam ovoj fontani pomalo beskoristan jer sam sada samo stranac u noći i potpuni ljubavni dezerter. Još samo jedan u nizu ljubavni Ronin. Bolje rečeno da sam trenutni „second hand“. Ovo mesto nije stvoreno za samce praznog srca poput mene. Kakav je greh doći ovde bez svoje druge polovine. Ne može se rečima opisati, ali nemam izbora. Tu sam gde sam. Barselona mi se osvetila na najsuroviji način! Nisam ni sumnjao. Stara je to prodavačica ljubavi, vekovima trgujući svojom lepotom. Barselona je ponovo vrlo uspešno sakrila od mene najstariji zanat na svetu. Plaćen ceh neiskustvu za jedan rekvijem sa samim sobom. Ma baš me briga! Ništa mi više u životu mi nije potrebno! U sledećih dva sata ili ću rasprodati sve deonice svoje duše plačući sa njom gde će se sve otvoriti predamnom u novim maštanjima satkanih od priželjkivanja ili ću bez traga nestati iz ovog grada kao da se nikada ništa nije ni dogodilo. Trećeg nema! Nemojte da vas posle lažu bespotrebno! Slobodno ponesite i vi suze sa sobom, trebaće vam. Neizbežne su, verujte mi.
Sreća, pa vidim da ovde nisam sam. Toliki broj pozitivnih ljudi, zadovoljstva i masovnog ushićenja nisam video nigde na svetu. Možda samo ispred Di Trevi-ja u Rimu. Pustimo sada to, jer sasvim je to neki drugi trip! Fontana igra u ritmu muzike, a boje se smenjuju u ritmu fontane. Ja se smenjujem sa samim sobom. Začarani krug malog svetog trojstva jedne letnje noći. Bože mili! Šta li ja radim dole, dok sam skoro potpuno mokar? Koga li imitiram? Tripujem li ili nekoga vidim u noćnoj isporuci preglasnih duginih boja koje su se tako nakostrešile od siline vode ovih bučnih slapova? Zamišljam li je??? Ko mi se to ukazuje u svim mogućim oblicima ovih ludih iluminacija, dok je hukovi šarene vode kuju lično za mene? Ne vidim joj lice u tami, ali čujem njen glas kako dopire sa Montžuika. Kao da me zove taj neodoljivi zvuk. O, hvala ti Barselono. Ispoštovala si me. Upotpunila si me. Tako sam bio okrutan prema tebi! Zato se i penjem pokretnim stepenicama da joj vidim lice sagledavajući svu moć magične fontane. Dižu me lagano. Okrenut ka njoj tek toliko da ne remetim veče pod okrilje prelepog Katalonskog muzeja. Sada je napokon kraj. Osećam se na balkonu sveta kao vladar iz senke, dok zurim u beskraj katalonskih planina koje se gube u sutonu još jednog Barseloninog predugačkog dana. Veliki relej na vrhu crvene boje pali se i Fredi Merkjuri teatralno najavljuje kraj koncerta koji ću pamtiti celog svog života. Dotak’o sam dno. Dodirnuo sam Barselonu i njeno sveto, netaknuto tkivo. Sada bar znam da sam uspeo, jer Barselona nije za svakoga. Konačno sam postao njen X fakor!
Na kraju, ako uopšte može da se poželi u ovom gradu odlazim do luke prolazeći tu famoznu Ramblu. Uživam u prodavcima magle, iskusnim šibicarima. Slušam ponovo jezik mojih krajeva i posmatram kako naivnim turistma odlazi novac ispred nosa na put bez povratka. Uživam u njima, iako pomalo žalim ove zajapurene turiste kojima naivnost viri iz očiju. Pa gde je prevara, tu su i naši! Oduvek sam se divio ovom zanatu. Sve se meri u sekundama, jer se za više nema vremena. Policija se probija kroz masu i nagoveštava kraj uličnih predstava. Čuvam i ja svoje džepove dok buljim u klovnove vešto kulirajući ulične dilere droge. Divim se galerijama na trotoaru i uljima na platnu predobrih španskih brodova japanskih umetnika kao i blještavoj flori i fauni po kojoj je ulica dobila ime. Odpozdravljam žive statue po kojim bakarnim centom ne bi li me pantomimičari preliveni bronzom udostojili još jednog svog pokreta.
Svaki moj dan u Barseloni ne bi bio ispunjen ako bar jednom dnevno ne bih porazgovarao sa Kolumbom. Uvek sam ga pitao nešto novo, a on bi samo odmahivao rukom. Nikada mi nije priznao da li mu ta uperena šaka ka otvorenom Mediteranskom moru znači put kojim se ide u novi svet, ili stoji samo kao kontra Madridu. Ostaće večno zakopana gore u njemu. Nije odavao svetske tajne, ali sam probao da mu dam savet, jer jedino to znam bolje od njega. Zamolih ga da obuzda Barselonu, jer najlepša je kada je kompletna. Za sve ostalo je on bio tu. Obožavao sam da ulazim u sumrak zajedno sa njim, sedeći satima i slušajući talase kako zapljuskuju Barselonu nežno je presvlačeći i kupajući. Uvek smo spontano otvarali svaku novu noć. Idealan je za to i vrlo preporučljiv za sam početak i za neminovan kraj. Šta mi je još rekao pre nego sam ga zauvek napustio? Da li me čeka nova ljubav i da li će trajati dugo? Posavetovao me je da ako ikada želim ponovo da dodjem po kap mokrog praha da se još jednom okupam u magičnoj fontani. Samo tako, kako reče, neću moći nikada da sperem Barselonu sa svoje kože. Odgovorih mu kratko: “Ne tuguj Barselono za mnom jer neću dugo i već sutra ponovo sam kod tebe.”
“Prelepa ljubavi moja ionako već to vrlo dobro znaš!”
Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:
Od davnina postoji neka magija koja obavija Istanbul i čini ga jednom od najlepših, a i najpopularnijih destinacija za posetiti.
Stara pesma kaže: “Od Slavije podjoh jednog dana ja, Autobus vozi do Istanbula. Ostade Beograd iza mene tad, Ja upoznah Tursku i Istanbul grad “ Put u Istanbul-Predrag Živković Tozovac ( https://youtu.be/SoSyXeNr99o )
Tako nekako je bio i moj put u ovaj ogromni grad, pun života, kontrasta, nelogičnosti, paradoksa i lepote. Površina na kojoj se grad prostire, kao i sama veličina istog su neopisive rečima- okvirno oko 20 miliona ljudi, razbacani na dva kontinenta, zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi i svojim životima. A grad raste i raste svakoga dana više i više, uklapajući staro i novo kao najbolji set lego kocki. Nemoguće je opisati Istanbul u jednom tekstu, zato ću pisati o njemu deo po deo.
Jedna od definitivno najzauzetijih destinacija u Istanbulu jeste GrandBazaar ili Kapali Čaršija. Bazaar je napravljen nedugo posle osvajanja Konstantinopolja 1455. godine, kao građevina posvećena trgovini tekstila, a u narednim godinama je pijaca toliko napredovala da je prerasla u Grand Bazaar. Bio je centar trgovine u Otomanskom carstvu.
Ovo je jedna od najstarijih pokrivenih pijaca na svetu, sa preko 4200 tezgi i radnji. Jasno vam je da razgledanje ili kupovina ovde može potrajati danima, tako da pre dolaska morate dobro odmoriti i spremiti se za ovu avanturu. Pijaca izgleda kao mesto iz “Hiljadu ijedne noći” i uticaj Orijentalne arhitekture je neverovatan. Osećate se kao da ste zakoračili u bajku.
Na KapaliČaršiji možete pronaći bukvalno sve (što bi rekli naši ljudi – od igle do konopca) – najrazličitije proizvode od kože, drveta, keramike i bakra, suvenire, nakit, jakne, začine, torbe i kofere, tkanine, obuću, kostime za trbušne plesačice, prženi kesten i ušećereno koštunjavo voće, razglednice, čajeve, ukrasne tanjire, čajnike i setove za čaj, džezve za kafu, nargile, a ako vam se posreći i Aladinovu lampu (ako ne original onda sigurno najverniju kopiju).
Dolazak na Kapali Čaršiju znači naoružavanje strpljenjem jer ćete kao turista iskusiti “dranje kože sa leđa”. Lira kao valuta ovde ne postoji, euro i dolar su sultan na ovom području, tako da malo edukacije pre dolaska ovde nije na odmet. Kada kažem edukacije, mislim na činjenicu da morate biti sigurni da lira ipak ima poslednju reč, bez obzira što su braća euro i dolar malo jači u odnosu na turskog rođaka. Mnoštvo kafića krasi Bazaar, i ukoliko se umorite od beskonačne šetnje, možete uživati u čaši crnog čaja i odmoriti se.
Osobinu (jer ovde je to bukvalno karakterna crta) koju morate usavršiti jeste cenkanje. Ovo je jako važna stavka u trgovinskoj kulturi Turske. Cenkanje je nešto poput umetnosti. Ukoliko dodjete u radnju ili pijacu koja nudi mogućnost “prebijanja cene”, bićete izazvani da se nosite sa nekim od najboljih trgovaca na svetu te im samim tim morate ukazati poštovanje i cenkati se. Odbijanje ovog rituala se smatra velikom uvredom i možete doći u situaciju da vas trgovac neće uslužiti i vaše ime će biti na crnoj listi (a ako jednom dodjete na crnu listu nećete lako biti izbrisani sa iste).
Cenkanje jeste način druženja i komunikacije za Turke. Kako su nacija uzavrele krvi, sam čin nadmetanja i nadmudrivanja predstavlja dnevnu dozu pozorišta i treba ga shvatiti ozbiljno, ali i pristupiti mu na zabavan način, jer ako nema smeha i šale tokom ovog procesa, nema ni zabave za širu masu – potpuno je prirodno da ako su vaše sposobnosti cenkanja na nivou profesionalca, ubrzo ćete imati publiku i osvojiti sve simpatije prisutnih, jer nadmudriti turskog trgovca nije nimalo lak zadatak.
Odmorno telo, bistar i brz um, uvežban jezik i za vas nema zime – Grand Bazzar je spreman da bude pokoren.
„Ništa me nije ispikalo kroz noć!!“ – konstatirala je Anchy
sjedeći na krevetu i skenirajući tijelo.
„Normalno da nije, potrošila si cijeli sprej na ovih 10
kvadrata, ali što jest, jest, spasila si nas. Bravo! Iako, vjerojatno, imamo
sve respiratorne bolesti koliko smo otrova udahnule!“ – zahvalna je bila Copri.
(Vrištanje!)
„Što je bilo?!“ – skočila je Copri prema Anchy.
„Ogromni žohar!“
„Mrtav. Žrtva lova na komarce.“
Sve tri smo se prešutno stresle.
„Ipak, falio mi je ovakav tip smještaja. Onaj hotel u Kuti me ubija!“ – povela sam razgovor u pozitivnijem smjeru.
To je točno, zaključile smo sve. Kad putujemo, putujemo drugačije. Trudimo se izbjeći turistički ghetto i živjeti lokalno, autohtono koliko nam to destinacija omogućuje. Ovaj smještaj u Ubudu vratio nas je u taj feeling. Naša soba bila je tek dio malog lokalnog obiteljskog hostela, tradicionalno uređenog u balijskom stilu. Nikakav luksuz, no to za 30 dolara koliko smo ga platile ni ne tražimo, nikada.
Sprej za raznorazne gmizave i leteće bube riješava stvar.
Ispijale smo kavu na drvenoj terasi naše sobe s pogledom na
leđa vjerojatno najstarijeg člana ove obitelji, koji, iako svjestan naše
prisutnosti, nimalo time ometen u naumu da nesmetano nastavi raditi, nešto,
nama nepoznato, ali poprilično bučno.
Dok smo sjedile na terasi, mlađi član obitelji donosio nam je doručak serviran uz latice cvijeća. Ne padamo pred prvim buketom koji nam se da, no ovo je bilo slatko. I to nije bilo jedino slatko.
„Nekome je upala banana u moj tost. Što je ovo?“ – Anchy je
prekinula naše oduševljenje.
„Anchy, to je njihov stil doručka!“ – uvjeravale smo je.
„Baš me briga, ne sviđa mi se!!“ – bila je uporna.
„Meni je cool!“ – rekla je Copri, koja je i temperamentom
jednako takva – cool.
Ubud
Diskusiju o hrani prekinuo je Madi, stvorivši se pred našom
terasom. On, njegov osmijeh i naredba GO! Spakirale smo se do kraja, platile
noćenje, zahvalile na gostoprimstvu i krenule prema sjeveru otoka.
Današnji dan bio je nepoznanica. Barem njegova prva polovica. Ali upravo njoj smo se i veselile! Bali je poznat po brojnim vodopadima, no Aling Aling, iako najljepši, turistima je zbog udaljenosti od svih frekventnih destinacija – najnedostupniji. Ne posjedujemo ovu zadnju riječ u našem rječniku i želimo baš tamo. Madi je naše mišljenje nekoliko puta preispitivao, baš kao i Yogi te neki naši prijatelji, no bile smo uporne – tamo i nigdje drugdje!
Madiju nije preostalo drugo do popustiti i nastaviti voziti. I to poprilično dugo i daleko. Od Ubuda trebalo nam je i više od 3h vožnje kako bismo stigle u planinske predjele Balija i blizinu ovog skrivenog dragulja. Vrijeme se, s obzirom na planinski kraj poprilično brzo mijenjalo, a kiša i sunce krenuli su u opaki fajt. Lagali bi kad bi rekli da je vožnja bila posve ugodna po svim zavojitim cestama, no znale smo da vrijedi. I vrijedilo je.
Nakon gotovo 4h zaustavljamo se na prašnjavom ugibalištu. Oko nas gotovo ništa. Trošne kućice, uska cesta koja vodi u nepoznatom smjeru i niti jedan znak da smo blizu nečega „što ne smijete propustiti“. Ulaznicu smo kupile od bucmaste žene s pregačom preko sebe, ponekim brčićem i kućnim papučicama, koja je sjedila na plastičnoj stolici, a „ulaznice“ ispisivala na improviziranom stolu. Cijene ulaznica navodno variraju, ovisno o zadržavanju i sadržaju tijekom vašeg boravka.
Please dont jump there, zadnja je poruka koju smo pročitale od Yogija dok nismo izgubile signal. Naime, ovi vodopadi nalazi se u šumi, poprilično udaljeni od civilizacije. Do glavnog slapa trebalo nam je i više od pola sata, mjestimice izrazito strmim, uskim i nepristupačnim putićima i stepenicama obloženima vlažnom mahovinom. No, priroda je neopisivo čarobna, boje nestvarne, a sve ono vaše sobno bilje ovdje živi u prirodnom ambijentu.
U potrazi za glavnim slapom gotovo nikoga nismo ni srele, a
da smo na dobrom putu odavao je zvuk slapa koji je postajao sve glasniji. A
zatim… znate onaj osjećaj kad vas nešto ostavi bez riječi da nemate što za
reći osim „intelektualnog“ WOOOOW. E taj osjećaj….
Aling Aling Waterfall
Teško smo se odlijepile od ovog 30-metarskog savršenstva, povukla nas je tek Copri, spomenuvši da nas još puno toga čeka, a tek smo na početku. I bila je u pravu.
Ostatak lokacije prešle smo u tišini, teško dišući od vlage
u zraku i ljepljive odjeće na nama, i naišle na sljedeći must see spot, 16 – metarsku skakaonicu odakle skačete u manji slap
te odigrale par – nepar hoćemo li skočiti jer je hladna voda izgledala tolikooo
primamljivo, a odluku nećemo napisati upravo zbog onih članova obitelji koji
ovo čitaju.
Po dolasku na početnu poziciju, zamolile smo Madija da još
malo pričeka.
„Gladna sam, tamo ima hrane.“ – objasnila je Copri.
„Meni ne moraš dvaput reći.“ – priklonila se Anchy .
„Navalite!“ – krenula sam za njima.
Mjesto na kojem smo zastale nije odgovaralo niti jednim
kriterijima zadovoljavanja materijalno –higijenskih uvjeta za pripremu hrane,
no bila je vrhunska. Dok smo čekali pred kuhinjom (koja je neodoljivo
podsjećala na garažu) okupirale smo jedini ventilator u potrazi za daškom
zraka. I taman kada smo ga rukama i nogama uspjele namjestiti da usmjeri poneko
osvježenje prema nama stigla je hrana. Papirnati tanjuri, plastične vilice,
drvena klupa i Coca Cola. Malo je potrebno da budemo sretne.
Sjedamo u kombi i krećemo dalje.
Ulun Danu Temple vidjele smo na putu za Aling Aling, a sada se prema njemu – s namjerom zaustavljanja – vraćamo. Mi i pola planete. Ovaj hram jedan od najposjećenijih hramova Balija. Najveća je riznica, arhitektonska točka interesa i jedan od zaštitnih znakova Balija. S obale hram kompleksa izgleda nevjerojatno i skladno se uklapa u lokalni krajolik s visokim planinama i neprobojnim šumama. Šteta ga je propustiti, pogotovo kad ste mu u blizini.
Promet u njegovoj blizini bio je toliko gust da se gotovo
nismo micale s mjesta. Dok smo čekale u koloni jednoglasno smo donijele odluku
da ćemo ga obići u najkraćem mogućem vremenu jer žurimo dalje. Tako je i bilo.
Kupujemo ulaznice preko reda i ulazimo u kompleks hrama koji se nalazi na
nadmorskoj visini od 1239 m, na zapadnoj obali jednog od tri sveta jezera otoka.
Ulun Danu Temple
Da fotke kakve volimo imati (bez hrpe nepoznatih ljudi na
njima) ovdje nećemo moći zgrabiti bilo je jasno na prvu. Uslikale smo onoliko
koliko je pristojno, kroz 20-tak minuta prošetale kompleksom i zaputile se
prema izlazu.
Ulun Danu Temple
Vrijeme je za ručak. Jednom, ali dovoljno glasno i jasno obavijestile smo Madija da sljedeća destinacija na kojoj stajemo mora biti restoran. Po njegovom izboru, samo da je lokalno. A Madi, da nije vozač, svakako bi bio restaurant advisor kojeg bismo rado preporučile.
Iako smješten tik uz prometnu cestu, restoran u kojem smo se zaustavili bio je… nevjerojatan?!? Ovo je definitivno dan posvećen lijepom, složile smo se. Na samom ulazu iznenadila nas je unutrašnjost restorana, prekrasan park pun skrivenih „kućica“ u koje možete sjesti i naručiti hranu. Glazba koja decentno ispunjava cijeli ogromni prostor, čistoća, ljepota okoliša, detalja, umjetničkih skulptura, ukrasa, uljudnost ljudi zaposlenih tamo… Baš sve nam se svidjelo na prvu. Istina je da cijenom nije tipičan ostatku restorana na Baliju, ali novce ovdje nismo štedjele (iako ni potrošile više od 50kn, ali za Bali to je „puno“). I, iako smo znale da do Tanah Lot-a moramo stići na zalazak sunca, što se sve više približavalo, teškom smo mukom napustile ovaj raj.
Madi je do Tanah Lot Temple-a vozio brzinom koje se ne bi posramili ni vozači formule, no nas to nije spriječilo da utonemo u san. Kratko, ali slatko. Probudio nas je tek snažan pritisak kočnice pred rampom parkirališta hrama. Madiju je na očigled laknulo jer je dobio bitku sa zalaskom sunca i stigao pred hram prije njega. Da zalazak sunca morate dočekati na najvažnijoj turističkoj destinaciji Balija opće je poznata stvar. Brzinom munje kupile smo ulaznice i zaputile se u kompleks gdje smo provele ostatak večeri. Ugođaj je teško i opisati, no ni ne trebamo. Koga zanima svakako će sam provjeriti. Hram na stijeni, antičko porijeklo, povjetarac, šum mora, zalazak sunca na drugom kraju planete, godina na zalasku… trebam li nastaviti?!?…
Tanah Lot, Bali
Malo sam se kada osjećala tako ispunjeno kao tada, vjerujem i cure, koje sam u nekoliko navrata tamo i izgubila… svaka u svojim mislima. Detektirale smo se međusobno na izlasku iz hrama, kada je to bilo potrebno. I dok se Copri odvažila zaviriti u, vjerojatno, najprljaviji wc na otoku, Anchy i ja nismo imale tu hrabrost.
Tanah Lot, Bali
„Preživjela sam Maroko, ovo je ništa“ – mrmljala je i
dezinficirala se, praktički cijela, vlažnim maramicama.
„Kuta?“ – upitao je već umorno Madi.
„Kuta!“ – umorne smo bile i mi.
Iako vrlo blizu smještaja, povratak u hotel – zbog prometnog
kaosa – trajao je zauvijek! To smo vrijeme kratili pokušavajući razgovarati s
Madijem, što nam je, nekim čudom ili sklonošću svih ovih bogova koje smo
tijekom dana posjetili, krenulo za rukom.
Poprilično kasno stižemo pred smještaj i strpljivo čekamo parking. Bit će ovo i zadnje parkiranje u Madijevoj režiji jer u sljedećim danima ne putujemo s njim. Čudno, razmišljamo, tijekom putovanja komunikacijska barijera ponekad je bila neizdrživa. Je li moguće da će nam baš ta barijera kao i dragi, pristojni Balinežanin u idućim danima faliti?!
U zaostalim senkama zarobljenog neba i nepregledne vode prelama se bezdan. Ranjivo crveno sunce izranja tiho u zagrljaju horizonta koji više ne postoji. Raspirujuća svetlost u sedam miliona crvenih nijansi oslikava grandiozno Kinesko južno more koje miruje bez ikakvog znaka života. Nemo ćuti i ne progovara. Probudjeni svetovi, spoljašnji i unutrašnji izgledaju sjedinjeni. Siluete “preživelih” putnika u mom vidokrugu tiho oživljavaju, dok se lagano kao zombiji pomeraju. Ipak još uvek spavaju. Sve veća nadolazeća svetlost lagano ih pomera kako klizi po njihovim licima. Burna slika pakleno vrelog svitanja upravo počinje. Ptica čeličnih krila jedina nema pravo na san i moja malenkost koja zbog nje odbija svoje pravo na umor. Konsultujemo se da li se to negde u beskraju sakrilo rastresito tirkizno kopno koje nagriza ovo prelepo jutro na nebu? Ni sam više ne razaznajem tačku spajanja i razdvajanja razvučenog slikarskog platna svih zelenih nijansi smeštenih u jedan spektar. Spuštam se sve niže i tajno ostrvo sreće na kraju sveta započinje svoj zanosni ples. Ispod mene osećam kako zemlja podrhtava od carstva čula njegove lepote. Znam da je upravo stigao kraj uhvativši jedan svoj novi početak. Polako ali sigurno ateriramo jer se pripremamo da dodirnemo tlo u hiljadu boja. Svaka boja na sebi nosi ogrlicu istih slova na kojoj jasno piše sveto ime Filipina.
Dočekuju me vlažno i sunčano jutro okupano divljom, dalekoistočnom prolećnom rosom. Auuu, koliko vidim monsunska kiša ratovala je do malopre sa bujnim mangrovima i kišnim šumama. Svemu tome je sada došao kraj! Vreme je za momentalno primirje koje upravo potpisujem jer prirodi donosim novu depešu. Došlo je doba sunca! Jedva čekam da predjem carinu najmanjeg aerodroma kojeg sam video u životu, Katiklan. Preleteo bih sav ovaj red ljudi i koliba ispred zarad samo jedne stvari. Preskočio bih njih sve da mogu! Jedva čekam da posle nepodnošljivog avionskog vakuma osetim zapljuskivanje toplog vetra dalekog Sulu mora na samom izlasku sa aerodroma. Žudim da me nakautira, pokida i rastavi moju dušu na dva dela. Stari trik još pre “hiljadu godina” Kipar mi je prodao kao foru omamivši me kao diler svog najvećeg narkomana. Od tada sam navučen na ovu spontano stečenu pojavu i taj prvi udar. Posle svakog leta trčim napolje ne bih li osetio isto. Kako li tek samo ovo miriše? Kako li se oseća ukus ovako jedne daleke obale? Vlažan, topao vetar najdaljeg istoka i ostrva Borakaj ljudi moji zaista ne može se opisati! Osećaj udahnuća slanog vazduha nekog drugog sveta razorio mi je mozak. Male tajne večitih putnika kroz vreme nemaju cenu i upisuju još jedan poen navučenosti na putovanja?! Kol’ko ih samo ima u katalogu sećanja Bože dragi, bezbroj?! Prodati stanovi jedino znaju tajnu o njima!
Ostrvo Borakaj u prečniku nije veće od dve beogradske ade. Umoran od noćnog ili jutarnjeg leta, opijen tropskim bojama automatski se budim i sedam u minijaturni drveni brodić zvani bangla. Posle manje od dvadeset minuta lagane vožnje ispred mene nadvijaju se minijaturne džungle na visećim, belim, peščanim postoljima njišući se u ritmu toplog vetra. Kroz pesak boje talka bosonog se probijam, dok hipnotisano razgrćem palme kojih ima na stotine. Jurim prevoz za hotel. Znam da odsedam u jednom rizortu kojeg nisam ni izguglao pošteno i koji se(verovali ili ne)prostire na 126 hektara. Sastoji se iz pet celina. Od glavne kapije hotela do našeg depandansa ”Monterej”, vozi golf-car, skoro isto onoliko, koliko nas je transfer dovezao sa obale do glavnog ulaza u rizort. Usput uvidjam ogromne razlike izmedju vrlo siromašnog filipinskog naroda i jednog zatvorenog, monolitnog kompleksa kineskog hotela u lancu i njegovih gostiju koji odišu sterilnošću. Ne volim luksuz, ne palim se uopšte na to što i sami već znate i ovaj hotel mi je uleteo nenadano u sklopu aranžmana. Zvuči kao da se jebeno pravdam, ma ne, samo sam iskren! U ovom fensi hotelu imao sam blizak susret sa ogromnim paukom Huntsman-om, koji je rodom iz Australije, ali orbitava u ovim predelima. Na moju veliku sreću pauk nije bio agresivan, a ni otrovan, što mi je posle i sam gugl priznao. Gabarit mu je bio veličine otvorene muške šake i nud boje je. Spontano sam ga zatekao jedno jutro u velikoj tuš kabini. Nije se pomerao, samo je odmarao sedevši šćućuren u samom uglu tuš kabine. Čekao me je da se tuširamo zajedno. Pazio sam jedino da mi se ne prekuva od silnog isparenja. Srećom, tuš kabina je bila toliko velika tako da smo obojica imali mesta do mile volje. Uživali smo, moj nenajavljeni gost i ja svako u svom tripu. On je u uglu razmišljao o prolaznosti života, a ja skidao balast prethodnog dana sa sebe. Napokon se ne kupam više sam! Imali smo prećutni dogovor. Obećao sam mu da kap vode neće pasti na njega, a zauzvrat će me moj Hantsmen pretvoriti u spajdermena. Ni sam ne znam kako nemam strah od takvih stvari? Od uzbudjenja i adrenalina na putovanjima verovatno obnevidim. Ko će ga znati?! Posle smo haus-kiper i ja bezbedno prebacili to divno stvorenje u prirodno stanište. Na svojoj terasi prvi put ozbiljno se napajam filipinskom vegetacijom, koja je mnogo primamljivija nego na Tajlandu i Šri lanci. Na Filipinima priroda je bujnija i koloritnija jer je ceo hotelski kompleks u samom srcu džungle ovog malog ostrva. Sve je vrlo egzotičnije nego bilo gde, verujte, bar svetu koji ja poznajem. Svako jutro tačno u šest budila me je monsunska kiša, koja se nenanajvljeno samo štušti, odradi svoje i zameni budilnik. Tačna je kao sat. Već u sedam kao da ništa nije padalo vekovima. To su Filipini.
Boracay
Odlazim iz hotela odmah posle doručka. Sedam u najfrekventnije vozilo koje se zove Trosajkl, i liči na tuk-tuk, osnovno prevozno sredstvo na Tajlandu. Tražim čuvenu Belu plažu (White beach), koja je dve godine za redom proglašena za najlepšu na svetu, ali trosajkl me isporučuje na suprotnu Puka beach. Potpuno jedna nenaseljena, duga, divlja plaža, okružena najbujnijom vegetacijom svih vremena. Na njoj dočekujem veličanstveni suton i potpuno se prepuštam i stapam sa filipinskim eksterijerom. Izgnanik u meni progovara, i tragam za nekim u sebi sopstvenim Vilsonom. Odlazim dalje kroz prvu jezgrovitu noć u nepoznatom pravcu, već poznatim prevozom. Niti znam gde sam, niti znam kuda ću? Ovde na Borakaju, kao da stalno idete u krug, sve je isto, fascinantno i isto. Svaki dan sam se vozio u ringišpilu prirodnog okruženja ”up and down,” neprepoznajući ista mesta. Ovo smešno vozilo je izuzetno bučno, sporo i diže veliku prašinu. Pomalo remeti prirodno okruženje. Turisti se uglavnom njime prevoze, jer je osnovno vozilo, pored omanjih autobusa koji su toliko prenatrpani ljudima u kojem svakoga trenutka random neko treba da ispadne. Kako zujim Borokajem uvidjam da nema puno naseljenih mesta, ali ni mnogo brisanog prostora, duž celog ostrva. Potpuni nesklad. Kao da stalno ulazite u sela koja u stvari ne postoje pokraj uskih, neasfaltiranih krivudavih puteva i mnogobrojnih deponija pokraj njih i straćara. Svuda unaokolo su montažne i nedovršene kuće od opeke i cigle iz kojih večito kulja dim, kao i razne tezge prebogate voćem. Gomila prljavštine, šuta, motorima nalik sklepanim starim Tomosima. Plejada razdragane golišave dece koja trčkaraju u krug izmedju bujnog zelenila, puta i večitih bezidejnih zidarskih radova. Svuda unaokolo je pejzaž izgradnje kreativnog haosa koji se nikada neće završiti preliven nestvarnim kadrovima prirode. Gledam prizor koji me nekada podseća i na svoj iznutra i kao da sam nekom nevidljivom sondom uplivao u sopstveni mozak. Baš smo u simbiozi Borokaj i ja.
Konstatujem nažalost da se nalazim u vrlo siromašnoj zemlji, a pritom prebogatoj. Auuuu, majko moja, kakvi kontrasti! Trosajkl me ostavlja pored iole urbanijeg dela najnaseljenijeg mesta na ostrvu sa malim i vrlo prljavim veštačkim jezerom u sredini, gde ulazim kao u jedan tržni centar na otvorenom koji silazi na dole. Ponovo počinjem da hodam po toplom puderastom pesku. “Ovde već sve zvuči lepše”- pomislih u sebi! Umirajući od gladi odlučujem da ne eksperimentišem mnogo. Sedam u jedan italijanski restoran i naručujem picu i moj omiljeni Quatro Formaghi. Završavam svoju “skromnu tajnu večeru” i kako silazim dublje sve više lebdi u zraku dobar vajb koji me kao vir uvlači u sebe pretvarajući moje telo u svežu olupinu koja tone. U daljini ljudi se gomilaju, afro ritmovi, rege i rok zvukovi se umnožavaju. Vraćaju li mi osmeh na lice ili to moja dugo čekana sitost duboko progovara iz mene? Prolazim lokale sa vrlo privlačnim enterijerima i dolazim do samog kraja. Spuštam se na obalu, a nepregledna i prigušena svetlost raznih boja pomera mi um. ”Šta je ovo jbt!”- viknuh. Nikad bolja muzika u životu rasipala se svuda oko mene duž predugačke obale koju su zapljuskivali talasi dobrih zvukova na svakom mogućem koraku. Sijaset kostimiranih ljudi stvarali su maskembal u malom, gusari, domoroci i još ko zna kojih likova je sve bilo. Činilo mi se kao da su sve epohe zastupljene. Snima li se neki prelepi, vanvremenski film, potpuno ludilo? Stotine izduženih palmi krstare nebom, dok mesec prkosi oblacima u već zakazanoj jutarnjoj monsunskoj kiši kao predstojećem jutarnjem dvoboju. Šta mu ja tu dodjem, kao neki prirodni sekundant?! Duž peskovite obale, ukrašene svetlosnim lampionima pod krošnjama kokosa koje su obavijene svetlećim crevima po korenjima i zidovima drveća. Ne vidi im se kraj. U samom njihovom peskovito carstvu nalaze se vrlo neobične baste koje potpuno dominiraju. Mali habitati ili bolje rečeno rajevi na zemlji, kao i prelepo noćno osvetljenje odmaraju mi vid. Sve se topi i vrvi od pozitivne energije duž cele promenade pune kafića, restorana i barova. Prepuno je stranaca, sofisticiranih i opuštenih ljudi. Skoro sve boje i nacije sveta odjekuju obalom. Imao sam potpuni flash-back u glavi i jedan novi-stari susret sa uličnom prostitucijom, lady bojevima, transeksualcima i prelepim azijatkinjama u funkciji go-go igračica. Na pesku je bilo pregršt kreveta za razne tipove masaža zapravo ligeštula na kojima su ležali i uživali sveže nauljeni ljudi. Sve već izgleda kao jedan rajski, otvoreni dispanzer. Najlepša “letnja nova godina” koja nikada neće prestati. Pitam se onako usplahiren”gde je više ta Bela plaža”, a nedugo zatim saznajem da sam upravo na njoj. Ovde ostajem do kraja noći ili početka novog dana. Spontano odlučujem da fantastičan “trip” odluči umesto mene gde ću prespavati jer želim da me novo jutro samo na njoj probudi. Uveravam se zašto je ovo verovatno najlepše mesto na svetu. Na Beloj plaži ne postoji početak, a ni kraj, dan ili noć. Na njoj ne postoje pravila, ni vreme, niti garderoba. Ovo je mesto koje se stapa samo sa sobom. Ovde živi samo dobra energija. Na njoj postoji sve, ama baš sve! Nikakvog razloga nema da je napuštate bilo kad i da je menjate za bilo koju drugu jer ovde je sve što vam je potrebno. Kakav život Bože dragi, poželeo bih da umrem na njoj, zaista. Dobro došli na Borokaj!
Boracay
Nenaspavan sam, a budi me paklena vrućina i hladan kokos sa slamkom jer oblaka nema sve do “obližnje” Australije. Potpuno beli pesak u kombinaciji sa tirkiznim morem presijavali su se u carstvu nepreglednih palmi koje izgledaju egzotičnije neko igde.To je najlepše more koje sam ikada u životu video, a nije ni Kinesko južno, a ni Filipinsko. Zarobljeno je u čeljustima velikih divova to skriveno malo Sulu more. Kažu da je voda lepša samo na Maldivima. Ajde da verujemo u to, a ne filterima prelepih slika?! Putpuni zen veličanstvene rapsodije majke prirode u njenom svetom ritualu. Gde ovde ne uzeh bar sobu? Mrmljam u sebi mrzevši svakodnevni, kratkotrajni rastanak sa njom i povratak u sabirni centar zvani glupi hotel. Sumrak na Beloj plaži u hiljadu boja je veličanstven. Na Beloj plaži možete iznajmiti brodiće sa skiperom plavih i belih jedara. Svake noći pred suton hrle ka pučini u regati i jedinstvenom zalasku sunca. Hiperrealistična scena desetine povećih čamaca koji kruže oko padajućeg sunca uzduž i popreko, dok se noć u hiljadu boja prikrada Filipinima. Možete po dogovoru platiti malim Filipincima da vam od peska naprave šta god poželite kao što su razni ljubavni natpisi, poruke ili dvorce u pesku od “belih kristala”. Cena za koju se dogovorite ostaće posle vas kao nazidana kula od sreće koju ste zamislili i sve do sutrašnjeg dana goreće pod svećama. Na mikroskopskom belom pesku duž cele donje obale zabranjeno je pušenje. Često možete sresti nadležne ljude koji opominju turiste, pa su tako jednom skrenuli pažnju i meni. Bela plaža je velika, duža više od 3 kilometra, a pri njenom samom kraju nalazi se velika stena u vodi na kojoj je improvizovana mala kapelica sa bogorodicom. Simbolizuje stari nasukani španski brod, koji je po legendi navodno baš tu potonuo i predstavlja simbol Borakaja. U zaledju Bele plaže u visini nalazi se veliki krst u brdima džungle koji svetli noću i vidljiv je sa celog ostrva. Na Filipinima najzastupljeniji je Katolicizam, jer su Filipini dugo bili španska kolonija. Samim tim njihovo shvatanje katolicizma malo je i pagansko, nešto slično kao u Južnoj Americi. Ima i Muslimana, na jugu ove zemlje, a Islam je zastupljen sa oko 20% celokupnog stanovništva. Na okolnim izletima i obilascima celog ostrva uverio sam se koliko sav ovaj envajroment izgleda neverovatno, gledajući sa brodića Borakaj u fragmentima. Puka bič sa simbolom zabodene zastave Boba Marlija u sredini i dalje čuva zov divljine samo za odabrane izgnanike. Obilazim obližnja ostrva Karabao, kao i Kejv Ajland (Cave island), praveći polako svoj pazl filipinske lepote. Kupajući se u tajnim uvalama, gde se samo lokalci brčkaju, jasno im stavljam do znanja da nisam neki novi konkvistador. Vrlo su ljubazan i pomalo bojažljiv narod. Stalno se smeju i nekada deluju pomalo infantilno sa svojim humorom, noseći večiti krst jedne izgubljenosti španskih vremena koji će zauvek ostati urazan u kolektivnoj svesti ovog naroda..
Boracay
Poslednji dan proveo sam na svojoj divljoj hotelskoj plaži, lociranoj u samom srcu džungle, nedaleko od moje sobe i depandansa Monterej. Odlučio sam da se potpuno osamim i predam mislima svojim. Doručkovao sam kao po stečenim običajima ovih krajeva mango, marakuju i dragon frut. Diveći se divljini beskraja i plavetnila Sulu mora buljio sam u nevidljivu daleku liniju vatrenog Pacifika. Sedeo sam tako i ćutke posmatrao prelepu obalu koju uskoro napuštam. Mirise bujne vegetacije tiho sam skladištio u svoje duhovne bočice kao jedine suvenire za večno sećanje. Iako nisam stigao da vidim Palawan spojio sam noći i dane na čuvenoj Beloj plaži, shvativši da Magelan uopšte nije bio lud kada je prvi put ovde kročio i kleknuo, poklonivši se rajskoj obali na kraju sveta. Tako bar legenda kaže.
Radoznalost, glasnoća, nepoštovanje granica, ali bezgranično veliko srce i želja da vas ugoste jesu prave reči koje bi opisale stanovnike Turske. Možda jedna od retkih zemalja na svetu gde će vas ljudi svratiti sa ulice i ugostiti u svojoj kući, deleći i poslednji zalogaj koji imaju, jer je to tako normalno. Ono što je zanimljivo je da i ako vas pozovu iznenada, za jako kratko vreme ćete iskusiti i videti spektar nevidjenih djakonija na trpezi i nećete moći a da se ne zapitate šta bi bilo da su imali nekoliko sati da sve pripreme. Trik je u tome što su oni uvek spremni i potajno se nadaju gostima.
Potreba za druženjem je osnovna jedinica društva, rame uz rame sa porodicom. Ukoliko se zadesite u društvu, smatrajte da nećete napustiti isto gladni i žedni, jer je to ravno smrtnoj uvredi. Zdravlje na usta ulazi, te sve počinje gozbom. A hrana… pa treba da posetite Tursku i uverite se zašto sve počinje sa hranom i završava se.
Hrana je nešto o čemu ću dosta pisati jer je ona neraskidivi deo kulture i tradicije ovde, kao i socijalizacije. Mislim da se sve bitnije odluke donose za stolom.
Ukoliko postoji definicija raja za hranu, turski doručak je upravo to. Doručak je poseban ritual i jedan od najcenjenijih obroka u toku dana. Sasvim je normalno da se doručak služi i do ranih popodnevnih časova. Klasičan doručak, sportski doručak, crnomorski doručak… Hleb – kuvani djevrek, nekoliko vrsta pogačica, gozleme, nekoliko vrsta bureka, prženica; masline- crne i zelene, sa raznim punjenjima; jaja – jaje na oko, omlet sa povrćem, jaja sa sudžukom…; salate- paradajz, krastavac, paprika, turšija, zelena salata…; kobasice, pomfrit, salame, namazi, džem (sličan ukus kao naše slatko), pekmez, alva,crni čaj, turska kafa, voda… Lista se nikada ne završava. Možda zvuči kao neverovatan miks, ali ukoliko probate jedan dobar turski doručak, nikada nećete poželeti da odete iz ove zemlje. Jer, hrana je ljubav, a ljubav je nešto čemu svi težimo.
Kada mislim o ljubavi, ne mogu da se ne nasmešim jer mesto koji oživljava u meni je Eskišehir (Eskişehir).
U prevodu sa turskog Stari (Eski) grad (šehir). Eskišehir je oko 350 km udaljen od Istanbula i oko 200 km od Ankare, Ukoliko ste ljubitelj putovanja vozom, lako ćete pristići u ovaj bajkoviti grad ( iz Ankare 1,5 sat brzim vozom, a iz Istanbula 2,5 sata).
Grad obiluje brojnim znamenitostima – jedna od najpoznatijih je Odunpazari, nekadašnji centar, danas je najbolja polazna tačka za upoznavanje grada. Odunpazari je nekada bio bazar na kome su se prodavala drva za ogrev (otud i naziv). To je prvo tursko naselje gde se jasno vide sve bitne karakteristike tipične islamske kulture i otomanske arhitekture 19. veka- uske uličice, džamije, česme, muzeji, magaze. Jedan od meni najzanimljivijih muzeja jeste muzej stakla gde možete naučiti mnogo o procesu stvaranja ı izlivanja stakla, a možete i probati sami da napravite neko remek-delo.
U centralnom delu Eskišehira nalazi se reka Porsuk. Oko reke postoji divno šetalište ispresecano mostovima, i kafićima i na prvi utisak podseća na mali Amsterdam – reka, dugački kanal, mnoštvo ljudi na biciklima ili u šetnji, a onda vidite gondola-čamce i zapitate se da niste možda u Veneciji (ukoliko želite možete imati mini vožnju rekom).
Mesto koje morate posetiti je Sazova park. Park poseduje zoološki vrt, planetarijum, akvarijum, prelepe staze za šetnju, vozić kojim se možete provozati oko parka, jezeeo, stenu sa dinosaurusima, gusarski brod i pravi pravcati zamak iz bajke. Budite sigurni da izdvojite dobar deo dana da obidjete ovo neverovatno mesto.
Još jedna zanimljivost vezana za Eskišehir jesu žute taksi kutije postavljene svuda po gradu – dovoljno je da pritisnete dugme i pričekate nekoliko minuta i najbliži taksi će doći do vas. Jako korisno ukoliko ste turista i nemate tursku SIM karticu.
Eskišehir je živahan grad, kulturni i univerzitetski centar koji obiluje zelenim površinama, mirnim ljudima i nekim duhom Evrope. Ukrašće vaše misli i srce, to mogu da vam garantujem.
-> ...s druge strane globusa... <- 