porsuk | -> …s druge strane globusa… <-

Radoznalost, glasnoća, nepoštovanje granica, ali bezgranično veliko srce i želja da vas ugoste jesu prave reči koje bi opisale stanovnike Turske. Možda jedna od retkih zemalja na svetu gde će vas ljudi svratiti sa ulice i ugostiti u svojoj kući, deleći i poslednji zalogaj koji imaju, jer je to tako normalno. Ono što je zanimljivo je da i ako vas pozovu iznenada, za jako kratko vreme ćete iskusiti i videti spektar nevidjenih djakonija na trpezi i nećete moći a da se ne zapitate šta bi bilo da su imali nekoliko sati da sve pripreme. Trik je u tome što su oni uvek spremni i potajno se nadaju gostima.

Potreba za druženjem je osnovna jedinica društva, rame uz rame sa porodicom. Ukoliko se zadesite u društvu, smatrajte da nećete napustiti isto gladni i žedni, jer je to ravno smrtnoj uvredi. Zdravlje na usta ulazi, te sve počinje gozbom. A hrana… pa treba da posetite Tursku i uverite se zašto sve počinje sa hranom i završava se.

Hrana je nešto o čemu ću dosta pisati jer je ona neraskidivi deo kulture i tradicije ovde, kao i socijalizacije. Mislim da se sve bitnije odluke donose za stolom.

Ukoliko postoji definicija raja za hranu, turski doručak je upravo to. Doručak je poseban ritual i jedan od najcenjenijih obroka u toku dana. Sasvim je normalno da se doručak služi i do ranih popodnevnih časova. Klasičan doručak, sportski doručak, crnomorski doručak… Hleb – kuvani djevrek, nekoliko vrsta pogačica, gozleme, nekoliko vrsta bureka, prženica; masline- crne i zelene, sa raznim punjenjima; jaja – jaje na oko, omlet sa povrćem, jaja sa sudžukom…; salate- paradajz, krastavac, paprika, turšija, zelena salata…; kobasice, pomfrit, salame, namazi, džem (sličan ukus kao naše slatko), pekmez, alva,crni čaj, turska kafa, voda… Lista se nikada ne završava. Možda zvuči kao neverovatan miks, ali ukoliko probate jedan dobar turski doručak, nikada nećete poželeti da odete iz ove zemlje. Jer, hrana je ljubav, a ljubav je nešto čemu svi težimo.

Kada mislim o ljubavi, ne mogu da se ne nasmešim jer mesto koji oživljava u meni je Eskišehir (Eskişehir).

U prevodu sa turskog Stari (Eski) grad (šehir). Eskišehir je oko 350 km udaljen od Istanbula i oko 200 km od Ankare, Ukoliko ste ljubitelj putovanja vozom, lako ćete pristići u ovaj bajkoviti grad ( iz Ankare 1,5 sat brzim vozom, a iz Istanbula 2,5 sata).

Grad obiluje brojnim znamenitostima – jedna od najpoznatijih je Odunpazari, nekadašnji centar, danas je najbolja polazna tačka za upoznavanje grada. Odunpazari je nekada bio bazar na kome su se prodavala drva za ogrev (otud i naziv). To je prvo tursko naselje gde se jasno vide sve bitne karakteristike tipične islamske kulture i otomanske arhitekture 19. veka- uske uličice, džamije, česme, muzeji, magaze. Jedan od meni najzanimljivijih muzeja jeste muzej stakla gde možete naučiti mnogo o procesu stvaranja ı izlivanja stakla, a možete i probati sami da napravite neko remek-delo.

U centralnom delu Eskišehira nalazi se reka Porsuk. Oko reke postoji divno šetalište ispresecano mostovima, i kafićima i na prvi utisak podseća na mali Amsterdam – reka, dugački kanal, mnoštvo ljudi na biciklima ili u šetnji, a onda vidite gondola-čamce i zapitate se da niste možda u Veneciji (ukoliko želite možete imati mini vožnju rekom).

Mesto koje morate posetiti je Sazova park. Park poseduje zoološki vrt, planetarijum, akvarijum, prelepe staze za šetnju, vozić kojim se možete provozati oko parka, jezeeo, stenu sa dinosaurusima, gusarski brod i pravi pravcati zamak iz bajke. Budite sigurni da izdvojite dobar deo dana da obidjete ovo neverovatno mesto.

Još jedna zanimljivost vezana za Eskišehir jesu žute taksi kutije postavljene svuda po gradu – dovoljno je da pritisnete dugme i pričekate nekoliko minuta i najbliži taksi će doći do vas. Jako korisno ukoliko ste turista i nemate tursku SIM karticu.

Eskišehir je živahan grad, kulturni i univerzitetski centar koji obiluje zelenim površinama, mirnim ljudima i nekim duhom Evrope. Ukrašće vaše misli i srce, to mogu da vam garantujem.