Tag Archives: putnikkrozvreme

Bajka o jednoj luci…

Posted on by
Reply

Opušteno sedim na dokovima Helsingborga. Dok ispijam svoju prvu jutarnju kafu posmatram jednu sasvim drugu zemlju i priobalje Helsingora, grada „pobratima” kako se bude. Pokoji galeb sleće na moj sto. Krade rasuti čokoladni biskvit iz moje bele korpice sa tacne još nepopijenog espresa. Preleće me i odlazi preko puta, tamo gde bih i ja sada vrlo rado sa njim. Kao da već i sam zna. Zavidim mu. Predivan je aprilski suncem okupan dan. Feriboti špartaju s jedne obale na drugu. Jure, kruže, a regate stalno prolaze i ljudi na brodićima uporno mašu, dok im odpozdravljam. Talasi severnih voda kao da mi se osmehuju, ali mi još uvek ne daju krila. Često šalju udarce uzburkane vode o hridi ispod mene. Smiruju me i upotpunjuju moj doživljaj. Po koja kap zasvetluca na staklu mojih već polu-mokrih naočara za sunce. Uz nalet vetra što još više raznosi jedinstven miris algi i joda. Vrlo je specifičan ukus Oresundskog zaliva, kao i celog Severnog mora uopšte. Sedim u Švedskoj, maštam o jednom gradu, a znam da je preko puta, samo se ne vidi. Osećam ga u blizini. Gasim svoju nedovršenu cigaretu, ispijam kafu i “buljim” u Dansku…  

Dok sam prelazio taj famozni, novoizgradjeni Oresundski most, dug čitavih 16 km što spaja dve zemlje, negde na sredini, na “ničijoj zemlji” samo razmišljam o jednom čoveku. Da li će me se Hans Kristijan Andersen setiti?! Zna li on uopšte da sam još kao mali godinama maštao da posetim ovo bajkovito mesto gde je stekao svetsku slavu, iako nije rodjen u njemu. Da li je on uopšte i svestan da sam se ja tolike noći uspavljivao uz njega kao dete. Sluti li moj dolazak i da li mi se raduje, koliko se radujem sada njemu, jer upravo ulazim u Kopenhagen.

U kolima se nalaze Jeca i Caca, rodjene sestre, dve divne dame koje će danas biti vodiči kroz stvarnost mojih rasutih snova jedne čiste dečačke mašte. Te dve divne žene rade za SAS (Skandinavska avio kompanija), žive u Švedskoj, a rade u Danskoj. Tako smo se svi zajedno uputili na naše prvo odredište koje se zove “Kristijanija”, ili slobodni grad. To je deo Kopenhagena sav prenatrpan raznim grafitima, muralima, tagovima na čijoj kapiji jasno piše: “Ovde ne važe zakoni Evropske unije.” Svoju istoriju započela je kao umetnička kolinija osnovana na mestu napuštenih vojnih kasarni. U međuvremenu su stanari, čiji se broj vremenom povećavao, počeli da grade kuće po sopstvenim idejama od materijala dostupnih u neposrednoj blizini, trudeći se da ne ostave negativan ekološki uticaj. Pored originalne i živopisne arhitekture, Kristijanija je poznata po jedinstvenim radionicama, kafićima i galerijama. Prava Hipi kolonija, grad u gradu, država u državi. Kako smo saznali ovde možete da probate najbolji Hašiš na svetu! Stvarno sve i miriše na Hašiš, Marihuanu. Čuveni i zlonamerni “Thc” već mi odzvanja u mozgu, iako nisam naduvan. Taj miris je svuda oko mene, oko nas, a Hastleri(dileri) ljubomorno drže svoje tezge sa svim mogućim sastojcima i opijatima. Dileri izgledaju kao nindže. lice im je skroz pokriveno. Samo se šetkaju, nervozno vrte, nestaju negde pa se vraćaju. Diluju. Potpuno su haotični. Ovde je zabranjeno slikanje, ali to nije važilo i za mene. Kada sam se usudio i opalio jedan „klik”, dobio sam ozbiljan prekor od vrlo ratobornih hastlera, jer ne žele da im se otkriva identitet. Nije to bilo ni malo prijatno u zemlji Danskoj, koja važi za najnasmejaniju naciju na svetu. Kristijanija više liči na jedan narko-kartel ili geto, nego na umetničku koloniju. Ljudi su pritom vrlo opušteni, jer su dano-noćno naduvani, pa se pitam dok ih gledam od kojih oni problema beže u ovako jednoj sredjenoj zemlji. Dobro, idemo dalje!

Na izlazu iz kolonije ili geta, kako se uzme upoznah simpatičnog muzičara, bolivijanca koji prelepo svira gitaru. Dok mu pokazujem slike iz telefona, t.j. kadrove njegovog rodnog megalopolisa obasutog favelama, La Paza, pevamo zajedno “Besame Mućo” i u tako dobrom raspoloženju napuštamo ovaj deo grada. Put nas dalje vodi do kraljevskog dvora Amilienborg, pored koga je i čuvena Mramorna crkva, gradska Većnica i fontana Gefion. Pravi primeri renesansne, barokne arhitekture Kraljevski dvor i ceo njegov eksterijer, kao i zgrada stare Berze, palata Rosenborg u centru grada. Okrugli Toranj i palata Fredensborg su iz perioda Rokoko. Prisustvujemo svakodnevnoj ceremoniji smene straže gardijskih vojnika, obučenih u crno-plavu uniform, sa velikim kapama od medvedjeg krzna. Nešto slično se može doživeti i u Londonu, ispred Bakingamske palate, samo je tamo mnogo više ljudi i veća je pompa. Dosta je svedenije i smirenije, izgleda sve kao da smo na nekom setu. Snima li se neki film pun statista, pomislih u sebi?!? Za scenografiju se već uveliko pobrinuo vrlo elegantan grad Kopenhagen, sa svojim “živim kulisama“ prelepih zgrada, kupola u baroknom stilu, pogotovo u polu-atrijumskom zdanju velike kraljevske palate.

Kako se šetam ulicama Kopenhagena, kolorit ljudi mi sve više liči na Amsterdam, ali Kopenhagen je malo otmeniji, čak deluje da je možda i urbaniji, ako je to uopšte moguće!? Amsterdam je ipak neuporediv ni sa čim! Mada, zađete li u obližnje uličice nailazite na izloge koji podsećaju na “Red lajt u Amsterdamu”. Ali ova ulica i Četvrt „crvenih fenjera“ je malo drugačija. Sve to deluje kao bleda kopija. Danska je takodje vrlo liberalna zemlja kada su ljubav i sve vrste seksualnih sloboda u pitanju. Pre 30. godina u Kopenhagenu se održao prvi sajam erotike. Muzej erotike ili svetska senzacija, pretvoren je u veoma profitabilni biznis koji i danas cveta. Spuštamo se na obalu gde se pruža novi deo grada gde dominira moderna arhitektura koja ostavlja vrlo upečatljiv utisak, a posebno zgrada Opere, biblioteka zvana Crni Dijamant i koncertna dvorana Dr. Byen. Polako ali sigurno dolazimo u posetu najslikanijoj gospodjici na svetu. Tako bar kažu stanovnici danske prestonice za Malu Sirenu njihovu zaštitnicu, koja predstavlja simbol grada. Na obali je stena, a na njoj okrenuta Oresundskom zalivu i velikom Severnom moru, nalazi se statua devojke podvijenih peraja.

Mermaid ili Mala Sirena simbol je grada Kopenhagena, junakinja ove Andersenove bajke! Divna priča o znatiželji i vernosti male Mermaid koja je spasla svog princa od potopa, ne prodavši ga veštici i ne ubivši ga. Nažalost žtrvujući se za njega, postala je samo morska pena, baš na mestu gde i sada počiva, na jednoj steni blizu obale. Bar tako legenda kaže! Zato sam ja morao da sidjem na obalu, da joj se poklonim, dodirnem. Poželeh i ja da nadjem svoju Mermaid, pa još ako i zatvorim oči, ispuniće mi se želja. Legenda progovara, pa videćemo! Posle “moje puste želje iz čiste jave” dolazimo na ključno mesto mog boravka u Kopenhagenu i čuvene slike sa mnogih razglednica i slika.

Silazimo u staru luku Stroget, gde se zaljubljujem u ovaj grad, a i pravim veliku pauzu za ručak. Strøget je pešačka zona, ulica za kupovinu. Pozicionirana između gradske Većnice (Radhaus) i trga Kongens Nytorv na kome je tokom zime otvoreno klizalište. Nekadašnja mornarska četvrt Nyhavn je toliko živopisna i nezaobilazna lokacija, koja prosto obara s nogu, a i dobra je prilika za predah, uz mnoštvo restorana nacionalne kuhinje. Prema jednoj izreci Šveđani jedu da bi pili, Norvežani jedu da bi živeli, a Danci žive da bi jeli. Stvarno, onda sam ja pravi Danac, ha! Kako doći u Nyhavn, a ne jesti ribu? To je kao biti na moru, a ne okupati se! Zato su moj izbor bili komadi Lososa, marinirane Jegulje, kao i porcija svežih, sirovih Haringi, sa domaćim Rozeom! Fantastičan izbor, zar ne!?? Uz sve to pogled na obojene koloritne kućice, stare mornarske četvrti! Sav taj deo grada je impozantan. Turisti iz celog sveta prelivaju luku, konobe, taverne raznih boja buradi ispred. Mirisi prelepog zaliva me omamljuju. Ribolovci stalno pletu svoje dugačke mreže dole na stepeništu. Mali jedrenjaci i barke već podsećaju na pokretne tempere. Muzičari i ulični svirači rasuti po dokovima ispunjavaju muzičke želje. Potpuni raj. Ovde preko dana, kao i u predvečerje borave starosedeoci Kopenhagena, koji odišu svojom sofisticiranošću, osmesima i pozitivnom energijom. Jedini i tihi “neprijatelj” na svim putovanjima je uvek sopstveni novčanik, koji nikada nije dovoljno dubok za moje potrebe, ali ovde su i cene vrlo paprene! Hvala Bogu, pa me to nikada nije omelo da se prepustim hedonizmu do poslednjeg eura, pa sam platio ulične svirače jedinom preostalom kovanicom od dva eura. Upotpunili su mi ugodjaj jedinstvene Nyhavn, stare obale. Uskoro saznajem od nekih ljudi pored nas, da je ovde u Nyhavn-u, baš na staroj obali živeo junak koji je spajao moju javu sa snom nekada davno. Hans Kristijan Andersen, čija je kuća u neposrednoj blizini.

Ovde polako, dugo i tiho pada noć, kao u svim severnim zemljama Evrope. Još jedan ujed za oči i dušu, a suton i crvena boja neba tek sada ulepšavaju luku i cela četvrt Nyhavn počinje da vibrira od lepote i svetlosti. Nisam li ja delimično pijan lepotom grada, pa dok ispijam vino pišem i pesmu, posvećenu staroj obalu do koje nije stigla čak ni kuga. Mislim da su mi se sve emocije rasule po zalivu, kao i boje ovoga grada, a Kopenhagen u noćnom izdanju prosto izgleda čarobno.

Dok napuštam Stroget, staru luku, Malu Sirenu i ludu Kristijaniju, ostavljam ovaj predivan grad ne videvši čuveni Tivoli park. Ne žalim baš mnogo zbog toga. Svašta sam doživeo za kratko vreme boraveći u Kopenhagenu, gradu iz bajke na javi, jednog modernog i zrelog doba. Definitivno sam se zaljubio u njega i dok noću prelazim novi Oresundski most, sija i svetli kao nikada pre. Konstatujem i osećam da više nisam isti. Još jednom duboko u sebi potvrdjujem da se neke slike iz detinjstva nikada ne brišu i ne zaboravljaju. Ostaju da žive večno u nama, dok se jednom spontano ne otključaju. To je samo pod uslovom ako ste ikada čitali Andersenove bajke ili ste tog dana kojim slučajem i vi možda bili u Kopenhagenu! 

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/viatorSimul/

BERLIN – grad sa tri duše

Posted on by
Reply

Iako je paranoično bio opsednut osvajanjem sveta sopstvenim izumom ratovanaja blickrigom, Hitler je ceo svoj život iskreno patio samo za jednim gradom. Ludački ga je voleo diveći mu se ujedno. Istovremeno ga je užasno prezirao. Kao i svaki pravi nacista uvek je gajio duboke histerične emocije protkane osećajima iskrenih dualističkih obrta. Nije znao uopšte kako da hendluje sa njima pogotovo kada je u pitanju njegova najveća slabost. Svakodnevno je mislio o njemu. Imao je sjajnih planova i buljuk izvrsnih ideja za njegovu rekonstrukciju koje je poverio nikom drugom do arhitekti Trećeg rajha Albertu Šperu lično. Svi fanatici istorije, mundijalisti, diktatori negovali su sklonost ka umetnosti gajeći ozbiljan sens za arhitekturom, pa tako ni Hitler nije zaostajao. Ovaj neuništivi grad bio je zamišljen kao epicentar novog sveta. Trebao je da bude moćniji i od samog Vavilona, starog Rima i Njujorka zajedno. Bio je planiran da postane Avalon novog doba. Pripreman da bude najmoćniji ikada u istoriji čovečanstva činilo se da je sve već gotovo. Karte su bile osmišljene i napravljene. Perfektne skice su bile uradjene, a nove kulise skoro već postavljene. Njegovi ludački snovi se ipak nisu ostvarili. Istina je, u njemu je večno ostao zakopan vrlo bitan komad Vavilona kao i po koji skamenjeni rimski centurion u neposrednoj blizini. Čak je Nefertiti ostala zgranuta neverujući kojom brzinom raste Treći rajh i galopirajuće novo germansko carstvo. Kažu da je u to doba stekao jaču energiju nego i sama „velika jabuka“. Još štošta se u njemu kasnije izrodilo što ga čini jedinstvenim na svetu. Na svu sreću, Hitler nije doživeo taj dan, kao ni njegove ludačke ideje, ali Berlin svakako jeste.

Kako uopšte započeti ovu kratku priču kada nisam ni otišao iz njega? Tačnije, Berlin nije još izašao iz mene. Kada bih samo mogao da se ponovo spotaknem pod njegovu izgubljenost?! Želeo bih još dugo sebi da ostanem nedorečen, a i pomalo dezorijentisan zajedno s njim u svim tim skorašnjim vremenima. Šest dana je izgleda bilo više nego dovoljno da se potpuno zarobim u trodimenzionalnoj čauri njegove istine. Kako ga opisati još uvek hladnog, a vrelog u sebi? Kako ga dočarati kada znam da će ovo moje stanje dugo još potrajati. Postoji ozbiljna mogućnost da se Berlin iz mene više nikada ne iseli. Ta trodimenzionalnost oseća se već prvih sati boravka. Šta mu dodje ta moja, a njegova trodimenzionalnost? Otkriću vam je, ništa ne brinite, samo se malo strpite. Objasniću vam sva tri famozna istorijska sloja ovoga grada. Da li se dovoljno čuju njegovi unutrašnji uzdasi koji još uvek dopiru iz zidova kao žive rane koje izbijaju na površinu u startu vas razoružavajući? Još od Čekpoint Čarlija, ma i mnogo pre. Od Brandenburške kapije, ili Tirgaten parka ste već opijeni i svesni da ste kročili u jedan potpuno specifičan grad, koji se još nije odledio ni od samog sebe. 

Zapitah se čekajući u redu za Berhajn da l’ jedini on možda ima moć da spere svih 27 godina čekanja za samo jednu noć. Možda jer je geografski vrlo blizu „East side Gallery“, te najtužnije berlinske tačke i jednog malog, a tako bitnog prolaza. Još uvek slepo verujem da ovaj klub jedini ume da poništi svih 9855 dana i isto toliko noći izolacije i mraka. Iskreno, ne znam da l’ sam se prevario ili ne, jer nisam uspeo da udjem u Berhajn. Sprao je samo naših sat ipo uzaludnog čekanja i smrzavanja, jer nas nisu pustili, ali kakve veze ima?! Kako sam čuo nisu ni Pariz Hilton, pa šta?! Sve to ne menja stvar. Više nas zaista nije bilo briga da li ćemo ući bilo gde ili ne, verujte. Falio je, istina je, kao višnja na vrhu torte, ali Berlin je sam odavno majstorski odradio posao i bez njega. Dezert smo pojeli slasno svih prethodnih dana uživajući danonoćno u njegovim megalopolisnim aromama. Gledao sam je u redu za Berhajn, moju dragu Lenku. Onako neodoljivo umotanu i skrivenu u sivi šal, koji je izgledao veći od nje. Mangupski se smeškala pretvarajući se da je deo svog tog underground-a, a u biti ga je prevazišla još u ranoj fazi fakulteta i berhajnska pozornica bila joj je samo mala muzička predstava u dva što pre završena čina. Previse urbana i bez Berhajna, ipak stvorena pre za KitKat molila je Boga da ne udjemo unutra. Želja joj se nažalost ostvarila. Bila je previše stilizovana, a i pomalo umorna za moju ludačku energiju, dugonoćnu ogrubelost i impresivni gotični napor berhajnske modne scene. Posle smo se sito ismejali jer nam se na 130 koraka od kluba, ničim izazvana ukazala bronzana bista nekog berlinskog bradonje, pesnika, a u euforiji cele večeri ne pogledasmo ni ko je bio u pitanju. Oboje smo u trenutku konstatovali da je vrlo ličio na našeg poznanika, jer nam je upravo on pričao kako je pre izvesnog vremena banuo u ovaj klub u kiltu, naravno bez veša, kako dolikuje pravim Škotima. Priznaćete, ništa se ne dešava slučajno. Sve u svemu, sa Berhajnom kao da mi je pao veliki teret sa ledja. Ostavili smo ga u nemilosti još jednog greha koji je kao pulsirajuća tačka najvećeg berlinskog bluda nestajao u daljini, dok nas je zeleni metro nemački precizno udaljavao od istočnog dela grada. On odavno već nije istočni, čak verovatno je najzapadniji na svetu. Mnogo je zapadniji od svoje doskorašnje suprotnosti, mada ga još uvek užasno jebe promrzla istorija, prenatrpana soc-realistička gradnja i nepobitna činjenica zvana geografija.

Kako najbolje upoznati Berlin? Kako ga najiskrenije doživeti? Odgovor je vrlo prost. Pre svega dobro se natrontajte i za početak pripremite svoje noge, trebaće vam. Samo se šetajte ulicama i ponekad malo zastanite odajući počast svemu što vidite pred sobom. Berlin zaista ništa ne krije, ama baš ništa. Zato je poseban. Zbog toga je veliki i uvek će to biti. Već sam spomenuo da ima tri čuvena trodimenzionalna istorijska kruga istine. Tako je. To su tri perioda vrlo usko povezana, koja se naslanjaju jedan na drugi i idu baš ovim redosledom. Prvi je Jevrejski muzej i otvorena jevrejska grobnica koja podseća na lavirint, nedaleko od Brandenburške kapije kroz koju je prošao i sam Napoleon. Treba se malo izgubiti u njoj, u svim tim sivim, monolitnim pravougaonim stečcima i mrtvim poljima od tamno sivog kamena. Tek nakon toga možemo sa iskrenošću da doživimo i na tren da osetimo svu patnju, dezorijentisanost i izgubljenost Jevrejskog naroda kobnih tridesetih i četerdesetih godina prošlog veka. Ako se malo i pogubite u njima ništa nije strašno, ne brinite. Sve je već nažalost gotovo. Tu je čak i on da vam pomogne i da vas izbavi ako treba. Sam Berlin je savršeno iskren. Uopšte se ne folira, niti ikome pravda za svoju prošlost nudivši odličan espreso u blizini, a ne zove se Starbaks. Uvek je tu da podseti i da opomene, da se ne zaboravi, makar bio i u koliziji sa samim sobom. Pomalo žaleći što je služio kao izmanipulisan centar sulude moći u nemom saučesništvu nejveće eliminacije jednog naroda u svetskoj istoriji. Danas, pati sa njima zajedno, mnogo više nego što se misli. Najviše se to oseća tek kada se nadjete negde izmedju dva zida. Može biti čak i od velike pomoći u ovo moderno i nejasno vreme u kojem se bude neki stari duhovi. Takva vrsta izvinjenja i priznanja preskupo su ga koštala. Do te mere, te se i sam odrekao jednog broja godina, kao i dela kolektivnog identiteta prošavši neminovnu i bolnu katarzu. Idemo dalje, nastavljajući put ka drugom istorijskom krugu. Dolazimo do dugih, ispisanih zidova koji sami pričaju tužnu istinu o tmurnim godinama teške izolacije, zatvorenosti i podeljenosti. Hiljade grafita i murala svedoče o bivšem zločinu i još goroj kazni koja je zadesila ovaj turbolentni grad, ali ne u njegovo ime. Ovde, na Čarliju, a tek na već pomenutoj i potpuno otvorenoj East side Gallery jasno se vidi i oseća sve. Ceo svet je zastao na tren i ceo Berlin se otvorio. Tako jednostavna, a bolna tačka je isuviše duga da bi bila istinita. Bože mili! Berlin se ovde upija do kraja razarujući vas u potpunosti. Kao pijanac koji se tetura čas u levo, pa u desno sa stotom čašom u ruci i suzama u očima, potpuno otvara svoju dušu. U malom prolazu izmedju dva zida koji ne liči ni na jedan lokalitet vidjen do tada. Tako mali prostor za sva moguća ispisana slova naizgled običnog zida, a ujedno toliko dubok za sprejem nacrtanu emociju odlazećeg vremena. Isuviše težak za svetkovinu istorije koju bolno ostavlja iza sebe. Samo podseća na vapaj hiljade inspirisanih umetnika širom sveta koji su podelili bol u njegovo ime, osvrnuvši se i na svoj. Predugo čekajući zvona da odzvone za kraj jednog dugog i hladnog rata u kojem nema mesta za poražene i nevine, jer oni uvek po pravilu stradaju prvi, a i poslednji. Kao i u prvom i u drugom krugu svi su gubitnici. U svakom prethodnom i budućem uvek će patiti, pa ko bi drugi? Zna se, nedužan narod! Sve je prokleto ciklično. Ovde stavljam tačku na kompletnu istoriju dvadestog veka krunskim dokazom kako se može iskaliti bes tako jadnim i tupim eksperimentom bez ikakve ideje i to u trajanju od samo 27 godina.

Šta je i koja je ta njegova treća tačka? Kako se zove Berlinov ključni treći krug istorijske istine? Da, vrlo bitan za mog glavnog, najharizmatičnijeg nemačkog junaka koji je prošao sito i rešeto. On je možda i presudan za ovaj grad jer je nosilac duše opstanka cele nacije. Mnogo je veći i od prejake nemačke industrije i moćne američke pomoći. Snažniji je i od nemačke discipline. Ne možda, nego sigurno! Opet, kao nekada u dobra i zla vremena, a i ona pre i posle. To je njegova neiscrpna energija, otvorenost i snaga budućnosti. Kao u nemom filmu Metropolis, ili možda Kabareu gde je sve to i opisano?! Ako tu nismo pronašli svu berlinsku snagu, onda nikada nećemo shvatiti “Mi deca sa kolodvora zoo.“ Sve u jednom. Sveta trilogija jednog grada sa tri duše spakovana u film! Uvek je Berlin, kao i njegovo nebo bio i ostao urbana lokomotiva Nemačke. Država u državi. Nezavisni tron, glavni pokretač i neuništivi neuron svakog novog doba, čak i pre Bizmarka, sve do dana današnjeg. Ostaće to i sutra budite ubedjeni i posle našeg odlaska, bar do nekih eventualno sledećih zidova, ako ništa drugo. Berlin je najavangardniji grad u Evropi, pun različitih nacija, koloritan, obojen svim rasama. Potpuno otvoren, topao i kada je ledeno. Postao je sinonim za svaku moguću slobodu i seksualnu orijentaciju i što je pomalo neverovatno, izuzetno je bezbedan. Najveći grad prajda u Evropi. Mesto gde je nastala elektronska muzika i to tajno ostrvo muzeja na kojem se rodio hipsteraj. Berlin je i dalje grad koji ima više mostova od netaknutog Amsterdama. To je megalopolis koji ima više muzeja nego kišnih dana i više umetnika nego oblaka. Ovo je telo u tri dimenzije i mesto koje je imalo više stanovnika 1937. godine nego danas, ali mu to izuzetno dobro stoji kada oduzmemo nepotrebni kvantitet. Ovo je grad koji se izdigao iz sopstvenog pepela. Potpuno jedno živo biće koje konstantno vibrira, dok autoimuno metaboliše sopstvene greške i istorijske epohe, uvek pobedjujući teška vremena jer nameće avangardne procese mirisom na budućnost. Nepokoreni, oporavljeni div neiscrpne snage za koračanje napred. Berlin je danas moderni bastion evropske umetnosti, centar IT tehnologija i novonastalih habova koji okupljaju brojne kreativne ljude primenjene i savremene umetnosti iz celoga sveta. On je evropski raj za najmodernije vizuelne instalacije. Kako bi neki ljudi rekli “top destinacija za život u svakom smislu.“ Kosmopolit sa najviše murala po glavi stanovnika na svetu i najbogatiji grad underground kulture u kome stari metro kasni čitavih 27 minuta na mesečnom nivou. Možda sve on to radi samo iz osvete, ne bi li pokazao svetu svoju iskonsku snagu! Grad junak, koji ne ispušta glas ni kada ga muče, jer i pored potpune devastacaje svih mogućih bombi, kaćuša, uličnih borbi i mnogobrojnih silovanja i dalje ima u svom posedu najgrandioznije platforme istih metro stanica, najlepši trg u celoj Nemačkoj, kao i vrlo očuvane univerzitete koje su pohadjali Marks i Engels i na kojima je predavao niko drugi no Albert Ajnštajn. Berlin predstavlja i sveti dom najvećeg nemačkog pesnika Fridriha Šilera. Zidine univerziteta su i dalje nemi čuvari Humboltovih hodnika u koje je divljački upadao Hitler, kao u minhenske pivnice uspešno slamajući srce o prosperitetu lažima pomalo naivnom, hrabrom, isuviše ponosnom, a vrlo odlučnom nemačkom čoveku.

Berlin se vrlo često ponaša kao i njegova surova klima. U samom početku ne deluje hladno, ni kada vetar duva, a ni kad’ kiša rominja. Možete i u majci kratkih rukava usred zime izaći napolje, da zapalite cigaretu kao ja sada. Kako odmiču sekundi Berlin počinje polako da vas steže kao najači piton. Berlin kreće da vas nagriza do gole kože, kao nevidljiva pirana, kako god bili obučeni. Verujte, naći će vas uvek i svugde. Prodreće u svaki deo vašeg bića, do kostiju i dalje. Takav je, potpuno nemilosrdan. Zato ga nikada ne potcenjujte i slojevito se obucite pre nego izmarširate njegovim utabanim stazama otvorenih rana. Brzo hodajte isključivo izmedju njegove tri dimenzije, a za sve ostalo će se on pobrinuti. Slobodno se prepustite njegovoj višeslojnosti da vas sama vozi kroz vreme i poljubite sveta Ištar vrata. Radujte se svakom novom danu u njemu. Obavezno malo spavajte, makar po svaku cenu. Ponekad dignite glavu i pogledajte ga pravo u oči, jer on to zaslužuje i napokon mu sve oprostite.

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/viatorSimul/

Pariška magija svetlosti

Posted on by
Reply

Oduvek sam voleo početke nove godine. Još kao dete budio bih se prvog januara ne bih li gledao tradicionalni Bečki koncert, Supermena ili novogodišnje skijaške skokove. Nije li to ona posebna noć kada se radujemo jer sve što je bilo loše nestaje i odlazi bestraga? Sjedinjujemo se u jedinstvenih par sati u kojima se sve obustavlja. Trenutak na čijem temelju polažemo svoje oružje surovog života i sve zaboravljamo. Nevidljiva debela linija sreće na zlatnom trapezu na kom svi igraju i pevaju. U takozvanoj “najludjoj noći“ obično jedni drugima praštamo. U njoj uvek ponovo maštamo. Uporno verujemo da će nam sledeća godina otvoriti neka nova svitanja. Miris osvetljene igličaste borovine u najlepšem kutku sobe belog ukrasa na vrhu uvek mi je bio sinonim za radost. Svetleći simbol zadovoljstva zelene boje uvek je mirisao na crveno. Nabacani pokloni ispod nje ulepšavali su mi život. Što ih je bilo više, to bi sutra bilo bolje. Čistoća belih pahulja u svetlećoj noći u kojoj sneg tiho pada bez prestanka bistrila je svaku moju pogrešnu misao. Na nebu je uveliko vatromet. Odbrojavanje počinje jer ostalo je još samo deset sekundi. Tada gledamo na sat ljubeći se palimo prskalice. Gradom odjekuju petarde. Detonacije slave rodjenje noći koja najavljuje promene. Silne eksplozije svuda unaokolo ih potvrdjuju.

Uvek sam tiho patio žaleći što sve to traje previše kratko. Zašto nije barem koji minut duže? Voleo bih da uopšte i ne prestaje. Kako bi se tek dobro osećao kada bi Nova godina trajala čitavu večnost. Da li bi stekli imunitet na sreću i prazničnu euforiju? Dok nisam stigao u jedan grad, nisam verovao da je to uopšte moguće. On je prosto napravljen za to. Stvoren je za radost! Mislio sam dugo da Nova godina živi samo tih deset sekundi, ali Pariz mi je otkrio veliku tajnu. Pokazao mi je da Nova godina traje čitav život…

Napolju je tamna noć. Ne vidi se prst pred okom. Sami smo na putu kao promrzli duhovi zime. Lagano se truckamo na dvomedji Italije i Francuske. Eeeh, kad bi bar negde stali i videli neki putokaz? Zaboravio sam više kada smo uopšte i krenuli iz Beograda. Rekao bih da je to bilo u prošlom životu. Nadam se bar da sam uveliko kročio u Francusku, juče još napustivši Milano. Preko Torina i Liona krivudavo vijugam kroz hladnu i snežnu decembarsku noć ne bih li uhvatio malo sna u pretoplom autobusu koji me tako uspešno obmanjuje. U njemu sam još od preključe. Kao da sam ceo svoj život u njegovoj pokretnoj utrobi. Sve vreme mi je u glavi samo on. Razmišljam da li će mi grad večite svetlosti ispuniti bar jednu novogodišnju želju? Šta li ću mu dati za uzvrat? Da li još uvek ima snage za nešto posebno što će zauvek ostaviti trag u meni. Vrlo sam sanjiv i umoran, a i pomalo hipersenzitivan. Pokušavam pogledom da dohvatim ozeblo francusko jutro u daljini koje me prirodno budi više od toplote nego iz sna.

Vatreno krštenje svitanja na francuskom upravo počinje. Predobar osećaj grada o kojem sam toliko maštao izgleda postaje stvarnost posle toliko vremena. Svuda okolo sada je predgradje Pariza. Ma dovoljno je samo da se umijem njegovim jutarnjim praskozorjem. Oko mene iznenada se izdizala suburbija Saint-Denija, sa istoimenom starom bazilikom, zaštitnicom Francuske. Polako i sigurno ulazim sve dublje u ulice koje me usisavaju u sebe kao nemi lavirint koji je tako pravolinijski sagradjen. Sav je ujednačen i podsečen. Krugovi precizno iscrtanih bulevara se sve više sužavaju. Kao da sam bez skafandera noćnog svemirskog broda putujući kroz vreme uplovio u gradski prevoz. Bar to pouzdano znam jer se sve više približavam centru i pristajem na Trokadero. Mnogo je sati vožnje busom iza mene, zaista. Noge moje od grčeva više ne prepoznaju, niti osećaju novo tlo, makar bilo i parisko. Jutro je kišovito, a dan uveliko siv. Pariz to nikada nije, pogotovo ne pred Novu godinu. Oko mene se oslikava ambis velelepne kolonade prelepog stepeništa koje se u luku širi u daljini. Kao da diže ruke zajedno sa mnom pripremajući me za premijernu fotografiju Pariza?! Ispred mene skamenjen stoji Ajfelov toranj čiji vrh još uvek spava u oblacima koji se uzburkano smenjuju. Simbol Pariza me je dočekao poprilično umoran. Kao neka usnula, beživotna jelka crne boje potpuno me je iskulirala. Čuva li snagu za odbrojavanje? Smeštam se u hotel, posle brzopoteznog panoramskog upijanja grada svetlosti koji još uvek nemo ćuti. Lociran sam negde na njegovom obodu i napuštam ga brže nego što sam u njega i uleteo. Spuštam se na obližnji metro i moja silazeća stanica najavljena prelepim ženskim glasom zove se Opera. Ispostaviće se biće i centralna tačka mog boravka i obilaska Pariza. Moja presudna raskrsnica i epicentar izlaska na parisku scenu. Moje tajno ogledalo svetlosti, neodoljiva šminkernica i garderoba skrivena pod zemljom za najlepši pariski film. Odatle je sve počinjalo i tu se sve završavalo.

Krećem ka prvom arondismanu desnom obalom reke Sene u pravcu muzeja Luvr. Muzej Luvr otvoren je 1793. godine i nalazi se u istoimenoj palati koja je izgrađena u dvanaestom veku. Provlačim se kroz staklenu i metalnu piramidu, koja je, verovali ili ne, glavni ulaz muzeja. Piramida Luvr sagrađena je te važne1989. godine i odmah je postala “mladi simbol Pariza”. U njemu su sedišta međunarodnih organizacija UNESKO, OECD i neformalnog pariskog kluba. Sa svetom je povezan preko dva velika aerodroma i šest glavnih železničkih stanica. Grad ima dve velike gradske šume koje ga odvajaju od predgrađa, Bulonjsku i Vensensku. Reka Sena povezuje Pariz sa unutrašnjošću zemlje Burgundijom i kanalom Lamanš.

Odlazim peške niz njen tok čavrljajući uz dobroćudne poglede čuvenih “bukinista”. Ukus zelenih, još neotvorenih tendi, najboljih knjiga dvadesetog veka, koji pored hrane za mozak još prodaju i najbolje ploče na svetu. Tragam za Kamijevim esejom “Pobunjeni čovek”. Uvek me je ložio njegov književni temelj apsurda ljudske egzistencije i večita borba protiv filozofije nihilizma. Krišom gledam i u Sartrova izabrana dela upakovana u celofan, koja pružaju dostojan otpor kiši. Uvidjam mnogo sačuvanih knjiga od zaborava, Igoa, Balzaka i Zole. Odlučujem da se počastim jednim remek delom, i to mojim nobelovcem. Bukinisti me netremice posmatraju kako pojačavam cenkanje kako mi raste ponos. Odluka pada na Andrićevu Prokletu avliju, antologijski kupljenu u Parizu.

Uz obostrano zadovoljstvo krećem ka Notr-Damu, najlepšoj katedrali na svetu. Gradnja ove čudesne katedrale započinje 1163. godine, za vreme biskupa Mauricija, a dovršena je tek 1345. godine kao prvo remek delo gotičke umetnosti. Njena prostranost, savršena uravnoteženost počelja, lepota vitraža, potpuno opravdavaju status najpopularnije crkve u Francuskoj. Ovde mi zastaje dah od uzbudjenja. Divim joj se spolja relativno dugo i ulazim u nju. Kao da još uvek čujem šapat Viktora Igo-a. Osećam se kao njegov večiti “Zvonar Bogorodične crkve” Kvazimodo, ostavljajući tragove sopstvene sudbine pod apsidama moćne gradjevine. Palim sveće za večni mir i pokoj duša mojih skoro preminulih dede i babe. Minut ćutanja posvećujem sebi u trenutku kada sve staje, kao i poslednji šapat uzavrelih turista. Orgulje se čuju u dubini sakralne lepotice. Moji trenutci zebnje ne prestaju. Pariz, kao i njegov sveti kameni apostol Notr Dam postao je neprikosnoveni katalizator i večni dom mojih emocija. Sveće večno goreće u najmoćnijoj crkvi na svetu.

Put me vodi nazad u muzej Orsej, gde uživam u delima jednog od mojih omiljenih slikara Kloda Monea i njegovih „Plavih lokvanja”, a Gustava Klimta ostavljam za Beč, kao i ostale velike majstore impresionizma, po kojima je ovaj muzej najpoznatiji u svetu. Prvu parišku dugo čekanu noć provodim u Latinskoj četvrti, gde u jednom prelepom, jeftinom bistrou jedem Fondu-savršeno topljeni sir i pijem odlično francusko domaće vino. Ovde saznajem da je Fondu nastao u Švajcarskoj, a sa mesom u Francuskoj. Pariz počinje da svetli u noći svojim potpunim sjajem, a pred novu godinu izgleda nikad intenzivnije. Svetlosni Pariz pretvorio je svet oko mene u moju presvetlu, dečačku sobu. Prelazim čuveni most sa katancima (jedini originalni), kao i najpoznatiji, a po mnogima najlepši most u Parizu „Pont Alexandre III”.

Sutradan odlazim kao i svaki dan na Jelisejska polja, najprestižniju i najširu aveniju u Parizu. Avenija je dugačka dva kilometra, a nalazi se u osmom arondismanu, ili u prevodu u severozapadnom delu Pariza. Prostire se od trga Konkord na istoku, do Trga Šarla de Gola na zapadu, gde se nalazi čuvena Trijumfalna kapija. Svake godine na dan Bastilje, kroz Jelisejska polja prolazi najveća vojna parada u Evropi. Na Jelisejskim poljima se tradicionalno završava poslednja etapa Tur de Fransa. Napokon shvatam da sam stigao u najlepši grad na svetu.

Pariz je još lepši i moćniji za Novu godinu. Neopisiv je. Donosim odluku da sutra uveče sa njim na ulici proslavim čuveno odbrojavanje. Neću biti sam. Kako sam na putu sa jednom divnom damom plave kose, odbrojaću ljubav u troje. U noći punoj svetlosti obojiću sve lampione budućim svetim imenima. Nazvaću ih Bojana i Jelena. To će joj biti najlepši poklon u ponoć. Već posle jedne lagane večere nadomak Šanzelizea, po najvećoj kiši seli smo u rikšu. Mokri do gole kože sa Jasminom uputio sam se od Konkorda noseći vino u ruci i dve pokisle vinske čaše. Gledam u drveće, koje je ličilo na svetleće jelke iz moje mašte nejlepšeg dočeka novogodišnje noći na svetu. Velike bele kugle vise po krošnjama i glume sneg. Avenija uveliko vrvi od ljudi. Krećemo se polako, ali bučno. Put nas vodi u epicentar poslednje sekunde, a u carstvo prvog minuta. Ajfelov toranj se moćno i ponosno upalio tačno pred nama u 12. Ipak, nije nas izdao! Održao je svoje obećanje. Oblepljen svetlećim, žutim, čeličnim svodovima pomahnitalo je svetlucao, a ja pomalo pijan osećam kako se ceo svet sliva pod njegovu metalnu konstrukciju. Pariz je grad napravljen za ljubav i sve u njemu je za dvoje. Svojim raskošnim osvetljenjem zaista se pretvara u jednu urbanu bajku. Vrištimo od sreće, Jasmina, Pariz i ja. Noć se pretvara u dan svetlosti. Svi se grle i ljube oko nas. U daljini reke ljudi prelivaju bulevare okolnih ulica, kao iz nekih živih pritoka. Manji okolni balkoni od kovanog gvoždja prepuni su ljudi. Vidim da nismo sami sa vinskim čašama na uzavrelim ulicama Pariza. Šampanjac, eksplodiravši iznad naših glava se već stopio s kišom. Celo nebo miriše na Perrier Jouet koje ni najače golfske struje više ne mogu isprati. Stotine prskalica i koja baklja čije iskre padaju po nama u noći u kojoj ih ni najludji vetar ne može ugasiti. U daljini se puštaju svetleći zmajevi tumarajući nebom osvetljavajući put. Obodima Pariza šrtca vatromet u hiljadu boja koji mi se od alkohola udvostručuje. Automobili svojim glasnim sirenama prebacuju tok “novog vremena”. Nova godina u Parizu, u ljubavi, sa svojom životnom saputnicom je nešto neponovljivo i tako posebno. Ovu noć pamtiću ceo svoj život.

Novogodišnji poklon Pariza namenjen meni bio je metro broj 4 i sutrašnji odlazak u drugi deo grada i nezaboravna poseta bazilici Sakre-Ker, kao i brdu Monmartr. Crkva je posvećena srcu Isusa Hrista i sa svojih 203 m druga je najviša tačka Pariza, posle Ajfelovog tornja. Pre uspinjanja na baziliku, na platou, omogućeno mi je da pevam pod vedrim nebom Pariza. Otpevavši moju omiljenu pesmu “Smooth Operator” doživeo sam ovacije na otvorenoj sceni. Iza mene su blještale kulise najlepšeg grada na svetu, spremne za još jedan svetlosni spektakl. Penjem se na baziliku na kojoj mi se pruža Pariz na dlanu, koji je beskrajan, kao i njegov novi deo Defans. Silazim na Monmartr, gde i dalje Van Gogh sa Tuluz Lotrekom još uvek pije svoj nezavršeni Absinthe. Već se u daljini čuju zvona Sakre-Ker-a, koja pevaju da “Bel Epok “nije umro. Silazim na Pigal i Mulen Ruž, gde sa Parizom pred sumrak odlazim u našu poslednju noć.

Sutra sam svoju ko zna koju kafu po redu popio tamo gde sam probao i prvu, gde smo i započeli naš put, Jasmina i ja, na Trokaderu. Zadnje sate sam posvetio Ajfelovom tornju. Sa samog špica zahvalio sam se Parizu na svom gostoprimstvu. Gledajući ga onako moćnog sa visine, zahvaljujem se Žorž Eženu, poznatijem kao baronu Osmanu, koji je svojim pravim linijama utemeljio modernu arhitekturu sadašnjeg Pariza krenuvši za vreme Napolena Trećeg u rekonstrukciju grada. Gledao sam sa vrha jasne, prave simetrije i linije najlepših bulevara sveta. Ostavljam Luksemburški park u kojem sam stolovao i najpoznatije groblje na svetu Per Lašez, gde je i sam baron Osman sahranjen. U izmaglici vidim Sakre-Ker, brdo Monmartr, kao i večnu kuću nikada ugašenih sveća mog spokoja i Notr-Dama. Ispod mene kao i na početku izvija se reka Sena i napokon potpuna panorama Trokadera, gde me je već čekao autobus za povratak kući. Pariz mi je odao tajnu poklonivši mi samoga sebe. Ovde spoznah koliko sopstvene noge mogu da izdrže napor i da budu najodanije prevozno sretstvo. Zauzvrat ih poklanjam večnom gradu svetlosti. Pariz mi je dao da se zaljubim u njega. Dopustio mi je da mu se divim do kraja, saznavši da Nova godina ipak ne traje samo tih deset sekundi. Pariz me je naučio da Nova godina može da traje čitavu večnost.

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Rio u pokretu…

Posted on by
Reply
Rio de Janeiro

Neki zluradi ljudi često kažu da je Rio najružniji grad na najlepšem mestu na svetu. Za ovo prvo definitivno nisu u pravu, ali za drugo verovatno jesu. Ne postoje ružni gradovi niti loši filmovi. Postoje samo preživeli mitovi. Šta li nam se u njima zapravo desilo i koju emociju nosimo kući sa sobom kao večnu uspomenu? To ćemo na kraju samo pamtiti. Da li smo pronikli u njih ili nismo? Jesmo li ih skapirali, osetili i da li su nam legli? To je sve i još po nešto, a za svakoga različito. Da li je Rio samo jedan od njih i da li je zaista toliko opasan grad? Jeste, stvarno jeste, ali moram priznati ne toliko koliko se priča. Tako bar govore moja iskustva od šest dana i pet noći. Mnogi ga smatraju jednim od najnebezbednijih gradova sveta. Potpuno su u pravu, nema šta, tačno je. U njemu se ipak možete osećati potpuno opušteno samo ako skinete sa sebe strahove, tabue, sledite instrukcije nekoga ko ga stvarno poznaje, ne izazivajući sudbinu. Možda najvažniju stvar vam nisam rekao?! U njemu obavezno dobro obucite svoju intuiciju. Ako ispoštujete ove stvari uz neophodnu sreću uživaćete u ovom neverovatnom gradu pod Korkovadom. Naravno, opreznost je neminovna na svakom mogućem koraku u njemu, ali ne dolazi li i ona iz same intuicije, pa makar pobrkali redosled, zar ne? Samo ako je prirodna i oslobodjena svakog suvišnog straha koji nas dalje vodi u paronoju bez pokrića. Paranoja u nepromišljenost i novu grešku. Tako redom sve do obližnje favele, dok ne najebemo bilo gde i bilo kada, a ne samo u Riu!

Naslušao sam se toliko loših iskustava i teških situacija kroz koje su prolazili razni ljudi, moji drugari boraveći u ovom prejakom gradu od nepunih 9 miliona ljudi. Ovo su samo neka od njih. Dobre moje prijatelje su ladno uspavali na Kopakabani, odnevši im sve pokretno što su imali sa sobom, zajedno sa stvarima nekih Holandjana koji su bili pored njih na plaži. Spavali su par sati, probudivši se kada je naravno bilo prekasno. Tek su stigli, pa su im pasoš, veliki deo novca i kartice srećom ostale u hotelskoj sobi. Mojoj dobroj drugarici oteo je telefon lik na bajsu, dok je pravila selfi, lagano držeći telefon. Ako ga već pravite, telefon držite čvrsto, čvršće nego u samom Riu. Lekcija broj jedan! Mom saputniku iz grupe, iz Makedonije strgli su lanac sa vrata u trku, s ledja, iako je bio sa ženom i još jednim parom u društvu. Verujte, nije nimalo slab čovek, niti deluje naivno, ali dešava se. Jedan moj dobar poznanik pre par godina slučajno je zašao u obližnju favelu nedaleko od hotela Hilton na Kopakabani, neznajući ni sam da je zalutao. Verujte, prvo ga je jurio jedan čovek, kasnije dvojica, da bi ga posle nekoliko trenutaka jurila čitava plejada od desetak ljudi. Multiplikovana trka Kanonbal u sekundi njegovih prvih sati lepršavog grada boje šećera! Uspeo je nekako da se iščupa, da im utekne, trčeći niz strme litice nalik stepenicama, nedaleko od hotela gde nisu smeli da nastavljaju dalju poteru ulazivši u zonu kojoj ne pripadaju. Prosto neverovatno, ali istinitio!

Rio de Janeiro

Postoje pravila igre i zakoni svakoga grada i moraju biti ispoštovani. Hvala dragom Bogu da nekada imamo taliju, pa smo i brzi. Upravo dolazimo do prve zamke ovog ludog megalopolisa. Rio je sav obasut favelama. Problem je u tome što masa turista zaluta nesvesno, nepoznavajući grad nepravivši razliku, što je sasvim prirodno. Vrlo su podmukle i šarmantno skrivene. Okolna prelepa, strma brda su im iskreni saveznici u kombinaciji visokih, prelepih zgrada koje ih zaklanjaju. Prvo pravilo, treba biti vrlo oprezan i skocentrisan, koliko god je to moguće. Ako lutate sami danju ili noću, vrlo je važno da se mnogo ne zavlačite u krivudave ulice ka primamljivim brdima, pogotovo noću. Izvesno je da vas put vodi u neku od favela. Osim ako niste pomalo ludo hrabri kao ja. Doduše, više lud nego hrabar, ali nema veze. Ipak sam predvidjen da najebem u nekoj Bratislavi ili Beču od naših klošara, kakav sam maler.

Problem ovog grada je neprestano smenjivanje favela, komuna (kako ih od milošte zove domicilno stanovništvo) i bezbednijeg dela urbanog gradskog jezgra. Kao na pokretnoj traci vrte se u krug u zaostaloj jaguarovoj igri smrti na Kopakabani, Lapi, Santa Terezi, Ipanemi ili Leblonu. Svuda su oko i iznad vas. Favele u brdima tiho posmatraju i strpljivo čekaju samo jedan naš pogrešan korak! Vrlo su upadljive, idu u visine, kaskadne su i infrastrukturno vidno različite od ostatka grada. Neke su toliko načičkane i nisu ogradjene. Ima čak onih koje su veoma male i neupadljive, pogotovo noću. Manje, skoro da su slobodnog ulaza, pa svako spontano može da se upeca i da zaluta u njih samo ako je previše opušten i dezorijentisan. Najopasnija favela u Riju je Complexo de Alemao u koju nepozvano ulaze samo specijalne Bope formacije po potrebi čišćenja terena. U nju, kao i u mnoge druge ulaz je naravno zabranjen za spoljni svet, kamoli za turiste. Najveća je Rosinja u kojoj sam bio u pratnji turističkog vodiča, naravno i broji oko trista hiljada žitelja. Turistička favela, ako uopšte tako može da se nazove. Pacifikovana je i uzima tal od turista. Ni ona nije skroz bezbedna, znam, ali uz disciplinu, dogovor sa vodičem i neophodnu opreznost neće vam faliti ni dlaka sa glave, garantujem.

Rio de Janeiro

Verujte, ovde u njima ste najbezbedniji pod uslovom da poštujete pravila. Naravno, krek, sve opojne droge, prostitucija, trgovina oružjem, sitni merkantilizam, glavne su “privredne grane” i poslovi svake favele. U njima ovde živi više od tri miliona ljudi, a ima ih preko 700 u gradu Riu. Pravo da vam kažem neprijatnosti, džeparenja i kradje mogu da vam se dogode svugde i nigde u Riu, osim u odredjenim favelama za privremenu turističku posetu koja traje tačno po dogovoru. Nikakvih pravila nema, verujte. Zaista, treba imati i dosta sreće. Uostalom, Rio i nije Rio ako vam se ne desi neka manja kradja ili barem mala slatka otimačina. Kao da niste ni bili u njemu. Nije li to samo jedna od neopipljivih turističkih ponuda ovog nestvarnog i vrlo vibratnog grada?!

Obično se krade na nekoliko načina. Lokalni biciklisti kradu na biciklističkim stazama duž plaža, tako što vam jedan otima telefon iz ruku, lanac ili šta već imate i baca drugom koji prolazi paralelno suprotnom stranom u punoj brzini. Sve se odvija kao na šibicama, jako brzo i vrlo su uigrani, tako da od šoka nemate vremena ni da se priberete, a kamoli da ih pojurite. Zaboravite, i ne nervirajte se uzalud. Najčešće se krade na čistu otimačinu, na takozvanog trkača. Samo strgnu, uzmu i pobegnu. Postoje klasična džeparenja po busevima, metroima, kao i svugde u svetu, ali ovde se na takve stvari ni ne obraća pažnja. Nisu ni domen statistike. To se ovde podrazumeva, a Rio je sve, samo ne jedan običan grad! Ovo je grad gde se noću gotovo nikada ne staje na semafor, niti na crveno svetlo.

Rio de Janeiro

Ovo je grad gde svoju poslednju Kaipirinju možete popiti u nekoj od mikrotalasnih pećnica, kako ih rado ovde zovu i vrlo je jednostavna. U obližnjim gangovima obračunavaju se tako što vas prvo vežu, natrpaju gumama od raspalih automobila, pa vas poliju benzinom. Potom vas zapale molotovljevim koktelom ili običnom šibicom i tako lepo svetlite u mraku, sa obližnjeg brda. Sve je to videla iz daljine moja bivša devojka Ivana, boraveći ovde jedan svoj duži period. Bar su joj tako preveli oni koji sigurno znaju mnogo više o tome. Vratimo se na klasične kradje. Specijalitet Ria je teška kradja ili pljačka u takozvanim kontra makazama. Jedan vam prilazi i traži cigaretu ili novac, a dvojica se već uveliko šunjaju sa ledja. Tada dolazi i do klasične pljačke, gde vam traže novac uz pretnju hladnog ili vatrenog oružja. Obično traže da skinete sat, lanac, narukvice i sav novac koji imate. To se ne dešava baš tako često, pogotovo ne na turama “must see”, nemojte da brinete. Uglavnom se vrše u podnožju favela, zabačenih ulica kada ste već izgubljeni, jer garantujem da u favele ne možete ni da kročite.

Već na startu i pre samog ulaza u nju bićete skinuti do gole kože! To se dešava samo pod uslovom da idete na svoju ruku. Kako mi je i sama Marsela iz Brazilije objasnila većina Brazilaca nosi tri vrste novca sa sobom u tri različita džepa, pravi, sitan i lažan. Samo ni to ne pomaže više, jer su pljačkaši uveliko provalili foru, pa vam u najavi traže da izvrnete sve svoje džepove. Moguće je da vam ne uzmu sav novac, kartice i da se dogovorite, ako su iole razpoloženi ili manje agresivni. Bilo bi lepo da ste talični i da su se obe stvari poklopile, hmm. Prosto, ovde ljudi nisu toliko ratoborni i besni kao kod nas. n.p.r. pa je pri većim pljačkama moguć i sam pregovor, ako ste iole smireni, duhoviti, simpatični kao Zoran moj drugar, pa da se tog sunčanog dana prosto provučete imajući sreće. Jer, ako niste znali sunce je ovde prava retkost, zbog vlažne atlanske klime. Ala lažu silne razglednice i filtrirane fotke Ria okupane suncem sa gugla. Ima ga naravno, samo mnogo manje nego što se misli. Ovde je samo ozbiljna beda nesudjenih razmera i ogroman disparitet u klasnim razlikama koje su nama sa ovih prostora prosto nezamislive. Tako bar zbori i misli Zoran, inženjer koji je 16 godina živeo u Riu sa porodicom. Kako je privremeno ostao bez stalnog posla vozio je taxi. Može se pohvaliti da je jedini stranac koji je ikada taksirao ovim poznatim gradom. To su njegova iskustva primivši jednom vožnju na kvaku, tipa i ribu, doživevši baš takvu “simpatičnu situaciju”. Kasnije se u samoj vožnji zagotivio sa pljačkašima, odvezavši ih dobrovoljno na željeno mesto. Uz dobar vajb, alegriu i jaku priču rastali su se istalivši se. Kako reče Zoki, masovno kradu sa osmehom na licu i ponekad deluju vrlo benigno! To je razumljivo jer posle toliko godina iskustva saživite se s tim gde sve ovo postaje sastavni deo vašeg svakodnevnog života.

Rio de Janeiro

Ako se ikada budete šetali ili vozili bajsem, ulicama i plažama ovog prelepog grada moj vam je topao savet da satove, narukvice, ogrlice, sav nakit, krupan novac i kartice ostavite u svom hotelu. Neka malo odmore u sobi, nije na odmet! Ni tada niste bezbedni u potpunosti, jer mogu i kokos da vam ukradu ispred nosa i pobegnu, kao drugaru iz grupe u društvu sa nama, sedeći za stolom na prejakom Leblonu. To je samo triger, da vas navuku da pojurite klinca do obližnjeg ganga koji uveliko vreba čekajući baš takve cave kao što smo mi. Sve sam već snimio u daljini, slušajući razum i nedavši adrenalinu da nas savlada. Zaustavio sam Dragana u suludoj nameri! Jebeš kokos prijatelju moj i slamku u njemu! To je samo još jedna uža specijalnost i magija Ria, a ujedno i zamka. Kako meni ništa nisu ukrali, ni sam ne znam, verujte mi! Imao sam stvarno ludu sreću i to je jedini razlog. Bio sam vrlo oprezan, priznajem i kada sam rizikovao! Nema tog iskustva koje vam može pomoći ako je sudjeno. Ukrali su mi poslednje slušalice koje i ne računam u kradju u uzavreloj masi jedne subotnje procesije negde blizu prelepe katedrale Metropolitan Sao Sebastian. Mada, rekli su mi da ne kradu kod sakralnih objekata, jer su veliki vernici. Izgleda da su me slagali?! Hvala im svakako, jer sam i ja sada deo Ria i njegove svete arhive. Kako su ih samo suptilno skinuli kada su bile tako dobro umotane oko mog vrata, nikad neću saznati. Bar džabe nisam dolazio i stvarno bi bio pravi blam da sam se vratio netaknut. Sve u svemu, Rio zaista uopšte nije tako opasan grad kao što se priča. Stvarno je sve to mistifikovano, jer osećao sam se bezbedno, bar onoliko koliko sam se pazio, a pazio sam se mnogo shodno svom karakteru. Mislim da sam sve uradio što je bilo do mene. Mnogo je bio opasniji iz Beograda, pre i posle puta u Brazil slušajući sve ove priče. U svakom gradu na svetu, pa i u Riu izgubite svest o bilo kakvom strahu, bar dok se ne desi nešto. Kada ste u njemu obavijeni ste posebnim velom specifične energije, neopisivim sjajem i fantastičnim unutrašnjim osećajem koji izbija iz vas kao para, koja vas neprestano zaprašuje i drogira. Jedini pravi lopovi u njemu bili su mi loše vreme, kiša i oblaci, pa je pomalo bio i pust, kao i sve njegove slavne plaže. Možda su baš zbog toga svi majstori zanata svog i lopovi štrajkovali tih ozeblih, prolećnih dana. Verovatno su se ipak malo i smilovali je im je u posetu dolazila jedna, ozbiljna “svetska budala” večno željna ludih avantura i adrenalina. Propustili su me tamni vitezovi, čuvari grada da prodjem nekažnjen. Možda su me malo i pomilovale zaostale senke svoje prošlosti i ovog ludog grada ukusa atlanskog šećera u podnožju samog Boga i njegovog svetog carstva brda Korkovada.

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Most na reci Kvaj

Posted on by
Reply
The Bridge on the River Kwai

Još uvek u glavi živim one stare slike. Kada zažmurim kao da čujem bat teških koraka u stroju kako marširaju u svoj jutarnji nepovrat. Hiljadu uzavrelih nogu pričaju svoju priču, dok im se prašina i dim uveliko puše iz vojničkih cokula. Gomila vojnika u belim i žutim majcama, sivomaslinastim pantalonama bez trunke života i osmeha u očima započinju još jedan svoj bezimeni dan. Nepomične grimase i pore na licima ljudi koji već odavno ne postoje. Ni strah više ne osećaju. Tutnje prašumom. Pribijeni jedan uz drugoga, neispuštajući ni glas. Samo jedan urlik biće dovoljan da im se ponovo smanji broj! Pocrneli od čadji i dima, kao i vreline skapavaju od znoja marširajući po džungli, silazeći na reku. Pakleno nebo, kao i crveno sunce japanskih vojnika na čelu ljutito posmatraju i odbrojavaju svaki njihov korak, koji ih još više lepi za vrelu, tajlandsku zemlju. Krenuli su jutros, kao i svakom novom zorom. Možda zadnji put u životu? Pošli su da sagrade taj pakleni most…

Suviše je rano, a danas je baš ozbiljan dan. Ko sam ja u stvari i kome pripadam? Na čijoj li sam ja to strani? Spreman li sam za ovako nešto? Sve ove odgovore hoću da dobijem najkasnije do zalaska sunca?! Oblačim svoju uniformu, pakujem se i krećem. Obučen kao ratnik, nosim svoj stari crni ranac, cigaret pantalone boje peska sa džepovima, sivu majcu, foto-aparat i malo vode tek toliko da preživim. To je sve! Ahhh, da i moj vijetnamski, slamasti šešir. Neophodan mi je! Ne idem sam. Poveo sam je toliko daleko, a tako smo mu sada blizu. Nikada bliže! Želim da i ona vidi ovo istorijsko čudo iz moje mašte i jedno nezaboravno filmsko ostvarenje iz 1957.godine. Želim da oseti istoriju uživo. Doveo sam nas da zajedno osetimo svu moć Mosta na reci Kvaj!

Krenuli smo iz Bangkoka i vozimo se džipom kroz prašumu koji juri kao lud. Pogled u retrovizor našeg šofera i te opake tajlandske kose oči koje stalno kao da opominju. Ne pomeraju se. Sve vreme ćutimo. Nikakve komunikacije nema medju nama. Nema ni negativne energije. Mir, dostojanstvo, poštovanje i profesionalizam odlika je ljudi ovde. Tako i ovog simpatičnog vozača, našeg današnjeg bezimenog vodiča. Dok se vozimo kroz džunglu u meni kulja adrenalin, jer kako letimo oseća se miris reke Kvaj, koja se nadzire svaki čas pod krošnjama uzavrele džungle. Osećam da smo blizu i poslednje prepreke nesavladive prirode. Osvajamo i zadnju neutabanu stazu. Posle nepunih dva sata vožnje ipak napokon stajemo. Izlazi prvo vozač. Otvara nam vrata i kao da nam se pritom klanja. Ja mu se prijatno smešim i zahvaljujem. Naš vozač stade pored kola i samo jedan pokret ruke na desno. Živa tabla bez reči i teksta. Kao pantomimičar pokazuje nam pravac kojim treba da se krećemo. Nemi film upravo počinje. Kao da se diže nevidljiva zavesa. Okrećem se, a ispred mene u daljini, zarobljen još uvek u kandžama prašume u mom vidokrugu stoji on. Moćno čudovište od crnog gvoždja i belih stubova, isprskano mazutom. Presijava se na vrelom suncu.

Znoj mi curi sa čela! Uzdišem, stojim nepomično i doživljavam svoj novi avanturistički orgazam. Uvek je isto, a kao da je prvi put! Ne progovaram, samo hodam i rukama kao mačetom razgrćem živi svet oko sebe. Spuštam se niz malu provaliju. Gotovo da padam. Ne tako lagano silazim na reku, dok lišće prašume šušti pod mojim nogama. Osećam kao da ću da se stropoštam u ambis. Ambijent dole vrlo specifičan. Ne čuje se ništa, ni žubor vode, a ni uzdah vetra. Ne postoje zvuci. Samo glasovi po kojih turista koji prelaze s jedne na drugu stranu mosta. Okrećem se, a moj vozač je već preparkirao auto i nepomično stoji pored kola i posmatra nas u daljini. Skamenjen je. Kako li mu nije vruće? Zar nije već ušao u svoj auto, pustio klimu, neku dobru muziku i odlutao u svoj neki svet. Reka je nepomična. Kao da je suva? Tolika je vrućina da sve stoji i ne pomera se. Kao da je smrznuto, a vrelo je. Pakleno vrelo! Ali pritom toliko je sve pitomo unaokolo, kao da ceo ambijent ne ukazuje na strašne dogadjaje iz prošlosti.

U mirnoj provinciji Kančanaburi na oko 130. km od Bankoka, ka granici sa Burmom danas sve je stalo. Samo se mi krećemo. Pri dnu mosta i na početku velike železničke konstrukcije nalazi se pećina Kra Sae sa kipom malog Bude na vrhu. Pored se nalazi i autothoni restoran u Thai stilu, potpuno prazan. Most izgleda fascinantno i energija koja se oseća ovde je vrlo specifična. Stajem nogom i stupam na most. Treba da znate da ima neku hipnotičku moć i da ćete koračajući njim tek negde na pola reke shvatiti da hodate po uzanom koloseku pored koga su ogromne rupe kroz koje se može čak i propasti u provaliju. Ako niste pažljivi siva i tiha reka postaće vaš večni dom. Možda će na sredini mosta nastati i panika jer niko neće imati hrabrosti da se pomeri u stranu kako biste prošli. Sa nekim ćete se sudariti, sa nekim zagrliti, kako biste se mimoišli. Ukoliko patite od straha od visine možda će vas taj isti strah paralisati, pa ćete ostati “večno” na tom mestu, zarobljeni ovde na Tajlandu.

A nije loše znati da je pruga u redovnoj upotrebi! Sve to ja nisam znao, sem da je most još uvek živ i da vibrira kao nekada. Možda je bolje reći, kao nikada. Na sredini mosta srećem tajlandskog dečaka, koji sedi nepomično i lagano gricka trsku. U očima mu vidim zrno tuge, dok mu na majci jasno piše ”Fuck off walker”. Posmatram ga. Gleda i on mene, pa u čeličnu konstrukciju na dole. Pogled ponovo šalje ka meni, zadržava ga i sve to traje kao večnost. U njegovim nevinom i tužnom pogledu kao fleš struje kroz moju dušu sve strahote ludih ratova i patnji. Dok ga posmatram svojom rukom stružem čadj sa čelične konstrukcije užarenog mosta. Mirišem je i sedam pored njega. Dajem mu svoj prst, pa celu šaku. On prislanja svoj i pruža mi ruku. Čvrsto me steže. Gledamo se i ne progovaramo! Čujem u daljini samo otkucaje srca. Pojačavaju se. Kao da tutnje dolinom prohujale reke. Sve je kao i u filmu. Samo je drugi žanr u pitanju. Sjedinjeni smo. Kao da ga usvajam u trenutku i predaje mi se u potpunosti. Da li je ovo samo još jedan besani pomen žrtvama ili težak lični i intimni emotivni trenutak!? Ne znam ni sam više? Sve je u meni. Gorim u sebi.

Nastavljam dalje, prelazim most i odlazim na drugu stranu. Obilazim stare japanske karaule i osmatračnice, potpuno autentične. Kao kulise ispale iz filma. Nalazim veliku japansku zastavu u blizini iz drugog svetskog rata. Iskrzana je na krajevima od zuba vremena, silnih vrućina, monsunskih kiša i same istorije. Uzimam je pod ruku, još uvek natopljenu od krvi. Mirišem je držeći je dugo i odajem joj počast. Ljubim je. Moje kose oči tako lepo stoje nad njom, pod paklenim tajlandskim nebom, bez daška vetra. Crveno sunce u sredini sa zracima još uvek miriše na svežu farbu. Ni ona se ne pomera kako stoji nepomično, skoro sedamdeset godina. Dotakao sam dno istorije. Doživljavam sjedinjenje sa iščezlim vremenom. Obožavam Japan i uvek sam se divio ovom narodu! Vrteo sam se mostom levo-desno, napred-nazad. Tako u krug, dokle sam mogao i imao snage! Pio sam tri gutljaja vode na sat. Kao oni nekada. Sve sam nemo posmatrao, nisam progovarao i samo sam ćutao dugo. Napuštam ga ipak nešto pre sutona i saznejem da Most na reci Kvaj zapravo ne prelazi preko reke Kvaj, već preko reke Mae Klong. Režiser filma “Most na reci Kvaj”, zbog kojeg je ovaj most i postao poznat širom sveta sada je velika turistička atrakcija. Možda nije znao da pruga ne ide preko reke Kvaj, te je nastala velika zbrka. Kada su turisti počeli da dolaze na Tajland u želji da vide most, Tajlanđani su se dosetili, pa su deo reke Mae Klong jednostavno prekrstili u reku Kvaj (Kwae Yai).

Pa zar je to uopšte i važno? Naravno da nije. Odlazeći i ostavljajući ga iza sebe pod krošnjama prašume pitam se nešto sasvim treće. U sebi duboko razmišljam kome danas treba da darujem olovni i težak korak natopljen snovima jednog lutalice i pustolova? Teži li je on za još jednu veliku emociju? Za jednu prazninu ili veliku punoću? Da li je moja misija večeras u sutonu dobila svoj potpuni smisao? Jesam li uspeo da ostvarim i da odživim taj svoj dečački san na javi iz mojih ranih filmskih dana?! Dugo sam se pitao posle kome pripadam i koja je moja zaista strana? Kojoj to istorijskoj pravdi ili istini jednog prohujalog vremena treba da se i ja poklonim. Samo znam da je u meni ostavio neizbrisiv trag svaki predjeni metar sopstvene vode i soli ostaće uklesan večno u njemu. Svoj poslednji korak poklanjam tišini koju sam zatekao ovde izmedju dva sveta i vremena. Svoj jedini i preživeli uzdah ostavljam živom i plutajućem spomeniku od gvoždja i betona koji je još uvek živ, mostu na reci Kvaj!

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Jerusalim

Posted on by
Reply

Predajući sveti grad velikom vojskovođi, Balian je priupitao Saladina: ”Koliko vredi Jerusalim?”

Na to mu je on smireno odgovorio: ”Ništa!“

Udaljio se lagano, na svom konju, s osmehom na licu.

Vraćajući se svojoj nepreglednoj vojsci okrenuo se visoko podigavši ruke gromoglasno viknuvši: ”SVEEE!!!”

Ovog jutra, tačnije tog letnjeg praskozorja probudio sam se mnogo ranije nego obično. Iako krmeljiv i nenaspavan, ali kristalne bistrine u glavi neumiven i polugo, izašao sam na terasu hotela “Movenpick” u Akabi. Zapalivši prvu jutarnju cigaretu zadržao sam pogled u pravcu neugašenih svetala na drugoj strani obale koja su i dalje zanosno svetlucala u mraku. U daljini vide se obrisi Svete zemlje Izraela i njenog jugoistočnog letovališta Eilata. Još samo malo pa će zora odmotati jedan poseban dan u mom životu. U njemu ću probati da dokučim kako li je nastao sav taj molitveni nemir?! Znam, ovo jutro nije kao svako drugo i ne liči ni na jedno prethodno. Osvešćujem misao i celivam zoru u kojoj danas poklanjam sebe postajući jedan od mnogih hodočasnika koji samo traže svoj odgovor. Dok pakujem svoje “relikvije” spremam se za put i od silnog adrenalina ne znam jesam li avanturista prerušen u vernika ili jedan večiti putnik kroz vreme koji spontano kreće na svoje prvo hodočašće!? Možda će do kraja dana i sam Jerusalim ostati čista ezoterija za mene? Krenuo sam nepozvan u posetu jedinom gradu u kojem je sve počelo i ništa se još nije završilo. Znam, sigurno neće ni danas. Bez obzira na sve krenuo sam u epicentar tri religije. Sveto trojstvo koje i dalje muku muči ne bi li isklesalo svoj poslednji sveti mural ostavljajaći za sobom krvave tragove i neizbrisive ožiljke. Hoće li nešto ostati za mene? Da li ću se najesti malo bar njegove moći kao hijene pred sumrak posle velike gozbe lavova? Želim samo na tren dodirnuti njegov osetljivi “pupak sveta”? Za tako važnu misiju nemam puno vremena i na raspolaganju imam samo jedan, jedini dan. Pa šta čekam onda…

Moje putovanje započinje (ne)potrebnim zadržavanjem na granici više od sat vremena radi neophodne provere, ko sam, i koliko dugo ostajem? Na vizi u pasošu sve jasno piše! Na ničijoj zemlji između Jordana i Izraela prelazim iz jednog autobusa u drugi pod pratnjom do zuba naoružanih i namrštenih izraelskih vojnika. Pogledi su im vrlo neprijateljski. Kako su me već pretresli do gole kože setih se da sam pukim slučajem ostavio palestinsku crno-belu maramu u sobi. Kefija ludom srećom završi u hotelu! Ostade mi ova bela rezervna ešarpa kao utešna nagrada i jedini simbol otpora prejakom suncu. Kako hodamo ovih 200 m pešice osećam nelagodu. Kao da me izraelski vojnici isporučuju nekom. Treba li da me zamene na kraju mosta? Kao da me sprovode na streljanje? Osećam se kao Isus Hrist na Golgoti u pratnji Rimljana koji na leđima umesto krsta nosi samo crni ranac s vodom, bananom i majicom za presvlačenje. Kako hodam, gore u brdima vidim sve vrvi od mitraljeskih gnezda i punktova. Izraelski vojnici nešto mrmljaju u bradu i drže puške na gotovs. Samouvereno ne skrećem pogled. Znam da ih nerviram, dok igram na tankoj žici koju kontrolišem pobudom istine samo jednog putovanja. Stižem napokon na punkt za prelazak na drugu stranu.

Priznajem, ovih 200 m je trajalo kao večnost! Prelepa carinica prevelikih crnih očiju, ne baš tako ljubazna, u plavoj kućici prljavog i naprslog stakla, u minuti saznaje sve o meni. Pita me jesam li Jevrejin i odakle mi ovakvo prezime? Listajući pasoš vrlo sumnjičavo diže pogled na mene. Zumira mi zenice, ćuti i ne progovara, pa nastavlja. Hipnotiše me svojim lepim očima, ali ne popuštam i ne odajem tajnu njene zarobljene viskoznosti, čak ni poslednjom svojom grimasom. Ne odajem ga ni kapljicom znoja koja mi curi sa čela od prevelike vrućine. Kao da mi čita misli provalivši da podržavam Palestinu. Piše li mi na licu ili i to stoji u pasošu? Nije prošlo mnogo, a već izgovara sveta imena Živanu i Lazara, spominjajući moje dedu i babu. Da li me je kukasti nos tako brzo odao, koji podseća na jevrejski iz profila? Auuu, ala radi Mosad i neverbalnom komunikacijom. Šljaka punom parom i stvarno se ne šali. Svaka čast! Ipak joj šaljem osmeh na kraju. Kiselo ga uzvraća, ali ga ipak vraća nazad u duetu sa pasošem. Ja sam tu da ti srušim stav i da bar malo ulepšam i tebi dan. Ee, dušo moja lepa, kad’ sam ga od tebe iskamčio, zaista sve mogu! U relativnom strahu i u satiričnom tonu završi se i ova saga prelaska granice gde napokon ulazim u državu Izrael. Predveče se strogo zatvara granica i ne sme se zakasniti ni minut, bukvalno. U suprotnom ostaje se na izraelskom tlu sve do 7 sati, sledećeg dana. Vidimo se tačno u 19:00, ništa ne brinite stižem! Najavljujem sebi jedan dug i paklen dan. Daška vetra nema, a nije ni osam ujutru.

Na ovom svetom putu od 320 km do Jerusalima prolazim niz vrlo važnih znamenitosti. Kraj pustinjskih, kamenitih planina i oaza saznajem da su se po starozavetnom predanju baš ovde usput nalazili čuveni gradovi Sodoma i Gomora. Slušam priču o njima iz autobusa. Izlazim i slikam ove vrlo obične pustinjske planine koje nevešto glume živu scenografiju nekadašnjih naseobina. Na putu ka Jerusalimu imate priliku da posetite i Jerihon, najstarije živo naselje na svetu. Čuveni grad greha (po biblijskom verovanju) star 8000 god. Kako se konstantno penjemo i spuštamo svetom zemljom ka Jerusalimu u daljini zapažam brda opasana zidinama i žicom. Prisustvujem tužnim scenama jednog zarobljenog naroda, Palestinaca. Da li je moguće da neko ko je u istorijskom kontekstu relativno skoro tako mučno propatio zadaje sličnu patnju drugome?! Meni je to zaista neverovatno. Uskoro stižemo na obalu Mrtvog mora sa izraelske strane koja sa visine više podseća na ogromno jezero. Prolazimo En Bokek, veliki hotelski kompleks gde se obično zaustavljaju turističke grupe. Ostavljamo En Gedi oazu i posle skoro pet sati biblijske vožnje konačno stižemo u sveti grad Jerusalim.

Negde oko podneva izlazim iz autobusa i krećem se pod nevidljivim paklenim plaštom vrućine. Prosto se pitam, postoji li ovde uopšte utočište vode za moja isušena usta u zemlji vrelog kamena i sunca? Jerusalim u prevodu znači “grad savršenog mira” i predstavlja jedno tužno mesto od pola miliona stanovnika koje je sve doživelo – samo još mir nije. Shvatam, imam jedinstvenu čast da ga obilazim u kratkom intermecu izmedju dva nova rata.

Prolazimo pored zidina koje je gradio niko drugi no osvajač Beograda, Sulejman Veličanstveni. Ceo prizor zidina, kao i Davidova kula, neodoljivo podsećaju na Kalemegdan i Despota Stefana. Pustimo sada moje izlive fatamorgane Beograda obložene istorijom i nepotrebnim udarom nostalgije. Najsvetiji grad Jevreja, treći sveti grad Muslimana (posle Meke i Medine). Sveto mesto podjednako važno Jevrejima, Hrišćanima, Palestincima i ostalim mnogobrojnim konfesijama. Jerusalim je opisan u Bibliji i u Talmudu, svetoj jevrejskoj knjizi. Košnica starog grada nastala ukrštanjem njegova četiri glavna dela (jermenskog, jevrejskog, hrišćanskog, muslimanskog).

Spuštam se do centralne pulsirajuće tačke – Zida plača, odnosno Zapadnom zidu kako ga nazivaju Jevreji. S uzdignute pozicije gradskog jezgra prolazim kameni, poluotvoreni hodnik i kontrolni punkt sa skenerom. Izlazim na stepenište koje se spušta prema platou i impozantnom zidu gde stajem u veliki red. Visoko sa stepenica prvi put vidim deo platoa koji je uzdignut. Na njemu je čuvena džamija Al Aksa i zlatna kupola na steni koje su pod kontrolom Muslimana. Sudar vera oko jerusalimskog kamenja na tako malom prostoru stalno se preplitao kroz istoriju. U ovom gradu Jevreji su prisutni više od tri milenijuma i razumljivo je da Jerusalim smatraju svojim najsvetijim gradom na čijem je platou utemeljen monoteizam, tj. verovanje u jednog boga. Taj deo platoa sada drže Muslimani isto tako smatrajući ga svojim. Zid plača, predstavlja jedini sačuvani deo zida starog Solomonovog hrama koji je gradjen i rušen dva puta, u kome se nalazio čuveni starozavetni kovčeg sa Deset Božjih zapovesti ili Dekalog. Dolaskom Rimljana hram je do temelja srušen i od tog doba Jevreji se mole na ostatku zida žaleći za izgubljenom svetinjom. Jevreji iz celog sveta dolaze bar jednom godišnje. Kada dočekate svoj red, kao ja sada i nadjete se konačno ispred, možete uzeti papir i olovku i napisati jednu želju ubecivši je u mali rub zida. Verujete li snažno u nju ostvariće vam se, kao i sve u životu.

Na ovom mestu, uostalom, kao i u celom Jerusalimu, srećem mnogobrojne haside. Ultra-ortodoksne Jevreje prepoznatljive po svom stilu oblačenja (crna odela, bele košulje, crne cipele, sa belim ili crnim čarapama, karakterističnih cilindričnih šešira). Gledam kako se mole i prosto ne verujem! Ubrzano hodaju čitajući svetu knjigu Talmud, naglo menjajući pravac kretanja. Izgovaraju svete reči na sav glas kao mantru koja podseća na jecaj. Dok šetaju deluju pomalo ljutito i unezvereno. Potpuno su nezainteresovani za spoljni svet. Kao da se odbijaju od uskog zida platoa hodajući vrlo dezorijentisano držeći se svoje nevidljive maršute. Neverovatna količina emocija uprta u veliko parče od kamena. Pomno pratim sa koliko snage i volje usmeravaju energiju prema zidu. (Prosto se pitam, kako li je ovaj zid samo izdržao tolike milenijume ne oživevši?) Kao da će u svakom trenutku udariti u mene, ljude okolo, češkajući me svojim mirišljavim loknama u prolazu. Njihova putanja je sada i moja putanja. Ukrstili smo se. Uopšte mi ne smeta što su toliko glasni. Samo njima smeta što sam ja toliko tih. Onako kostimirani i duboko posvećeni liče na šetajuće glumce neprestano ponavljajući monolog svog životnog komada koji se kolektivno zove tragedija. Jedinstvo, sloga i zajedništvo! Pa njih je samo vera održala svo ovo vreme. Takva snaga duhovne misli me obuzima i fascinira. Suze pomešane znojem mi same naviru na oči! Slan, lepljiv i večno otvoren za istinu.

Nešto, iznenada, kao da me probode k’o mačem. Zavrte mi se u glavi i ceo plato se zaljulja oko mene ili ja oko njega?! Odjednom, uopšte mi nije dobro. Sve mi se zbućkalo u stomaku. Hvatam se za glavu da se ne onesvestim. Iznenada mi se ceo točak vremena preokrenuo u sekundi. Što od gladi, umora i vrućine, što od prejakih emocija možda i suvišnih znanja na tako malom, a vibrirajućem prostoru. Padam na kolena u jednom uglu skrivenom od sunca, vernika, avanturista i čudaka kao šta sam ja. U glavi mi zuji rapsodija prošlosti svih mogućih istorijskih nepravdi i epoha spakovanih u ova četiri zida. Holokaust, Palestina, Jermeni, Srbi i Hrvati i sva kolektivna ludila. “Ludače, smiri se, ovo je samo jedan glupi, poveći kamen!”- uzaludno sam se tešio. Prekasno, film u meni se već uveliko odmotao. Ovaj prokleti zid kao da glorifikuje istinu o svemu i iskreno ih opevava. Rukama ga držim čvrsto da se ne sruči na mene. Da se ne stropoštam u nepovrat prejakih energija koje me vuku u ponor spoznaje koja mi razjeda dušu. Čvrsto držim istoriju sopstvenim rukama da se ne strovali! Umesto vazduha međ’ šupljinama zida kao da čujem poplavu glasova svih mogućih nesrećnika koji nadiru kao pepeo vremena!

Osećam se kao Oskar Šindler na kraju lične tragedije i sopstvene liste suvišnih emocija koje me uvek tako lepo same pronađu! Predajem se bešumnom umiranju na javi gde sve prolazi kroz moju imaginarnu vrpcu životnog filma! Kao i obično, počinje borba večnih stanara moje duše – andjela i demona. Opet je iz mene progovorio moj balkanski melez koji ih u trenutku miri! “Zlikovac” u meni, večno zakopan na ničijoj zemlji, samo se oglasio, svestan važnosti mesta na kojem se nalazimo. Psujem ga u sebi, kidajući jedinu preostalu majicu, diveći i čudeći se ujedno ovoj svetinji. Volim je i mrzim u istom trenutku! Udišem je, ne bi li se nagutao prejake kolektivne spoznaje. Udišem ovaj zid ne bi li progutao nevidljivi grumen sudbine koji miriše na tamjan pomešan smolom. Svi smo sada uvezani. Živi i mrtvi, prosvetljeni i oni što nisu, srećni i nesrećni u pravdi i nepravdi jednog malog čoveka smeštenog na svetom ćošku! U začaranom krugu sastavljenog od istina i laži! Eto ljudi, to vam je ukratko Zid plača. Istina i suština tajnog zida plača kojeg nema na guglu. Možda je ovo isuviše za mene?! Posle izvesnog vremena nekako nalazim balans sa sobom i spas u vreloj, ustajaloj vodi iz ranca. Kao prognanik sedim i gledam u jednu tačku. Ustajem lagano sakupljajući sebe po ćoškovima istorije. Pronalazim snage nastavljajući tumaranje tajanstvenim gradom.

Zaprepašćen i pomalo iznemogao penjem se na Golgotu i posećujem najvažniju Hrišćansku svetinju na svetu. Pa ovde je nekada postajalo samo brdo, brisani prostor i jedan veliki krst?! Unezveren gledam zatvorene zidine Crkve Svetog groba koje stežu moju dušu čvršće nego zmija Boa. Ništa ne podseća na desetine filmova odgledanih na ovu temu. Presveta gradjevina nalazi se na samoj Golgoti, brdu Hristove Kalvarije. To mesto je u prvom veku bilo napušteni kamenolom van jerusalimskih zidina, a oko njega je bilo smešteno groblje čiji su ostaci i danas vidljivi. Potom Rimljani na ovom mestu grade kompleks hramova. Vlasništvo nad čitavom crkvom je i dalje zajedničko. Pravoslavno, katoličko i jermensko i za neke njene delove je tačno određeno i kome pripadaju. Tako je sama kapela sa Isusovim grobom zajednička kao i okrugli prostor oko njega. Prosto ne verujem da sve ovo uopšte mogu i smem da dodirujem, a ujedno i slikam. Kao da sam u potpuno drugoj dimenziji, ljudi moji! Možda je sve ovo samo ostavština mog nezavršenog sna od sinoć i počinjem da izvlačim misli iz svoje podsvesti u srcu molitvi međ’ stotinama ljudi, vernika, turista i veliko-crkvenih službenika.

Odlazim iz ove svetinje sav naježen nenarušavajući milenijumski spokoj. Napokon pravim pauzu za neophodni ručak u jednom restoranu u Grčkoj četvrti do kojeg ne znam ni kako sam stigao. Odlazim do Hurva Sinagoge koja je trenutno u rekonstrukciji. Poznata je po velikom i polukružnom luku. Aškenaz, rabin, Juda Hassid začetnik izgradnje sinagoge ostavio je nezavršenu građevinu koja će se kasnije kroz istoriju boriti za svoj opstanak. Nastavljam sa svojim svetim danom i istražujem malu jermensku četvrt. Saznajem da su bili prvi narod na svetu koji su proglasili Hrišćanstvo zvaničnom religijom, i u Jerusalimu su prisutni već skoro dve hiljade godina. Nesalomivo se drže svojih običaja i jezika, trudeći se da kao verska manjina opstanu, ne stajući ni na čiju stranu.

Za kraj ovog “svetog izleta” pronalazim mir nadomak grada na jednom uzvišenju sa kojeg se pruža fantastičan pogled. Ovde se prelama čitava panorama Jerusalima. Nalazim se na jevrejskom groblju gde se sve beli od mermera i uzavrelog sunca. Posmatrajući velelepne zidine, Jerusalim izgleda kao da je sav od kulisa napravljen. Odmeravam sve njegove kupole i zidine kao i silne maslinjake u brdima. Koliko ih je samo ovde u srcu pustinje, ne zna im se broj. Konačno, gledam grad savršenog nemira u savršenom miru. Ćutim, ne progovaram više ni sa samim sobom. U glavi revidiram smisao tri velika proroka koji u vrtlogu vremena i dalje neprestano propovedaju molitve prizivajući svoje bogove. Slušam kako se dopunjuju dok izgovaraju poslednji zvuk tišine. Sveto trojstvo religija se na kraju kao muzička kutija samo spakovala u fioku sećanja. Tamo gde joj je i mesto. Duboko u mom srcu.

Potpuni ekvilibrijum gde sada sve već izgleda kao u raju prekidaju mi glasovi koji podsećaju na plač. Trgnuvši se, ugledao sam jednog hasida koji je uveliko završio pomen svojim pokojnicima. Prilazim mu polako u nadi da neće pobeći od mene kao njegovi sledbenici danas kod zida plača. Imao sam sreće.  Kao i uvek najlepše stvari ostaju za kraj. Pričam mu ukratko o svemu što sam video i doživeo. Poveravam mu se. On mi saopštava kako će jednog drugog letnjeg dana veliki Mesija opet provaliti zidine Jerusalima kroz jedinu, zatvorenu i zazidanu kapiju koja se sa proplanka vrlo jasno vidi. “Koji mesija i kome on pripada?”- zapitah ga zapanjeno. “Kada će se to desiti?” Da li priziva novi rat ili večno spasenje? Kome li je samo ostavio odgovor na ovo pitanje, jer ga nisam dobio!? Stranac ovog letnjeg, paklenog dana prozborio je još nešto na hebrejskom tiho napuštajući groblje. Pravi stranac samo ja mogu biti ovde! Tu je srž izleta i ovog predugačkog dana, kao i mog bunovnog jutra. Sušta istina i paradigma ove podeljene zemlje, a ujedno i celoga sveta. To je ta tajna nebeskog kraljevstva koju ni Saladin nije rešio. Taktika opstanka nepomičnog ratnika, koji i dalje sedi čvrsto na svojoj zemlji prikovan sa svojih deset života kao pošasti svojih zapovesti. Jerusalim će i sutra nemo ćutati davajući pitanja bez odgovora.

S tom mišlju napuštam sveti grad želeći mu da ovaj dug i nezaboravan dan što duže proživi u miru. Odlazim s ovog haotičnog brda prepunog nemira, suprotnih energija i uverenja. Ostavljam za sobom sve te vernike i ratnike svojih bogova. Pitam se da li sam uspeo bar na tren da dotaknem njegov najosetljiviji deo? Da li sam dodirnuo pupak sveta! U glavi mi odzvanjaju sve tri religije, svetinje i sakralne gradjevine kao neugašene aveti koje se i dalje nemilosrdno bore za duhovni prostor i prevlast na sunčanom, sivomaslinastom proplanku okruženom pustinjom. Borim se i sa najvećim svojim neprijateljem, koji je i ovde naravno proradio. Borim se sa samim sobom pronalazeći Boga ponovo u sebi! Time rekonstruišem dan i pravim siže sastavljen od glupih religija. Zatvaram svoj krug ubeđenjem da su sve religije sveta izmanipulisale pravu, iskonsku veru u čoveku, onu koju dobijamo rođenjem u kolektivno nesvesnom. Uvidjam da su i nastale u prečniku malo većem od sto kilometara. Kakva ironija života. Ostavljam Izrael zakopan u sećanju kojim ću zauvek arhivirati ovu neobičnu zemlju. Znam, nisam uspeo da ga doživim u potpunosti, pogotovo ne od 7h do 19h.

Ponovo sam sebi potvrdio jednu neosporivu činjenicu i po ko zna koji put cementirao svoju svetu misiju! Putovanja jedino mogu da mi podare neizbrisivu istinu. Nemaju cenu i ništa, ama baš ništa, na svetu se ne može porediti s njima! Suštinu i priču o jednom poučnom danu prepunom katarze. Šta sve može stati u njega! Dok ovo pišem mirim se sa konstatacijom da smo mi putopisci kao i glumci. Duboko u nama ostaju i žive reči neizgovorenih slika kao glumcima likovi tumarajući po duši posle najboljih predstava. Da sam u ovom životu kojim slučajem postao glumac Jerusalim bi bez sumnje bio moja životna monodrama.

Pratite Branislava Jokovića CLICK-om na link

Bilo jednom u Barseloni

Posted on by
Reply

Dugo sam maštao o njoj sve ove godine. Verovatno sam čekao da mi se i sama potpuno slegne. Misleći stalno na nju, pisao sam o nečemu sasvim trećem. Kao da sam je svesno zaobilazio?! Možda i zbog toga jer me je nekada davno podlo izdala, pre „iks“ godina. Ostala je samo moj neostvareni san. Uvek sam je video u svojim pričama i kada sam je varao sa drugim gradovima, mnogo ružnijim od nje. Uhhh, ružnijim, malo prejaka reč, samo verovatno ne tako lepim kao što je ona. Da li će mi kojim slučajem zameriti, jer je nepravedno toliko dugo bila zapostavljena?! Nekako, kao da je i ona čekala mene sve ove godine. Sigurno je mislila da je zaobilazim namerno? Možda je samo bila strpljiva da malo sazrim?!? Verovatno da odživi u meni? Dugo nas je sve to mučilo obostrano. Sve do danas, kada se nešto prelomilo i dok nije nepozvano eksplodirala u meni. Znao sam da je to to. Nisam čekao niti trenutka, jer nisam imao kud. Nisam joj odoleo, kao ni tada. Ovo je dan odluke. Mene i nje. Jednom davno kupljena samo za nas. Napokon mi je Barselona otvorila dušu. Ponovo mi se poverila i  sve oprostila…

Rekao bih da slećem. Kao da milim po nebu, tačnije klizim po njoj. Tako je nisko, mogu čak i da je dodirnem. Dobro joj skraćujem uglove svojim neartikulisanim pokretima i gledam kako se u mojim rukama stvara savršena skulptura izlivena od požude čekanja. Čini mi se da mogu jednim svojim pokretom da pomazim sva Gaudijeva zdanja i da ih zaklonim od sunca. Sve te zgrade i terase. Ispod, prelama se moja dugo čekana ljubav. Barselona! Neverovatno je gledati ovaj grad iz vazduha. Možda nijedan na svetu nema tako nežnu predigru za mene. Tiho upijam brdo Montžuik, plažu Barcelonetu, iako iz vazduha još ne vidim Sagrada Familiju, kao ni park Gueljo. Tada nisam znao ni za Ramblu, a Kolumbov spomenik je isuviše bio skrivan od mog znatiželjnog oka. Širim ruke izvodeći razne koreografije na svom sedištu dok je prelećem kao ptica. Barselona vam to dozvoljava u potpunosti. Ne skriva se. Prepušta se do kraja. Imam osećaj njenih savršenih kontura, dok je tako lepo ispružena, a ja slepljen za prozor. Ljudi oko mene uživaju u veličanstvenom sletanju, ali ne baš kao ja. Ostali putnici me u avionu već pomalo čudno gledaju. Verovatno misle da letim prvi put ili da baš nisam sasvim normalan. Valjda ne misle da sam slučajno neki terorista? Ludi terorista koji će se puknut’ u svom debitantskom letu? Fenomenalan scenario za jedan dobar film. Kada bi oni samo znali šta se s nama sve desilo i koliko smo dugo čekali ovaj susret razumeli bi me momentalno. Suviše je očigledno. Ono što je najvažnije, sedim na pravoj strani i na njenoj lepšoj polovini. Verovatno je i to deo male svakodnevne sudbine. Treba imati taliju pri kupovini karata. Osećaj duboke levitacije postavlja pitanja mom telu i duši? Projekcija Barselone u vazduhu daje potpuni odgovor. Možda je to i zbog muzike koju slušam? Pre bih rekao da je njena gravitacija prejaka. Moguće i zato što je njena panorama preširoka, pravolinijska i potpuno dostupna. Kao ptica na mom dlanu. Dok slećem imam potpuni doživljaj njene kompaktnosti. Ne tražim je u delovima rasutih kadrova po obodima izmaglice još jednog sunčanog jutra nad Katalonijom. Kao da je napravljena u celosti samo za ovaj trenutak. To je sada ona, divlja i pitoma, Barselona koja se upravo rodila u mom oku!

Šta reći o gradu o kome se već sve zna? O Barseloni nije lako napisati nešto novo. Toliko toga je o njoj rečeno i napisano. Мesto nove evropske energije i najpopularnija turistička destinacija. Primer uspešne urbane regeneracije još jednog sna na javi. Industrijski, lučki grad, koji je decenijama u vreme Franka bio u velikom opadanju. Transfromisan u grad uslužnih delatnosti sa imidžom neodoljivosti. Tokom cele godine je pod “okupacijom“ turista sa svih strana sveta. Neprestano dolaze i oni koji bi tu da ostanu i da se ne vrate. Država za sebe koja se bespotrebno pretvorila u grad, a grad u muzej, a muzej u sladak život koji se iz Barselone još uvek nije iselio.

U koji njen skriveni kutak prvo da se uselim? U njoj je vrlo teško krenuti od nečega. Nije lako preseći kuda i kako sa njom? Ali, od nečega se mora krenuti, pa makar i od samog kraja. Barselona i ja smo konačno skovali plan. Ideja da zbacimo kompas, mape i rute sa ustaljenog turističkog outfita i da se neplanski izgubimo, ja u njoj i ona u meni zvuči potpuno savršeno.

Krenućemo od nečeg što je tinjalo godinama ili od stare i pomalo zapostavljene strasti zvane fudbal. Pa krenimo onda stazom starom i Mas que un Club, i čuvenim sloganom “Više od kluba” i lokalnim gradskim autobusom, pa gde nas put nanese.

Nou Kamp stadion predstavlja poseban doživljaj i kada “je prazan.“ Bar tako izgleda jer nije sezona, ali se preksinoć ipak odigrao super kup, koji je uveliko najavljuje. To je samo zamka za neobaveštene ili tajna lozinka da dodjemo na sastanak. Kako mu prilazim tako se gomilaju autobusi. Ima ih na desetine. Poseta muzeju i izlazak na tribine koje se neprestano pune, kao da se igra utakmica za tri sata. Turisti, nepregledne reke ljudi iz celoga sveta uveliko opsedaju ovaj kraj i Gran Via De Karles, veliki bulevar. Ogroman, otvoreni stadion nikada ne miruje. Kao da pati od večne insomnije. Iako nije fascinantan spolja, već vidim da nosi podočnjake od zuba vremena, uspeha, preteranih očekivanja večite gladi i imperativa pobeda ne samo Katalonije, već i cele Španije. Njegov vlasnik je sigurno najuspešniji klub 21-og veka. Ponos svetskog fudbala. Još uvek čujem katalonski jezik, koji su krišom pričali ovde na stadionu u vreme Franka nedeljom i sredom. Retko kada subotom i četvrtkom. Slušam šapate neumornih senki prošlosti, koje još uvek živo tvituju kao pobunjenici vremena podsećajući na godine mraka i izolacije. Kao da šapuću kako se baš ovde na zapadnoj tribini širila reč o slobodi, o spoznaji svog sopstvenog identiteta. Priznajem, prisliškujem svaki pedalj ove grandiozne, kamenite zveri koja nema ni pošten krov nad glavom kako bi zaštitila svoj nebranjeni oklop. Ima samo tu ljubičasto-plavu boju presvučenu žutim i liči na otvorenu školjku. Tiho govore o jednom mitu o slobodi. Nekada tiše, da ih slučajno ne čujem. Da ih slučajno nekome ne potkažem?! Ličim li na Kastiljanca? Ličim, istina je. Priznajem da se tako i osećam, ali to ne menja stvar. Ne brini najlepša moja Katalonko. Čuvaću sve tvoje tajne. Nikome ih neću reći, kunem ti se Barselono. Prelepa si!

Nakon razgledanja stadiona i celog Gaudijevog asortimana odlazim na Pjaca Espanju, gde se u daljini oslikava prelepi nacionalni muzej Katalonije na samom vrhu. Šta li se nalazi izmedju? Šta se to krije u igri izmedju dve vatre, velikog poklona Venecije sa njenim terakota obeliscima i Nacionalnog muzeja? E, to je posebna priča. Ako su vam ikada rekli da je tu usidrena čuvena magična fontana, onda su vas debelo slagali. Nije to nikakva fontana koja menja boje i proizvodi zvukove. To je više od koncerta. Autentična živa svirka u rapsodiji boja svetlećih mlazova vode koja počinje nešto pre 21, a završava se u 23, u letnjem periodu. Nešto neopisivo. Nestvarno. Jako emotivno! Dobrodošli na Barseloninu G tačku! Na zarobljenu tamu u meni pustiću da me njene boje vrate u život. Samo jedini hendikep ovde je biti sam, kao ja sada. Kao da sam ovoj fontani pomalo beskoristan jer sam sada samo stranac u noći i potpuni ljubavni dezerter. Još samo jedan u nizu ljubavni Ronin. Bolje rečeno da sam trenutni „second hand“. Ovo mesto nije stvoreno za samce praznog srca poput mene. Kakav je greh doći ovde bez svoje druge polovine. Ne može se rečima opisati, ali nemam izbora. Tu sam gde sam. Barselona mi se osvetila na najsuroviji način! Nisam ni sumnjao. Stara je to prodavačica ljubavi, vekovima trgujući svojom lepotom. Barselona je ponovo vrlo uspešno sakrila od mene najstariji zanat na svetu. Plaćen ceh neiskustvu za jedan rekvijem sa samim sobom. Ma baš me briga! Ništa mi više u životu mi nije potrebno! U sledećih dva sata ili ću rasprodati sve deonice svoje duše plačući sa njom gde će se sve otvoriti predamnom u novim maštanjima satkanih od priželjkivanja ili ću bez traga nestati iz ovog grada kao da se nikada ništa nije ni dogodilo. Trećeg nema! Nemojte da vas posle lažu bespotrebno! Slobodno ponesite i vi suze sa sobom, trebaće vam. Neizbežne su, verujte mi.

Sreća, pa vidim da ovde nisam sam. Toliki broj pozitivnih ljudi, zadovoljstva i masovnog ushićenja nisam video nigde na svetu. Možda samo ispred Di Trevi-ja u Rimu. Pustimo sada to, jer sasvim je to neki drugi trip! Fontana igra u ritmu muzike, a boje se smenjuju u ritmu fontane. Ja se smenjujem sa samim sobom. Začarani krug malog svetog trojstva jedne letnje noći. Bože mili! Šta li ja radim dole, dok sam skoro potpuno mokar? Koga li imitiram? Tripujem li ili nekoga vidim u noćnoj isporuci preglasnih duginih boja koje su se tako nakostrešile od siline vode ovih bučnih slapova? Zamišljam li je??? Ko mi se to ukazuje u svim mogućim oblicima ovih ludih iluminacija, dok je hukovi šarene vode kuju lično za mene? Ne vidim joj lice u tami, ali čujem njen glas kako dopire sa Montžuika. Kao da me zove taj neodoljivi zvuk. O, hvala ti Barselono. Ispoštovala si me. Upotpunila si me. Tako sam bio okrutan prema tebi! Zato se i penjem pokretnim stepenicama da joj vidim lice sagledavajući svu moć magične fontane. Dižu me lagano. Okrenut ka njoj tek toliko da ne remetim veče pod okrilje prelepog Katalonskog muzeja. Sada je napokon kraj. Osećam se na balkonu sveta kao vladar iz senke, dok zurim u beskraj katalonskih planina koje se gube u sutonu još jednog Barseloninog predugačkog dana. Veliki relej na vrhu crvene boje pali se i Fredi Merkjuri teatralno najavljuje kraj koncerta koji ću pamtiti celog svog života. Dotak’o sam dno. Dodirnuo sam Barselonu i njeno sveto, netaknuto tkivo. Sada bar znam da sam uspeo, jer Barselona nije za svakoga. Konačno sam postao njen X fakor!

Na kraju, ako uopšte može da se poželi u ovom gradu odlazim do luke prolazeći tu famoznu Ramblu. Uživam u prodavcima magle, iskusnim šibicarima. Slušam ponovo jezik mojih krajeva i posmatram kako naivnim turistma odlazi novac ispred nosa na put bez povratka. Uživam u njima, iako pomalo žalim ove zajapurene turiste kojima naivnost viri iz očiju. Pa gde je prevara, tu su i naši! Oduvek sam se divio ovom zanatu. Sve se meri u sekundama, jer se za više nema vremena. Policija  se probija kroz masu i nagoveštava kraj uličnih predstava. Čuvam i ja svoje džepove dok buljim u klovnove vešto kulirajući ulične dilere droge. Divim se galerijama na trotoaru i uljima na platnu predobrih španskih brodova japanskih umetnika kao i blještavoj flori i fauni po kojoj je ulica dobila ime. Odpozdravljam žive statue po kojim bakarnim centom ne bi li me pantomimičari preliveni bronzom udostojili još jednog svog pokreta.

Svaki moj dan u Barseloni ne bi bio ispunjen ako bar jednom dnevno ne bih porazgovarao sa Kolumbom. Uvek sam ga pitao nešto novo, a on bi samo odmahivao rukom. Nikada mi nije priznao da li mu ta uperena šaka ka otvorenom Mediteranskom moru znači put kojim se ide u novi svet, ili stoji samo kao kontra Madridu. Ostaće večno zakopana gore u njemu. Nije odavao svetske tajne, ali sam probao da mu dam savet, jer jedino to znam bolje od njega. Zamolih ga da obuzda Barselonu, jer najlepša je kada je kompletna. Za sve ostalo je on bio tu. Obožavao sam da ulazim u sumrak zajedno sa njim, sedeći satima i slušajući talase kako zapljuskuju Barselonu nežno je presvlačeći i kupajući. Uvek smo spontano otvarali svaku novu noć. Idealan je za to i vrlo preporučljiv za sam početak i za neminovan kraj. Šta mi je još rekao pre nego sam ga zauvek napustio? Da li me čeka nova ljubav i da li će trajati dugo? Posavetovao me je da ako ikada želim ponovo da dodjem po kap mokrog praha da se još jednom okupam u magičnoj fontani. Samo tako, kako reče, neću moći nikada da sperem Barselonu sa svoje kože. Odgovorih mu kratko: “Ne tuguj Barselono za mnom jer neću dugo i već sutra ponovo sam kod tebe.”

“Prelepa ljubavi moja ionako već to vrlo dobro znaš!”


Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Rajski vrt na dnu mora-> BORAKAJ

Posted on by
Reply
Boracay

U zaostalim senkama zarobljenog neba i nepregledne vode prelama se bezdan. Ranjivo crveno sunce izranja tiho u zagrljaju horizonta koji više ne postoji. Raspirujuća svetlost u sedam miliona crvenih nijansi oslikava grandiozno Kinesko južno more koje miruje bez ikakvog znaka života. Nemo ćuti i ne progovara. Probudjeni svetovi, spoljašnji i unutrašnji izgledaju sjedinjeni. Siluete “preživelih” putnika u mom vidokrugu tiho oživljavaju, dok se lagano kao zombiji pomeraju. Ipak još uvek spavaju. Sve veća nadolazeća svetlost lagano ih pomera kako klizi po njihovim licima. Burna slika pakleno vrelog svitanja upravo počinje. Ptica čeličnih krila jedina nema pravo na san i moja malenkost koja zbog nje odbija svoje pravo na umor. Konsultujemo se da li se to negde u beskraju sakrilo rastresito tirkizno kopno koje nagriza ovo prelepo jutro na nebu? Ni sam više ne razaznajem tačku spajanja i razdvajanja razvučenog slikarskog platna svih zelenih nijansi smeštenih u jedan spektar. Spuštam se sve niže i tajno ostrvo sreće na kraju sveta započinje svoj zanosni ples. Ispod mene osećam kako zemlja podrhtava od carstva čula njegove lepote. Znam da je upravo stigao kraj uhvativši jedan svoj novi početak. Polako ali sigurno ateriramo jer se pripremamo da dodirnemo tlo u hiljadu boja. Svaka boja na sebi nosi ogrlicu istih slova na kojoj jasno piše sveto ime Filipina.

Dočekuju me vlažno i sunčano jutro okupano divljom, dalekoistočnom prolećnom rosom. Auuu, koliko vidim monsunska kiša ratovala je do malopre sa bujnim mangrovima i kišnim šumama. Svemu tome je sada došao kraj! Vreme je za momentalno primirje koje upravo potpisujem jer prirodi donosim novu depešu. Došlo je doba sunca! Jedva čekam da predjem carinu najmanjeg aerodroma kojeg sam video u životu, Katiklan. Preleteo bih sav ovaj red ljudi i koliba ispred zarad samo jedne stvari. Preskočio bih njih sve da mogu! Jedva čekam da posle nepodnošljivog avionskog vakuma osetim zapljuskivanje toplog vetra dalekog Sulu mora na samom izlasku sa aerodroma. Žudim da me nakautira, pokida i rastavi moju dušu na dva dela. Stari trik još pre “hiljadu godina” Kipar mi je prodao kao foru omamivši me kao diler svog najvećeg narkomana. Od tada sam navučen na ovu spontano stečenu pojavu i taj prvi udar. Posle svakog leta trčim napolje ne bih li osetio isto. Kako li tek samo ovo miriše? Kako li se oseća ukus ovako jedne daleke obale? Vlažan, topao vetar najdaljeg istoka i ostrva Borakaj ljudi moji zaista ne može se opisati! Osećaj udahnuća slanog vazduha nekog drugog sveta razorio mi je mozak. Male tajne večitih putnika kroz vreme nemaju cenu i upisuju još jedan poen navučenosti na putovanja?! Kol’ko ih samo ima u katalogu sećanja Bože dragi, bezbroj?! Prodati stanovi jedino znaju tajnu o njima! 

Ostrvo Borakaj u prečniku nije veće od dve beogradske ade. Umoran od noćnog ili jutarnjeg leta, opijen tropskim bojama automatski se budim i sedam u minijaturni drveni brodić zvani bangla. Posle manje od dvadeset minuta lagane vožnje ispred mene nadvijaju se minijaturne džungle na visećim, belim, peščanim postoljima njišući se u ritmu toplog vetra. Kroz pesak boje talka bosonog se probijam, dok hipnotisano razgrćem palme kojih ima na stotine. Jurim prevoz za hotel. Znam da odsedam u jednom rizortu kojeg nisam ni izguglao pošteno i koji se(verovali ili ne)prostire na 126 hektara. Sastoji se iz pet celina. Od glavne kapije hotela do našeg depandansa ”Monterej”, vozi golf-car, skoro isto onoliko, koliko nas je transfer dovezao sa obale do glavnog ulaza u rizort. Usput uvidjam ogromne razlike izmedju vrlo siromašnog filipinskog naroda i jednog zatvorenog, monolitnog kompleksa kineskog hotela u lancu i njegovih gostiju koji odišu sterilnošću. Ne volim luksuz, ne palim se uopšte na to što i sami već znate i ovaj hotel mi je uleteo nenadano u sklopu aranžmana. Zvuči kao da se jebeno pravdam, ma ne, samo sam iskren! U ovom fensi hotelu imao sam blizak susret sa ogromnim paukom Huntsman-om, koji je rodom iz Australije, ali orbitava u ovim predelima. Na moju veliku sreću pauk nije bio agresivan, a ni otrovan, što mi je posle i sam gugl priznao. Gabarit mu je bio veličine otvorene muške šake i nud boje je. Spontano sam ga zatekao jedno jutro u velikoj tuš kabini. Nije se pomerao, samo je odmarao sedevši šćućuren u samom uglu tuš kabine. Čekao me je da se tuširamo zajedno. Pazio sam jedino da mi se ne prekuva od silnog isparenja. Srećom, tuš kabina je bila toliko velika tako da smo obojica imali mesta do mile volje. Uživali smo, moj nenajavljeni gost i ja svako u svom tripu. On je u uglu razmišljao o prolaznosti života, a ja skidao balast prethodnog dana sa sebe. Napokon se ne kupam više sam! Imali smo prećutni dogovor. Obećao sam mu da kap vode neće pasti na njega, a zauzvrat će me moj Hantsmen pretvoriti u spajdermena. Ni sam ne znam kako nemam strah od takvih stvari? Od uzbudjenja i adrenalina na putovanjima verovatno obnevidim. Ko će ga znati?! Posle smo haus-kiper i ja bezbedno prebacili to divno stvorenje u prirodno stanište. Na svojoj terasi prvi put ozbiljno se napajam filipinskom vegetacijom, koja je mnogo primamljivija nego na Tajlandu i Šri lanci. Na Filipinima priroda je bujnija i koloritnija jer je ceo hotelski kompleks u samom srcu džungle ovog malog ostrva. Sve je vrlo egzotičnije nego bilo gde, verujte, bar svetu koji ja poznajem. Svako jutro tačno u šest budila me je monsunska kiša, koja se nenanajvljeno samo štušti, odradi svoje i zameni budilnik. Tačna je kao sat. Već u sedam kao da ništa nije padalo vekovima. To su Filipini.

Boracay

Odlazim iz hotela odmah posle doručka. Sedam u najfrekventnije vozilo koje se zove Trosajkl, i liči na tuk-tuk, osnovno prevozno sredstvo na Tajlandu. Tražim čuvenu Belu plažu (White beach), koja je dve godine za redom proglašena za najlepšu na svetu, ali trosajkl me isporučuje na suprotnu Puka beach. Potpuno jedna nenaseljena, duga, divlja plaža, okružena najbujnijom vegetacijom svih vremena. Na njoj dočekujem veličanstveni suton i potpuno se prepuštam i stapam sa filipinskim eksterijerom. Izgnanik u meni progovara, i tragam za nekim u sebi sopstvenim Vilsonom. Odlazim dalje kroz prvu jezgrovitu noć u nepoznatom pravcu, već poznatim prevozom. Niti znam gde sam, niti znam kuda ću? Ovde na Borakaju, kao da stalno idete u krug, sve je isto, fascinantno i isto. Svaki dan sam se vozio u ringišpilu prirodnog okruženja ”up and down,” neprepoznajući ista mesta. Ovo smešno vozilo je izuzetno bučno, sporo i diže veliku prašinu. Pomalo remeti prirodno okruženje. Turisti se uglavnom njime prevoze, jer je osnovno vozilo, pored omanjih autobusa koji su toliko prenatrpani ljudima u kojem svakoga trenutka random neko treba da ispadne. Kako zujim Borokajem uvidjam da nema puno naseljenih mesta, ali ni mnogo brisanog prostora, duž celog ostrva. Potpuni nesklad. Kao da stalno ulazite u sela koja u stvari ne postoje pokraj uskih, neasfaltiranih krivudavih puteva i mnogobrojnih deponija pokraj njih i straćara. Svuda unaokolo su montažne i nedovršene kuće od opeke i cigle iz kojih večito kulja dim, kao i razne tezge prebogate voćem. Gomila prljavštine, šuta, motorima nalik sklepanim starim Tomosima. Plejada razdragane golišave dece koja trčkaraju u krug izmedju bujnog zelenila, puta i večitih bezidejnih zidarskih radova. Svuda unaokolo je pejzaž izgradnje kreativnog haosa koji se nikada neće završiti preliven nestvarnim kadrovima prirode. Gledam prizor koji me nekada podseća i na svoj iznutra i kao da sam nekom nevidljivom sondom uplivao u sopstveni mozak. Baš smo u simbiozi Borokaj i ja.

Konstatujem nažalost da se nalazim u vrlo siromašnoj zemlji, a pritom prebogatoj. Auuuu, majko moja, kakvi kontrasti! Trosajkl me ostavlja pored iole urbanijeg dela najnaseljenijeg mesta na ostrvu sa malim i vrlo prljavim veštačkim jezerom u sredini, gde ulazim kao u jedan tržni centar na otvorenom koji silazi na dole. Ponovo počinjem da hodam po toplom puderastom pesku. “Ovde već sve zvuči lepše”- pomislih u sebi! Umirajući od gladi odlučujem da ne eksperimentišem mnogo. Sedam u jedan italijanski restoran i naručujem picu i moj omiljeni Quatro Formaghi. Završavam svoju “skromnu tajnu večeru” i kako silazim dublje sve više lebdi u zraku dobar vajb koji me kao vir uvlači u sebe pretvarajući moje telo u svežu olupinu koja tone. U daljini ljudi se gomilaju, afro ritmovi, rege i rok zvukovi se umnožavaju. Vraćaju li mi osmeh na lice ili to moja dugo čekana sitost duboko progovara iz mene? Prolazim lokale sa vrlo privlačnim enterijerima i dolazim do samog kraja. Spuštam se na obalu, a nepregledna i prigušena svetlost raznih boja pomera mi um. ”Šta je ovo jbt!”- viknuh. Nikad bolja muzika u životu rasipala se svuda oko mene duž predugačke obale koju su zapljuskivali talasi dobrih zvukova na svakom mogućem koraku. Sijaset kostimiranih ljudi stvarali su maskembal u malom, gusari, domoroci i još ko zna kojih likova je sve bilo. Činilo mi se kao da su sve epohe zastupljene. Snima li se neki prelepi, vanvremenski film, potpuno ludilo? Stotine izduženih palmi krstare nebom, dok mesec prkosi oblacima u već zakazanoj jutarnjoj monsunskoj kiši kao predstojećem jutarnjem dvoboju. Šta mu ja tu dodjem, kao neki prirodni sekundant?! Duž peskovite obale, ukrašene svetlosnim lampionima pod krošnjama kokosa koje su obavijene svetlećim crevima po korenjima i zidovima drveća. Ne vidi im se kraj. U samom njihovom peskovito carstvu nalaze se vrlo neobične baste koje potpuno dominiraju. Mali habitati ili bolje rečeno rajevi na zemlji, kao i prelepo noćno osvetljenje odmaraju mi vid. Sve se topi i vrvi od pozitivne energije duž cele promenade pune kafića, restorana i barova. Prepuno je stranaca, sofisticiranih i opuštenih ljudi. Skoro sve boje i nacije sveta odjekuju obalom. Imao sam potpuni flash-back u glavi i jedan novi-stari susret sa uličnom prostitucijom, lady bojevima, transeksualcima i prelepim azijatkinjama u funkciji go-go igračica. Na pesku je bilo pregršt kreveta za razne tipove masaža zapravo ligeštula na kojima su ležali i uživali sveže nauljeni ljudi. Sve već izgleda kao jedan rajski, otvoreni dispanzer. Najlepša “letnja nova godina” koja nikada neće prestati. Pitam se onako usplahiren”gde je više ta Bela plaža”, a nedugo zatim saznajem da sam upravo na njoj. Ovde ostajem do kraja noći ili početka novog dana. Spontano odlučujem da fantastičan “trip” odluči umesto mene gde ću prespavati jer želim da me novo jutro samo na njoj probudi. Uveravam se zašto je ovo verovatno najlepše mesto na svetu. Na Beloj plaži ne postoji početak, a ni kraj, dan ili noć. Na njoj ne postoje pravila, ni vreme, niti garderoba. Ovo je mesto koje se stapa samo sa sobom. Ovde živi samo dobra energija. Na njoj postoji sve, ama baš sve! Nikakvog razloga nema da je napuštate bilo kad i da je menjate za bilo koju drugu jer ovde je sve što vam je potrebno. Kakav život Bože dragi, poželeo bih da umrem na njoj, zaista. Dobro došli na Borokaj!

Boracay

Nenaspavan sam, a budi me paklena vrućina i hladan kokos sa slamkom jer oblaka nema sve do “obližnje” Australije. Potpuno beli pesak u kombinaciji sa tirkiznim morem presijavali su se u carstvu nepreglednih palmi koje izgledaju egzotičnije neko igde.To je najlepše more koje sam ikada u životu video, a nije ni Kinesko južno, a ni Filipinsko. Zarobljeno je u čeljustima velikih divova to skriveno malo Sulu more. Kažu da je voda lepša samo na Maldivima. Ajde da verujemo u to, a ne filterima prelepih slika?! Putpuni zen veličanstvene rapsodije majke prirode u njenom svetom ritualu. Gde ovde ne uzeh bar sobu? Mrmljam u sebi mrzevši svakodnevni, kratkotrajni rastanak sa njom i povratak u sabirni centar zvani glupi hotel. Sumrak na Beloj plaži u hiljadu boja je veličanstven. Na Beloj plaži možete iznajmiti brodiće sa skiperom plavih i belih jedara. Svake noći pred suton hrle ka pučini u regati i jedinstvenom zalasku sunca. Hiperrealistična scena desetine povećih čamaca koji kruže oko padajućeg sunca uzduž i popreko, dok se noć u hiljadu boja prikrada Filipinima. Možete po dogovoru platiti malim Filipincima da vam od peska naprave šta god poželite kao što su razni ljubavni natpisi, poruke ili dvorce u pesku od “belih kristala”. Cena za koju se dogovorite ostaće posle vas kao nazidana kula od sreće koju ste zamislili i sve do sutrašnjeg dana goreće pod svećama. Na mikroskopskom belom pesku duž cele donje obale zabranjeno je pušenje. Često možete sresti nadležne ljude koji opominju turiste, pa su tako jednom skrenuli pažnju i meni. Bela plaža je velika, duža više od 3 kilometra, a pri njenom samom kraju nalazi se velika stena u vodi na kojoj je improvizovana mala kapelica sa bogorodicom. Simbolizuje stari nasukani španski brod, koji je po legendi navodno baš tu potonuo i predstavlja simbol Borakaja. U zaledju Bele plaže u visini nalazi se veliki krst u brdima džungle koji svetli noću i vidljiv je sa celog ostrva. Na Filipinima najzastupljeniji je Katolicizam, jer su Filipini dugo bili španska kolonija. Samim tim njihovo shvatanje katolicizma malo je i pagansko, nešto slično kao u Južnoj Americi. Ima i Muslimana, na jugu ove zemlje, a Islam je zastupljen sa oko 20% celokupnog stanovništva. Na okolnim izletima i obilascima celog ostrva uverio sam se koliko sav ovaj envajroment izgleda neverovatno, gledajući sa brodića Borakaj u fragmentima. Puka bič sa simbolom zabodene zastave Boba Marlija u sredini i dalje čuva zov divljine samo za odabrane izgnanike. Obilazim obližnja ostrva Karabao, kao i Kejv Ajland (Cave island), praveći polako svoj pazl filipinske lepote. Kupajući se u tajnim uvalama, gde se samo lokalci brčkaju, jasno im stavljam do znanja da nisam neki novi konkvistador. Vrlo su ljubazan i pomalo bojažljiv narod. Stalno se smeju i nekada deluju pomalo infantilno sa svojim humorom, noseći večiti krst jedne izgubljenosti španskih vremena koji će zauvek ostati urazan u kolektivnoj svesti ovog naroda..

Boracay

Poslednji dan proveo sam na svojoj divljoj hotelskoj plaži, lociranoj u samom srcu džungle, nedaleko od moje sobe i depandansa Monterej. Odlučio sam da se potpuno osamim i predam mislima svojim. Doručkovao sam kao po stečenim običajima ovih krajeva mango, marakuju i dragon frut. Diveći se divljini beskraja i plavetnila Sulu mora buljio sam u nevidljivu daleku liniju vatrenog Pacifika. Sedeo sam tako i ćutke posmatrao prelepu obalu koju uskoro napuštam. Mirise bujne vegetacije tiho sam skladištio u svoje duhovne bočice kao jedine suvenire za večno sećanje. Iako nisam stigao da vidim Palawan spojio sam noći i dane na čuvenoj Beloj plaži, shvativši da Magelan uopšte nije bio lud kada je prvi put ovde kročio i kleknuo, poklonivši se rajskoj obali na kraju sveta. Tako bar legenda kaže. 

Boracay

Prethodni Branimirovi putopisi na linku.

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Kairo i jedna noć

Posted on by
Reply

Stojim zaglavljen izmedju dva sveta. Potpuno sam izgubljen u ovoj dolini od vremena. Nebeske sile mi ionako olakšavaju posao, ne daju da se pomerim ni korak. Rano je ujutru, a dole u dubini oslikava se ambis nepregledne oaze još neprobuđenog grada, čije se zgrade jedva nadziru u jutarnjoj suvoj magli i smogu. Iza mene još spavaju ta tri veličanstvena kamena čuda, sa svojim čuvarom što nosi na sebi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Vide se čak iz kosmosa. Okrećem se oko sebe, udišem topao i suv septembarski vazduh koji kao hladnjikavi fen neda ni da se oznojim.

Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da li priroda ili sam bog, verovatno oboje, u dogovoru. Možda je to uradio baš on, Amon Ra, koji lebdi večno, podarivši mi samoga sebe i ovaj sunčan dan, ili sam Alah u koga upravo gledam dole. Ni on se više ne vidi od prevelike čađi jutarnje izmaglice. Večita su to pitanja bez odgovora i dan danas, čak i dok sedim ovde na platou u Gizi, iako je prošlo “samo“ 5000 godina.

Dok posmatram Kairo kako se budi odajem počast najlepšim i najmističnijim građevinama na svetu, egipatskim piramidama. Bio bih vrlo hrabar kada bih probao rečima da dočaram taj osećaj kada stanem pored njih, a kamoli ih još i dodirnem! To je verovatno malo i za doživljaj! Možda i uspem da se popnem na koji stepenik više za po koji još sekund večnosti. Penjem se sve dok ne čujem zvuk pištaljke policajaca-čuvara ovih nestvarnih kamenih trouglova.

Nažalost, to nije dugo trajalo! Ne postoji ništa jače i intezivnije od tog fleša i naboja koji se u vama stvara dok ih samo gledate. Nije realno da sam ovde, kao da se sve ovo dešava nekom drugom, a ne meni! Nijedan istorijski, turistički ili bilo kakav lokalitet na svetu nije “dostojan” niti toliko moćan da tako obuzme moju dušu kao ovaj, kazuju moji unutrašnji osećaji. Provereno!

Jutro se već uveliko uzvrpoljilo u dan bez oblaka, a u medjuvremenu zapažam da se iz onih “nekoliko zgrada u magli i smogu“ izrodilo hiljade novih i da im se kraja ne vidi. Urbani, nepregledni horizont gde se nebo stapa sa zgradama. Beskraj Kaira i njegov galopirajući „prostorni inkubator“ me je potpuno zadivio i saznajem da sam pored grada veličine bivše Jugoslavije. Kada je radni dan, moram i da doplatim, jer se trećina Egipta sjati ovde u poteri za srećom. Kako se i autobusi gomilaju, već ih ima na desetine, kao vojska poredani stoje u liniji na ivici platoa Gize i samo smetaju. Gde svi ovi ljudi stanu nije mi jasno, što nepregledne kolone turista, što domicilno stanovništvo sa druge strane. Kako se sve to ne vidi na čuvenim razglednicama, hmmm, istina se krije iza gugla i savršenih slika već pomenutog najpoznatijeg svetskog lokaliteta, pomislih u sebi. Tolika je gužva, počinje već da nervira, pa tako tražim i ja svoj bus, koji će me vratiti u hotel Zoser koji se nalazi nedaleko od platoa. To izgleda kao traženje igle u plastu sena, ali ipak ga nekako nalazim. Nastavljam svoj put u osvajanje Kaira, megalopolisa koji ima više od dvadeset dva miliona stanovnika.

Pošto sam organizovano stigao u Kairo sa povećom grupom ljudi, vidim da se mnogi boje da se udaljavaju bez vodiča i već planiranog itinerera. Kao stado se drže one stare, nametnute floskule malih agencija, hotel – McDonalds – hotel, koji se nalazi tik preko puta našeg solidnog hotela na velikom Bulevaru Piramida. Ja ih negde i razumem jer Kairo nije grad za početnike!

Ubrzo nalazim dobrovoljce, “hvatamo” prvi taksi i pravac centar, a gde je centar Kaira zapravo??? Pa u tome i jeste poenta, kao da ja znam gde je on u stvari! Upadamo u noć nepozvani, a simpatični taksista stalno nešto mrmlja u kolima, dok mu spada jambolija sa maske automobila, koji se polako raspada. Silne zakačene brojanice na retrovizoru same „djuskaju“, malo i taksisti smetaju dok vozi svoj reli, ali vera je vera. Uz ludački glasnu arapsku muziku, dobijamo i nenadanu spontanu žurku. Letimo kroz Kairo, gde u gradu od preko 20 miliona, sefamora gotovo i da nema. Prebrza noćna vožnja traje više od sat vremena, večiti zeleni talas sada je naš saveznik kao i ludi adrenalin koji nas vodi u potpunu neizvesnost. Ovde ne postoji centar grada u tom klasičnom smislu, Kairo je toliko veliki te ima na desetine trgova, koji su non-stop krcati ljudima i u kasne sate.

Stajemo na jednom od njih, priključujemo se povorci ljudi koji kao da besciljno lutaju i pridružujemo im se. I mi smo noćas besciljni, pa zar nije u tome draž! Tražimo noćni život, pa se napokon spuštamo na reku Nil i silazimo u elitni deo Kaira koji se zove Zamalek. Ovaj veliki deo grada sav šljašti u noći, vrlo je sređen, skockan. Moderni onix neboderi svih boja i desetine poznatih hotela u lancu paraju mesečinu i čine ceo prizor veličanstvenim! Oba toka reke Nil seku Kairo na nekoliko delova, koji su povezani velebnim mostovima. Uvidjam da Kairo nikada ne spava, apsolutno jedan od najvibrantnijih gradova ne svetu. Sve se dešava na ulicama i uvek je prisutan neki metež na ivici opasnosti koji u stvari i ne postoji. Siromašniji i mračniji delovi Kaira su pod opsadom potpune anarhije koja čak i plaši u trenutku! To je samo privid jer ljudi ovde imaju svoje životne navike koje su nama isuviše strane, dok se iole ne probije ta barijera i obično traje vrlo kratko. Ali i uvidjam da su vrlo prisutne nesnošljive klasne razlike, prevelika odstupanja izmedju teške sirotinje i enormnog bogatstva koju mi, kao prosečni Srbi, ne možemo ni da zamislimo, bukvalno!

Sutradan obilazim čuvenu Koptsku četvrt koja je skrivena medj’ zidinama i neboderima prašnjavog tektonskog džina. Prolazim pored tajanstvenog Grada mrtvih, koji je obasut visokim zidinama. Oko četiri miliona ljudi useljeno je u srednjovekovno groblje između starih fatimidskih grobnica. U najvećem gradu Afrike, gde živi između 22 i 25 miliona ljudi, ogroman prostor zauzima groblje koje je danas čuveno kao Grad mrtvih. Posle rata sa Sudanom sedamdesetih godina prošlog veka, u Egipat su nagrnule hiljade izbeglica i ova afrička sirotinja nije imala gde nego da se smesti među kairske pokojnike. Vremenom su nastale prave ulice i sokaci između grobova, a groblje je zatvoreno i fortifikovano. Ovde ne zalazi niko, ko baš ne mora, ili je ludi avanturista. Turisti ga razgledaju usput, iz autobusa, zgranuto posmatrajući kako se između niza grobnica s prekrasnim kupolama vijori veš.

O ovom gradu-groblju kolaju jezive legende poput one da su stanovnici Grada mrtvih početkom devedesetih u slast pojeli dvoje nemačkih turista. Navodno tu je automobilom zalutao i jedan švedski diplomata, a policija je uspela da nađe samo haubu automobila. Tako da ovde dobrovoljaca za akciju i nije bilo, a i ja baš nisam toliko lud! Mada teralo me je nešto da privirim samo malo, ali brzo su me moji saputnici odvratili od takvih ideja, ha!

Naravno, nezaobilazni Nacionalni muzej i predivna crvena zgrada sagradjena u stilu neoklasicizma. Egipćani više vole da kažu Egipatski muzej u Kairu. Sadrži najopsežniju kolekciju drevnih egipatskih antikviteta na svetu. Ima preko 136 000 eksponata, dok su desetine hiljada drugih relikvija u podzemnim skladištima. Spada medju pet najfrekventnijih i najpoznatijih muzeja na svetu. Kruna obilaska su grobni artefakti riznice faraona Tutankamona i čuvena odaja sa mumijama. Neverovatan doživljaj! Dodir nečeg tako sakralnog u meni budi nevericu. Balzamovana istorija ipak nekada ne laže! Nemoguće da samo jedno staklo deli moj prst od dodira sa Tutankamonovim i to u odličnom stanju! Večnost prolazi kroz mene, čudne neke struje osećam u sebi! Da sve to uslikam “na kvarno”, pomislih??? Ipak mi se ne rizikuje momentalnih tri godine zatvora koliko se dobija, ako se proba nešto slično! Pogled do zuba naoružanog policajca mi to latentno i saopštava! Odustajem u sekundi, ali ceo taj doživljaj će ostati večno uklesan u meni dokle god sam živ. Ko zna možda i posle!

Nastavljamo dalje, a put me vodi na Halili bazar gde kao da je vreme stalo i pravim veliku pauzu za kafu i fildžan, pošto me šoping zaista ne interesuje. Zaljubljujem se u jedan uzavreli stari deo Kaira i njegov umetnički DNK, gde su nekada sedeli razni svetski trgovci, boemi, špijuni, umetnici i prevaranti. Belosvetski gangsteri su egipćane učili kako se puši tompus, a ovi njih nargilu. Samo su umesto voća isključivo konzumirali opijum i hašiš. Nema šta, u Kairo ili se odmah zaljubiš ili proklinješ dan kada si u njega kročio. Beskompromisan je! Spoj nespojivog, sudar vekova, svetova, običaja, sklada i nesklada, a sve to jako lepo miriše i izgleda, baš tako kako je! Bazari, začini, uske i krivudave ulice sukovi, ukus orijenta opija sva moja čula, kao i miris nargile i preukusne Šawerme koja mi odgađa glad bar na neko vreme i tera dalje! A gde dalje, nadzire li se kraj najvećem afričkom džinu? Možda je to Huseinova džamija koju obilazim, kao i Saladinova tvrđava, ali ne, nije! Da li je to Ben Asra sinagoga ili možda Feleke, mali brodići dole na Nilu kojima sam plovio, ne nisu! Pa šta je onda, gde je više kraj ovog čuda!

Kada dodjete do kraja shvatate da ste u stvari tek stigli na početak. Da li je ovo samo još jedna u nizu pokeraška igra Kaira ili je sva njegova moć hipnoze ipak odradila svoje?!? Dok sedim ispod velikog kamenoloma, na zidinama čuvene Sulejmanove Alabasterne džamije, baš nešto razmišljam! Gledam u grad veličine cele stare Jugoslavije dok kao ozeblo sunce čekam nadolazeći suton. Omađijan posmatram Kairo kako nestaje u tmini gde ga nagriza još jedna preživela faraonska noć. One iste piramide u daljini ne stoje više tako nepomično. Svetlucavo igraju na horizontu prevelike daljine, pojedene u fatamorgani noćne izmaglice! Sada su i one postale sveti stanari mojih očiju.

Ima jedno nepisano pravilo svakoga grada, koje sam dobro naučio ovde u gradu starih bogova. Iako ne uspeš da vidiš sve i ako ne pronikneš u te male tajne velikih i drevnih civilizacija, ne tuguj uzalud, jer uvek ćeš naći neki dobar vidikovac sa koga se pruža odličan pogled, za svoje iskupljenje! Uvek uradi i sigurno nećeš pogrešiti! Samo nemoj ikada da ti padne na pamet ako se kojim slučajem nadješ u Kairu.

Prethodne priče: CLICK na priču o faveli u Riu (Brazil) ili priču o Šri Lanki – Sigirija

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3

Šri Lanka -> Sigirija

Posted on by
Reply

Kroćenje zmija u starom svetu nastalo je u Indiji i na Šri Lanci. Negde, istovremeno razvilo se i u drevnom Egiptu samo u znatno manjoj meri. U davnim vremenima, pogotovo na Šri Lanci, ukrotitelji su imali najveću moguću privilegiju. Uživali su status pravih čarobnjaka. Hvatali su zmije i uzgajali ih. Takodje, prvi su otkrili tajne protivotrova i lečili su ljude od ujeda ovih divnih životinja. Umeli su čak i da komuniciraju sa njima. Jedini su mogli zmije da umilostive i da ih pripitome.

Skoro svakom ukrotitelju od davnina najomiljenije su bile indijske kobre. Danas se to popularno zove šaptač zmija ili snake whisperer. Nastao je kao nasledan zanat i prenosio se sa kolena na koleno. Deo potpunog kulta kroz vreme poprima drugačiji oblik sa pojavom masovnog turizma. Sam zanat zadržao se i do dana današnjeg. Kako se sve već uveliko komercijalizovalo, suština je ipak ostala ista. Nemaju više ni približno tako visok status kao nekada. Uglavnom su postali zabavljači. Sada, na prostoru Šri Lanke i dalje žive ljudi koji se vrlo uspešno bave i žive od ovog neobičnog i pomalo opasnog posla.

Sigirija, naizgled obična stena u daljini. Izgleda tako naivno dok je posmatrate još uvek onako neupućeni. Granitna metafora neskladnog, nejasnog i nedokučivog. Monolitni ugašeni gigant koji šljašti dok stoji pogrbljen. Stari skamenjeni lav kome je odavno otpala griva uveliko ćuti i ne progovara više ni sa kim. Ni sa sopstvenom senkom koju nema. Ne priča više ni sa vremenom niti sa svojom istorijom. Brani se ćutanjem. Muka mu je više od dosadnih turista poput mene. Kako i ne bi? Potpuno odudara od vegetacije i prirodnog ambijenta. Deluje kao da mu tu nije ni mesto. Rekao bih ovako neupućen da je najuren iz daleke, kamenite pustinje?! Otkud on uopšte ovde?

Potpuno je promašio podneblje napravivši totalni prirodni nesklad. Možda se nekada davno i sam univerzum malo poigao s njim. Kao da je nehotično zatresao delić neke druge planete, čija se magma spontano prosula iz svemira direktno na Zemlju. Podseća na kockasti, granitni asteroid osušen od predugog postojanja koji se nekada davno samo beživotno sručio na tlo, ne eksplodiravši. Odlomljena, krivudava, vulkanska naprava na kojoj se vrlo uspešno nastanio sam život. Mistična, monolitna i iskrivljena prirodna kocka odrubljene glave sa šapama gospodara izgladnelih životinja. Skrivena bašta na nebu kao sveti tron cvetanja jednog zatvorenog carstva i beskrajnog sebičluka. Ujedno isuviše skučen prostor za dve različite filozofije. Ničija zemlja u oblacima za tiho kajanje i jedinu preostalu misao. Vrlo pogrešno mesto za ponovno iskupljenje. Predivan ambijent za jedno pravo, vanserijsko samoubistvo. Sveti grad rodjen na kamenu toliko je moćan da je prosto neopisivo! Bolesno i ubitačno! Sigirija, dragi moji prijatelji! Kao i njegova gazdarica Šri Lanka nežno truju i ubijaju svoje preostale zanesenjake poput mene svojom prezavodljivom egzotikom.

Sigirija, jedini original i personifikacija svoje jedine gospodarice kao simbol preživele mirišljave cigle boje cimeta. Visoka je samo dvesta metara, a povlašćena je odavno i kod samih bogova. Sigirija iz daljine izgleda kao da mogu da je preskočim od šale i to da ne uhvatim zalet. Ovde na Šri Lanci, pogotovo na Sigiriji, sve samo tako izgleda! Optička varka prebogate prirode i najiskrenije indijske suze koja se nekada davno i sama slila u okean. Igra nebeskog prestola i ovozemaljskih legendi u svim mogućim oblicima. Sve se ovde sliva i preliva! Od njene lepote jedan zalutali putnik kroz vreme može samo da poludi. Pre nego li odluči da se i sam kao Kasapa ubije! Uopšte nije stvorena za komercijalne turiste! Ako mislite da samo šopingujete po koji jeftini kadar sa nje, bolje je zaobidjite, pre nego vas i ona sama baci odozdo.

Dugo sam sedeo na samom vrhu skrivenog grada Sigirije i na njenim nebeskim proplancima gde sam konačno sebe prepoznao u svim tim iščezlim i zabranjenim freskama. Sam samcijat i bez svojih konkubina. Bez igde ikoga! Napokon mi je cela Šri Lanka bila kao na dlanu. Ceo biodiverzitet neprohodnih džungli se nenadano otvorio preda mnom. Kao da sam odozgo napokon mogao da vidim sebe u ogledalu, u refleksiji svih mogućih zelenih nijansi. Nadziru se Kendi, Anurhadapura i Hikaduwa. Hiljadu i četiristo stepenika je danas protutnjalo kroz moje noge. Sve sam ih pretrčao kao od šale. Sve osim jednog. Zastao sam pri samom vrhu, na tom, svetom, osmom. Skamenio se par sekundi, okrenuo i ispoštovao nezvanično osmo svetsko čudo! Ostali turisti su se komešali od vrućine i adrenalina, praveći beskonačno veliku zmiju kojoj se ni rep više ne vidi od sunca dole pri dnu ambisa. Hmm, zmija, ta sveta životinja. Strpite se još malo!

Trebalo je kasnije i sići sa nje. Nije to nimalo jednostavno i to ne onim istim krivudavim stepenicama koje su vodile ka nebu. Večno prebukirane turistima. Lavlja stena je prenatrpana danas, kao i uvek, i vrlo rado bih sve to izbegao. Jutros je uspon na Sigiriju bio vrlo strm i dug. Uz paklenu vrućinu, sve je to izgledalo pomalo i neostvarivo. Danas napokon shvatih da sam još i u dobroj kondiciji. Krenuo sam sasvim nekim drugim, neutabanim i nepoznatim stazama. Zaobišao sam čuvena lavlja vrata, da ne verziram doživljaj od danas. Fotografisanje je završeno. Nisam više bio sam. Spontano jedan deo grupe sa kojom sam stigao dovde je krenuo sa mnom ili ja sa njima. Kako se uzme? Sunce je već duboko zalazilo i uranjalo u svoj san, tamo negde na obodima Indijskog okeana.

Silazak na dole postajao je sve manje vidljiv, a samim tim i sve više neizvestan. Provlačili smo se kroz šupljikave stene, kao prolaze, a crvena šljaka krckala je pod nama. Nažalost, vrh Sigirije je bio sve dalji. Kako smo se u grupi spuštali, nismo mnogo ni pričali međusobno. Držali smo se nekog reda da se ne pogubimo, prateći se uzajamno. Malo sam se odvojio od grupe, gledajući krajičkom oka gde su ostali.

Iznenada začuh zvuk frule u neposrednoj daljini. Krenuh ka njemu, a dole u jednoj usečenoj steni sam sedi čovek u turskom sedu, svirajući u pungu. Stara drvena frula, otvorena crna korpa i nadolazeći sumrak. Iz nje viri siva, živa gumena čarolija koja se spiritualno uvrće. Prava Indijska kobra i njen originalni uzgajivač. Pa to mi reci! Zvižduk u osam označio je poziv mojoj maloj grupi da pridju. Mnogi su se prepali videvši je, ustuknuvši. Potpuno ih razumem. Neki su doživeli prvi put u svom životu dodir sa zmijom. Vatreno krštenje!

“Ne plašite se ljudi. Pridjite slobodno!“- govorio sam im. Kakva scena i svi smo se brzo okupili oko jedinstvenog gospodara najmističnije životinje svih vremena. Mojoj sreći nije bilo kraja! Iako je padala noć, još uvek je bilo relativno vidljivo, ali smo bili vrlo obazrivi. Svako na svoj način. Kako sam i ranije bio na Dalekom istoku imao sam prilike da više puta uživo gledam čarobni Cobra show. Čak i u Egiptu. Samo, ovo je nešto sasvim drugo. Potpuno je spontan i neplaniran.

Donosim odluku da odem “korak dalje.“  Sedam tik pored uzgajivača. Ostali prisutni sa vriskom i nevericom u očima gledaju moju reakciju. Uz uzdahe i upozorenja upućene meni, adrenalin dostiže svoj vrhunac! Iz neposredne blizine sve vrlo britko promatram, iako mi nadolazeći mrak remeti koncentraciju. Punga svira, a kobra besomučno udara u debeli poklopac od korpe od kvalitetnog i prljavog ratana. Iako ne čuje, zmija reaguje na vibracije. Kao da je potpuno podivljala. Ljudi omamljeni oko mene kao da su i sami u transu. Neko slika, igra, a nekolicina se drži još po strani. Savladani strahom na licima im čitam zaprepašćenje. Ludačka energija pred sumrak odzvanja podnožjem Sigirije.

U jednom trenutku od umora gubim fokus nad situacijom. Okrećem glavu na drugu stranu. Ispustio sam pokrete vibrirajuće kobre na sekund! Ujede me nešto! Gde?! Kuku majko! Pomeram se unazad, jer u polumraku ne vidim ni krv, niti moguću ranu. Osećam da me malo boli kažiprst desne ruke. Nisam osetio bajt i zube unezverene kobre koja je i dalje udarala u poklopac. Ustajem naglo pa sedam. Gledam se po celom telu. Počinjem da se znojim. Hvata me panika! Pa šta me je to ujelo! Da li je ovo moguće! Primećujem da su mi na kažiprstu dve jedva vidljive rupice, bez trunke krvi. Beličaste. Ne razaznajem ih jasno u mraku. Kuku meni! Gotov sam! Ujede me kobra, pomislih u sebi. Šta da radim sada, kud ću majko mila!!? Ee, šmekeru, tako ti i treba! Najeb’o sam!

Šou se privodio kraju i ljudi oko mene su primetili da sa mnom nešto nije u redu i da nema više ništa od malopredjašnjeg Baneta i njegove hiper energije. Objasnim im ukratko šta mi se desilo, a par trezvenih ljudi počelo je da me ubedjuje da sam se istripovao jer su pomno pratili svaki pokret zmije i zbog sopstvenog straha. Šta ako jeste? Ako me je stvarno ujela??? Saznaćemo sve vrlo brzo! Ovaj uzgajivač me ubedjuje da je sve ok, iako ga u onom ludilu ništa nisam ni razumeo.

Lost in translation stupa na snagu. Nije mi dao odgovor na prosto pitanje. Znajući još od pre, kobrama se uvek povade otrovne kesice i zubi pred svaki nastup, još dok su male. To je osnovno pravilo. Ako je ovaj ludak ovde upravo bio sa otrovnom kobrom? Šta ako je nemaran, ako i sam ne zna i nije siguran da jeste? Šta ako krije? Ovo nije planirano mesto za ovako nešto niti je ovo egipatski hotel da bih bio siguran. Nisam ni u erii za turiste gde bih uveliko znao da ovakve stvari podležu kontroli. Počinjem da bivam svestan, malo kasno, da se ipak nalazim daleko od bilo kakve civilizacije pa su ovakve stvari vrlo moguće. Sada je možda već i prekasno da mislim više o bilo čemu!

Paranoja mi pomera um i počinjem da se mirim sa činjenicom da možda ulazim u poslednje sate svog života. Ne mogu vam opisati kako sam se osećao! Umirem li ja to ubrzo? Ceo put od Sigirije do Kendija i smeštaja proveo sam u košmarima. Zapitkivao sam  glavnog menadžera u hotelu, vodiča. Svakoga na koga sam naletao! Stalno me je hrabrio osećaj da nisam osetio ujed i zube jer bih reagovao sigurno. Znam da bi se trzn’o u sekundi. To mi je vraćalo nadu kako su sati prolazili. Strahovi su bili sve veći i panika je počela da me nagriza. Čak me je pogledao i lokalni doktor čim sam se dočepao hotela. Guglao sam celu noć sve o zmijama što nisam znao ranije, iako je wifi bio prespor. Nije mi išao u korist. Odlučio sam da se kockam sa sobom, jer šta mi drugo i preostaje??? Nagutao sam se bromazepamima i legao da spavam. Ujutru, ako se probudim živ, sjajno, ako ne Šri Lanka i Sigirija biće sigurno moja poslednja destinacija. Nemam mnogo izbora.

Ustadoh mamuran nekako posle vrlo jake doze lekova. Preživeo sam izgleda. Jeeee! Nisam umro! Čekaj, stani! Možda otrov deluje kasnije?! Šta ako sam ja medicinski fenomen? Možda je zmija bila isuviše stara pa će otrov delovati post festumno? Hmm, ma ko ga jebe. Idemo dalje! Danas je novi dan, nova avantura, a prelepa Šri Lanka već zove da se ide dalje u Pinavalu, u sirotište slonova. Nema ona vremena da čeka jednog ludaka koji tripuje i proživljava svoje neke demone. Tako sam po stoti put u životu preživeo i preboleo svoju hipohondriju. Bar do neke ozbiljne sledeće prilike.

Onako srećan, odmoran, a još uvek pod utiskom unutrašnjih strahova od sinoć spremam se za još jednu novu avanturu. Po stoti put gledam u svoj prst, koji i dalje stoji na svom mestu. Nepromenjen. Smeškam se dok navlačim majcu, onako još polumokar od tuširanja i navlačim ranac na ledja. Napuštam sobu. Silazim dole u foaje hotela gde me čekaju isti oni dragi ljudi od sinoć, koji su se zajedno sa mnom radovali, ugledavši me. Usput dok idemo do kola, smeju se i malo me zezaju. Ujedno su srećni što sam preživeo i pokazuju mi slike od juče. Sa Sigirije, te tajne kuće opranih vekova koje su mi pojele dušu. Presrećan sam! Dan je prelep, još lepši nego juče. Sve prolazi u životu i nestaje.

Sopstveni isprojektovani strahovi sada su iza mene. Krećemo i odlazimo u još jedan nov raj. Dok se vozim kilometrima gledam i upijam prelepe pejzaže ove nestvarne zemlje. Razmišljam i ćutim. Osećam se kao pero. Kao da je veliki teret spao sa mene. Još uvek nemam odgovor. Nemam ga ni sada dok mislim o svemu posle toliko vremena. Dok pišem ovu priču naviru mi ona stara sećanja. More me ona ista pitanja. “Ljudi moji, da li me je zaista onu noć na premoćnoj Sigiriji tako nežno ipak ujela kobra?“

CLICK na priču o faveli u Riu (Brazil)

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/branislav.jokovic.3