Praćenje leta na svom monitoru – ne znaš da li olakšava stvar ili još više muči 🙂
DAY 01Zaljubljeni u propelere vs. Oni koji to nisu
„Dakle, ti si show!!“ – dobacila mi je Copri sa sjedala negdje iznad Indije, preko tri (letom već vidno ispaćena) Kineza, dva još uvijek ushićena Balkanca i žene čije podrijetlo kao ni raspoloženje nisam mogla odgonetnuti.
„O čemu pričaš?!“ – ništa nisam razumjela.
„U nekom trenutku sam se probudila i pogledala prema tebi. Izgledala si kao preparirana mumija s jaknom, šalom i onom malom avionskom dekicom nategnutom preko glave, lica, do nogu. Plašiš ljude!“ – dodala je.
„Baš me briga, smrzla sam se! Imam osjećaj kako ova putna saga nikada neće završiti. Znaš da mi putovanja avionom nisu najdraža. Sva sreća da mi je Anchy dala onu „drogu za spavanje“ (Draminu) i da sam se isključila pa makar i na kratko!“ – opravdavala sam se.
Smiješno, tužno ili kako god već (ali svakako istinito!) nisam fan putovanja avionom i teško ih podnosim bez obzira na kratko iskustvo rada u avijaciji ili pak činjenicu da i danas letim u prosjeku dva puta mjesečno. Nema to nikakve veze sa strahom (da se ne bi krivo razumjeli, ali ima s mojih gotovo 1.80m visine, od kojih je 1.50 u nogama). Kao dodatak alibiju dodajem i to da su avioni nerijetko neudobni, kao i činjenicu da ni u jednom prijevoznom sredstvu ne mogu spavati.
„Cabin crew seat for landing“ – jedva sam dočekala ovo čuti, kao i što prije izletjeti iz aviona. Cure su me sustigle u podugačkom redu za imigraciju, gdje su nam u ruke tutnuli onaj papirić na kojem morate ostaviti ime, prezime, godine, oib, datum prošle menstruacije, mračne obiteljske tajne i priložiti zubni karton pokojne bake kako biste uspješno ostvarili pravo na ulazak u državu.
Zadržale smo se tamo poduže vremena, baš kao i većina naših suputnika, a zvuk štambilja u putovnicu napokon je okončao našu agoniju.
„Gde ste ekipa, mnogo smo se smorili dočekujući vas!“ – pročulo se na poznatom nam jeziku.
Bio je to naš lokalni vodič Mladen, predstavnik agencije (koja to nije) na terenu, simpa dečko koji nas je sakupljao po aerodromu kao male piliće, sve dok nije nabrojao jednaki broj glava koliko mu je pisalo na papiru.
„Hoćemo sada?“ – pitao je i zaputio se prema izlazu s aerodroma. Kako smo u tih 15- tak metara uspjeli izgubiti dva ljubavna para, ne znam, ali eto, doživjeli smo i to.
Ajme, koja sparina, komentirale smo, dok se ostatak ekipe bavio potragom. No, to smo i željele pa razloga za prigovaranje nije bilo. Utišale smo se, a preostalo vrijeme do konačnog pronalaska izgubljenih golupčića potratile svaka u svojim mislima razgledavajući ovaj – cvijećem i glazbom – okićen aerodrom pod imenom Denpasar i promatrajući zalazak sunca u kojem se razlijevalo milijun nijansi ljubičaste.
„Viđat ćete to ovdje stalno“ – dobacila je Ilda, preslatka cura u službenoj majici iste one agencije koja to nije.
„Ekipa, ovako, plan je da idemo do hotela, a onda negdje klopati. Smještaj je blizu, ali je problem promet. Ovdje sve živne noću, a ulice su kaos“ – objašnjavao je Mladen.
Nije lagao, do hotela smo se busom vukli dobrih 45 minuta. Smijale smo se kad smo shvatile da je udaljen svega nekoliko km od našeg hotela. Kasnije nam ovaj prometni đumbus neće biti smiješan, no ovu večer poslužio je za sneak peak u Kutu, ljude različitih profila, prepune ulice mirisa, okusa, glazbe, tuk-tukova, auta i hrpuuuu skutera.
Po dolasku u hotel, razbježali smo se po sobama, uz dogovor da se brzo nađemo na recepciji. Hotel, s originalnim imenom “Kuta”, je pristojan smještaj sa simpatičnim vodenim vrtom unutar zgrade, nekoliko katova uvis koji završavaju bazenom na roof top-u i s tipičnim rješenjem za trokrevetnu sobu – dodanim pomoćnim krevetom koji je svo kretanje po sobi (s našim putnim torbama) sveo na “Walk like an egyptian” stil.
Khmm… osjetila su zbunjena…
„Cure, ne znam koji vrag, al meni se sve opako ljulja“ – dobacila sam, a slično su potvrdile i same. Nije ni čudo s obzirom na to kako smo gotovo dva dana po avionima, koji su nas u 14 000km koje smo preletjele poprilično uzljuljali.
S ekipom kojoj je Mladen bio na čelu prošetale smo se do najbliže mjenjačnice u kojoj za jednu novčanicu od 100-tinjak eura/dolara dobijete otprilike toliko hrpa lokalnog novca. Ako ste ikad poželjeli biti milijunaš Bali je država za vas! Kroz desetak minuta svaka od nas je bila jedna od TIH.
„Oprostite, cure, čuo sam da ste vi trojka koja je s nama samo doletjela, ali da imate svoj plan razgledavanja?!“ – uletio je Mladen.
„Aham“ – klimnule smo mu i dobro se sjećam izraza lica kad smo mu odgovorile na pitanje što planiramo već sutradan.
„Nema šanse da sve to vidite u jednom danu, uostalom na sva ta mjesta ne možete samo tako uletjeti, strankinje ste!“
Gledaj nas Mladene – palo nam je na pamet, ali samo smo odšutjele, mahnule ekipi i zaputile se u potragu za večerom.
Bali je zemlja jeftine hrane i (izgledom) još jeftinijih restorana. No, ovu večer nismo odabrale jedan takav, već samo prešle cestu, odabrale prvi lijepi restoran s ogromnom terasom i naručile ono što nam je zvučalo najljepše. Okus nas nije razočarao, ali činjenica kako tanjur glumi list od banane svakako nas je – onako ošamućene – oduševio.
Pojele smo uživajući u zvukovima vodoskoka, atmosferične glazbe i brojnih autombilskih i skuterskih truba s ulica, milijunski iznos na računu pretvorile u kune kako bismo dobile bar nekakav dojam koliko smo potrošile, te se zaputile u hotel vrludajući s jedne strane ulice na drugu.
„Cure, pozdravlja nas naš budući vozač Yogi, sutra je tu u 7h i krećemo!“ – najavila sam.
„O, da, da, zgodni Yogi! Reci mu u pola 8, doručak ne propuštamo, a i tko će se naspavati do 7!“ – komentirale su ni ne sluteći da nitko, zbog jet lag-a i vremenske razlike, neće ni zaspati.
Da li je Rio zaista toliko opasan i nebezbedan grad kako se već decenijama priča? Jesu li to samo puste glasine?! Nisu. Koliko je opasan? Može biti mnogo, čak i previše, pogotovo ako se ne pazite. Kako da se pazite, a da ujedno budete opušteni i da uživate u čarima ovakvog jednog vibrantnog grada? Jednostavno, ako niste spremni da se uskladite nemojte ni pomišljati da „za džabe“ prevaljujete toliki put. Nešto će vas sigurno već snaći onako nepripremljene. Budite sigurni u to! Fakat je i imajte u vidu jer “Brazil nije putovanje za početnike.”
Gde je to najopasnije u ovom ludom megalopolisu? Ne znam iskreno!! Verovatno svugde i nigde. Samo znam gde je najbezbednije! Jedino mesto u koje se možete mirno sakriti, a da budete potpuno sigurni da vas neće opljačkati, ili ne daj Bože još nešto gore su zatvorene zidine nepreglednih favela. Samo pod jednim uslovom:”OBAVEZNO POŠTUJTE DATE INSTRUKCIJE!”
Vodim vas u jedno skrovito mesto gde vas sigurno nikada više niko neće pronaći žive u koliko ne ispoštujete iste! Upravo krećemo u Rosinju, najveću favelu Rio De Žaneira. Da li ste spremni?!
U Riju već dva dana lije kiša “kao iz kabla” i osećam se sve više kao u Londonu, Parizu, u najboljim danima. Užasno me to nervira. Samo mi je vrlo toplo, pa me osećaj neprestano vara. Laže li me i sam Rio, u kome sam, a imam za njega u “šteku” još samo dva dana! Da li me je i on sam nezvanično već opljačkao??? Hmmmm, ni slutio nisam da će mi ovaj dan biti i najuzbudljiviji, gde ću mu ja ipak ukrasti još jednu kap života.
Branislav Joković
Kako silazim iz autobusa tako navlačim belu kabanicu, uzimam telefon u ruku i kao po običaju ovde ga stavljam u džep. Obavezno moram da ga osetim i da me žulja. Tako je bezbednije. Skidam slušalice i gledam sve nagomilanije kablove na visokim banderama kako paraju već natmureno sivo neba. Stajem, zapažam patike okačene na nekim od kablova. Šta li je sada ovo? Modni hit favele u koju još nisam kročio? Brzo saznajem da se oplakuje čovek iz ganga koga su nedavno ubili. Gde? Pa u Rosinji, ili ispred nje, gde li bi??? To je ovde u faveli potpuno normalno, tako se vrši pomen preminulom! Ovo mu dodje kao već kupljena karta za jedan vrlo uzbudljiv film.
Kolorit ljudi oko mene potpuno je drugačiji nego na utabanim i relativno bezbednim kišnim plažama Kopakabane i Leblona. Pomešan znojem, smradom iz kanalizacija i nekom pokvarenom hranom koja kao da isparava svuda oko nas. Ovo sve više liči na pakao. Lica istetoviranih, zadriglih, opasnih očiju sada su svuda oko mene. Ljudi me začudjeno gledaju, žene, babe. Deca, klošari, beskućnici, lokalni prodavci. Svi na jednom mestu! Čak i specijalci na motorima. Kriminalci preobučeni u ljude od pravde na samom ulazu. Liče na stujarte na fudbalskim utakmicama. Samo su malo tamniji i naoružaniji. Bulje u mene. Gledam i ja njih, mada ne buljim. Svi već znaju da sam stigao! Upravo je došao još jedan gringo! Šta će on ovde, pa zar ne pripada spoljnom svetu! Tihi pogledi me susreću dok se penjem i prolazim kroz katakombe zatvorene žicom. Neki stariji ljudi nešto i dobacuju, hoće da pridju, a neki se smeškaju i nešto mrmljaju na raspalom portugalskom, koji ionako ne razumem. Vodič ih odvraća. Slušaju ga i vraćaju se. Povinuju mu se. Ima veliki autoritet. Vidi se odmah na terenu, a to je sada najvažnije.
Penjem se uz jezivo strme stepenice. Prolazim kroz prostor nalik otvorenom, velikom šahtu, a mulj mi polako prodire u već mokre patike. Nastavljam dalje. Tek sada sam i zvanično kročio u Rosinju! Stigao sam napokon u favelu! Ulazim u sivu fazu jedne nezavršene kuće i spuštam se stepenicama na dole.
Grupišemo se po propisu vodiča. Krećemo na turu! Užasno je strmo, klizavo, vodič nas opominje da striktno hodamo uz liniju i da ostavimo prolaz ljudima. “Kabrio tunel” vijugavo pokazuje i podseća na stazu koje treba da se držimo dok se spuštamo na dole. Stotine kablova iznad moje glave sa kojih kaplje po koja vrela kap štite me od “jesenje kiše”, podmukle vode sa neba Rija kad’ joj vreme nije. Slikamo se. Šta li u stvari slikamo? Geto?! Ljude!? Događaje? Polako koračamo nizbrdo u pratnji vodiča koji nas opominje da silazimo u deo favele gde je zabranjeno slikanje. Naravno, ubrzo shvatam da prolazim jednu mini fabriku, primitivnu, kao iz neke prošlosti. Mala manufaktura, gde se proizvodi opijum, krek i marihuana. Krek se i dalje koristi? Nagomilani ljudi pod oružjem ukazuju da se ovde rade ozbiljni poslovi. Ceo prostor miriše na čist Kanabis. Naš vodič im se uljudno javlja. Poštuju ga. Nešto mrmljaju, ništa ih ne razumem.
Lagano prolazimo dalje. Put nas vodi opet na strme stepenice, kraće ovoga puta. Ulazimo u jednu sivu straćaru, nalik na kućicu, poluotvorenu sa svih strana. Galerija, nešto što vrlo podseća na izložbu i na njenu stalnu postavku. Slike, crteži, tagovi, murali, grafiti i Bob Marli u pozadini. Izlazim na terasu, a pogled puca na Rio i celu favelu obasutu redovima nedovršenih kuća u nekoliko boja. Dominira siva i bledo crvena, sa svih strana. Kuće u brdima, kao da ih je već pojela vetrometina džungle, negde gore pod oblacima velikog zaliva. Nepregledna je. Bože mili, pa ovo izgleda nestvarno! Rosinja u svom najlepšem izdanju i kiša je prestala da pada. Plavi tankovi za vodu, ima ih na stotine, na svakoj od njih. Rosinja, najveća favela u Riju, kao da je osvojena. Na samom smo njenom vrhu. U daljini se ocrtava Atlantik, prelepa brda zaliva Guananabara, kao najbogatiji i najlepši deo Rija. Odmah iza žica nepreglednih favela. Kakva ironija života! Preglasne klasne razlike. Neopisive! Majko mila!
Dok slušam vodiča kako priča o Rosinji, gledam umetnost oko sebe. Borbe gangova, maskirane dečake sa pištoljima, mrtve policajce, vage za merenje droge. Murale koji verno opisuju mesto u kojem sam trenutno. U svakoj muci, teskobi, umetnost najbolje zri. Dokazano. Rosinja, najveća favela u Riju, broji više od 120 000 ljudi. Sada je pacifikovana, hmmmm! Smatra se jednom od bezbednijih favela u Riju. Ima ih 700 u Janoarskoj reci i oko 3 miliona ljudi živi u njima. Njeni autohtoni žitelji ne vole naziv favela i smatraju ga pežorativnim. Zovu je komuna, zajednica. Ceo jedan Beograd, još i kusur izbrojite, u obliku Niša! Kakve li su tek ove nebezbedne?! Ne postoji bezbedna favela! Postoji samo bezbedan čovek koji vas vodi kroz nju i ništa više! To je Patrik, naš vodič.
Za sada je sve ok. Upisujemo se u jednu svesku, nalik knjizi utisaka. Otvaram je. Listam, nema nikoga iz Srbije. Puna je imena, ceo svet u jednom malom formatu od šezdeset strana. Najviše ima Britanaca, Holandjana, Nemaca, Australijanaca. Zapažam ime jednog našeg Crnogorca. Sada smo tu i mi. Lejla, Kaća, Gabi, Aleksandar i ja. Dragica iz Hrvatske, takođe je sa nama. Plavim slovima upisani. Prava Jugoslavija u malom. Divno! Za sva vremena zapisani, pa idemo dalje…
Spuštamo se i opet zabrana za slikanje. Prolazimo kroz neke katakombe, tunele. Začu se glas na engleskom: ”Momak imaš jednu cigaretu?“ Tek primetih da sede ljudi na zemlji, naoružani do zuba, istetotovirani. Nose debele lance. Vratih se korak i dadoh jednom liku trećinu kutije. Pruži mi ruku, bratski, stegnuvši je. Ispod čeličnog pogleda prelomi se osmeh! „Kako se zoveš?“- upita me! „Branislav, a ti?“ „Edilson“- odgovori mi. Ovi oko njega, skamenjeni gledaju u pod, ne pomeraju se. „Ovde ti niko ništa ne može, samo reci na kapiji dole da si upoznao Edilsona!“ “Hoću, hvala ti puno.“
Htedoh da ga pitam štošta, ali Patrik, vodič već naredi novi pokret. Ok. Prolazimo dalje i spuštamo se skoro dobrih dva sata. Slikamo gde smemo i nigde ne skrećemo, samo utabanom stazom koja izgleda kao da nema kraja. Pravimo pauzu u nekoj kao nalik poslastičarnici gde jedem najbolji kolač od Marakuže preliven semenkama. Najukusniji kolač u Brazilu pojedoh upravo ovde, u Rosinji. Topi mi se ustima još uvek i dok ovo pišem. Osmeh starice, brazilke i tips koji sam joj dao i sve već sada podseća na sreću. Bar na jedan njen trenutak.
Patrik upozorava da ne smemo da slikamo izlaz, samo unutra, enterijer. Još nismo u bezbednoj zoni za selfije. Izlazimo napolje, a Patrik naglo saopštava da se sklonimo i da stanemo u liniju. Prolaze klinci, deca pod oružjem, munjevito se spuštaju u podnožje bezdana favele. Starije žene u grupi u laganoj panici, oseća se nemir u vazduhu. Ne osećam strah, gledam krajičkom oka dok prolaze. Odzvanjaju cokule po raspaloj kaldrmi od opeke. Pratim im pokrete. Znam da sam bezbedan. Ako opalim fotku, znam da ću biti momentalno mrtav. To je to! Sve je na meni! Favela, to sam i hteo! Branislave biraj! Šalim se naravno, ni pomislio nisam. Malo nadrealna scena. Veće duge cevi no deca, koje se presijavaju u dnevnoj izmaglici. Ali to je Rio u “fulu.“, zar ne?! Čitali smo o tome, gledali filmove na tu temu. Buljuk filmova, a sada uživo.
Silazimo u bezdan dio favele, u jednu ulicu punu murala, gde vidim Čegevaru, zastavu Brazila, prelepu crnkinju izbušenu metkovima, pa prefarbani ožiljci na lepotici. Patrik upozorava da nikako ne slikamo ljude ovde dok silazimo. Odjednom, skrećemo u levo, a likovi, crnci, crnji da ne mogu biti leže na još mokrim sofama ispred nekih lokala, nalik na prodavnice. Oružje strogo ispod kanabeta. Oslikavaju se duge cevi dok se spuštamo. Ne pomeraju se. Samo nas prate pogledom i ćute, bar dok ne prodje jednolinijska povorka u kišnim kabanicama. Samo da se neko ne zaplete, vrlo je strmo, pa da se ne istripuju.
Osećam kao da uskoro izlazimo iz favele. Stajemo pored nekih trošnih kuća, gde cveta merkantilizam. Stari televizori, šolje, hiljade limenki, mikrotalasne peći, lutke, obuća, odeća, sve polovno i u lošem stanju. Zastajemo, dok Patrik priča svoj poslednji “čepter“ o Rosinji. Iznenada izleti iz jedne od kuća go muškarac, naravno sav istetoviran u gaćama. Nešto mu ljutito reče tihim glasom, pominjajući foto, a ja to shvatih ovako: “Nemoj slučajno da je mene ili robu neko slikao, sve ću da ih pobijem!” Vidim na prozoru, ženu kako izvire i gugla očima, dok nas posmatra iz daljine, pomalo zgranuto. Pogledah Patrika, nasmejah se i on kao da mi potvrdi. Neverbalna komunikacija šljaka do bola, jer smo još u autobusu on i ja obradili temu filma “Tropa de elite!”.
Sve je jasno kao dan, nastavljamo dalje i polako dok silazimo napolju već se nadziru automobili i spoljni svet. Život iz kojeg ja navodno dolazim. Na kraju, verovatno kao metafora grafit za pizzu diliveri. Ko još donosi picu ovde? Pa da li ovde ima stalnog posla i za mene, pomislih u sebi! Kada budem puk’o u životu, doći ću u Rio da prodajem kišne kabanice, kišobrane i da raznosim pice po favelama. Idelni poslovi za mene. Nikada neću biti gladan, hmmm!
Napuštamo Rosinju obasutu žicom sa spoljne strane i polako sunce počinje da para nebom, iako se satima još uvek bori s tminom. Toplina se ponovo oseća napolju, ali u meni se već uveliko nastanio jedan sasvim drugi osećaj. Favela, fasciniran sam, ali i prazan ujedno. Kako mi u stvari dobro živimo! Koliko smo samo besni, razmaženi, ušuškani. Pravila životne igre?! Sasvim jedan drugi svet! Zatvoren, vrlo surov, a opet pravedan. Ne narušavaj ga i sve će biti u redu! Poštuj ga i bićeš ispoštovan. Hiljadu pitanja u sebi sam postavljao nakon posete Rosinji. Hiljade očiju siromašne dece, nadrkanih starica koje vire iz avlija nedovršenih i raspalih kuća, pijanaca, običnih ljudi, teških kriminalaca. Ko li je sve prolazio pored mene danas, a da toga nisam ni bio svestan? Kako li oni gledaju na nas turiste? Neki sa prezirom. Drugi opet sasvim prirodno i normalno. Mnogi su nas tužno posmatrali. Nekima smo narušili spokoj u večnom nemiru. Nekome smo doneli novac, da se bar malo prehrane u izobilju sirotinje koju smo videli. Težak ukus u ustima vučem iz najveće favele u Riju.
Mnogima iz grupe je to samo bio još jedan običan izlet u moru putovanja, ali ne i meni. Jedno veliko iskustvo, upozorenje, poruka, da budem sretan u cipelama u kojima jesam i da uvek imam na umu da još više poštujem instrukcije života koje su mi date. Još uvek mi trepere vesele i razdragane oči devojčice koja je prodavala slike i radila u galeriji. Zvecka mi ukus nepotrošenog baruta neupotrebljene cevi dece malog boga, koja su prodefilovala pored nas. U daljini kao da čujem glas Edilsona koji priča svoju sliku života u najrealnijem žanru, samo sada kroz mene. Fascinira me i Patrik, iako mi na kraju nije priznao da je i on sam dete jedne od favela. Kako ga samo poštuju, to je fascinantno!
Janoarsku reku i sve njene čari teško je opisati rečima samog Leblona i Ipaneme, po koje sambe na talonu razdragane Lape. Bossa nova se može osetiti i ovde u zatvorenom svetu, u komuni, zajednici, samo ako dobro oslušnete i ne napravite jedan pogrešan korak, a vrlo je klizavo. Ja sam ga napravio kasnije i odmah su nestale slušalice. Najbolje je možda krenuti baš iz neke od favela. Tu možda još uvek živi ta skrivena duša karioka u podnožju Korkovada. Najbezbednije je ovde, verujte, bar na tih nekoliko sati jednog običnog kišnog dana, tamo negde duboko u srcu Rosinje.
Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:
-> ...s druge strane globusa... <- 