Opušteno sedim na dokovima Helsingborga. Dok ispijam svoju prvu jutarnju kafu posmatram jednu sasvim drugu zemlju i priobalje Helsingora, grada „pobratima” kako se bude. Pokoji galeb sleće na moj sto. Krade rasuti čokoladni biskvit iz moje bele korpice sa tacne još nepopijenog espresa. Preleće me i odlazi preko puta, tamo gde bih i ja sada vrlo rado sa njim. Kao da već i sam zna. Zavidim mu. Predivan je aprilski suncem okupan dan. Feriboti špartaju s jedne obale na drugu. Jure, kruže, a regate stalno prolaze i ljudi na brodićima uporno mašu, dok im odpozdravljam. Talasi severnih voda kao da mi se osmehuju, ali mi još uvek ne daju krila. Često šalju udarce uzburkane vode o hridi ispod mene. Smiruju me i upotpunjuju moj doživljaj. Po koja kap zasvetluca na staklu mojih već polu-mokrih naočara za sunce. Uz nalet vetra što još više raznosi jedinstven miris algi i joda. Vrlo je specifičan ukus Oresundskog zaliva, kao i celog Severnog mora uopšte. Sedim u Švedskoj, maštam o jednom gradu, a znam da je preko puta, samo se ne vidi. Osećam ga u blizini. Gasim svoju nedovršenu cigaretu, ispijam kafu i “buljim” u Dansku…  

Dok sam prelazio taj famozni, novoizgradjeni Oresundski most, dug čitavih 16 km što spaja dve zemlje, negde na sredini, na “ničijoj zemlji” samo razmišljam o jednom čoveku. Da li će me se Hans Kristijan Andersen setiti?! Zna li on uopšte da sam još kao mali godinama maštao da posetim ovo bajkovito mesto gde je stekao svetsku slavu, iako nije rodjen u njemu. Da li je on uopšte i svestan da sam se ja tolike noći uspavljivao uz njega kao dete. Sluti li moj dolazak i da li mi se raduje, koliko se radujem sada njemu, jer upravo ulazim u Kopenhagen.

U kolima se nalaze Jeca i Caca, rodjene sestre, dve divne dame koje će danas biti vodiči kroz stvarnost mojih rasutih snova jedne čiste dečačke mašte. Te dve divne žene rade za SAS (Skandinavska avio kompanija), žive u Švedskoj, a rade u Danskoj. Tako smo se svi zajedno uputili na naše prvo odredište koje se zove “Kristijanija”, ili slobodni grad. To je deo Kopenhagena sav prenatrpan raznim grafitima, muralima, tagovima na čijoj kapiji jasno piše: “Ovde ne važe zakoni Evropske unije.” Svoju istoriju započela je kao umetnička kolinija osnovana na mestu napuštenih vojnih kasarni. U međuvremenu su stanari, čiji se broj vremenom povećavao, počeli da grade kuće po sopstvenim idejama od materijala dostupnih u neposrednoj blizini, trudeći se da ne ostave negativan ekološki uticaj. Pored originalne i živopisne arhitekture, Kristijanija je poznata po jedinstvenim radionicama, kafićima i galerijama. Prava Hipi kolonija, grad u gradu, država u državi. Kako smo saznali ovde možete da probate najbolji Hašiš na svetu! Stvarno sve i miriše na Hašiš, Marihuanu. Čuveni i zlonamerni “Thc” već mi odzvanja u mozgu, iako nisam naduvan. Taj miris je svuda oko mene, oko nas, a Hastleri(dileri) ljubomorno drže svoje tezge sa svim mogućim sastojcima i opijatima. Dileri izgledaju kao nindže. lice im je skroz pokriveno. Samo se šetkaju, nervozno vrte, nestaju negde pa se vraćaju. Diluju. Potpuno su haotični. Ovde je zabranjeno slikanje, ali to nije važilo i za mene. Kada sam se usudio i opalio jedan „klik”, dobio sam ozbiljan prekor od vrlo ratobornih hastlera, jer ne žele da im se otkriva identitet. Nije to bilo ni malo prijatno u zemlji Danskoj, koja važi za najnasmejaniju naciju na svetu. Kristijanija više liči na jedan narko-kartel ili geto, nego na umetničku koloniju. Ljudi su pritom vrlo opušteni, jer su dano-noćno naduvani, pa se pitam dok ih gledam od kojih oni problema beže u ovako jednoj sredjenoj zemlji. Dobro, idemo dalje!

Na izlazu iz kolonije ili geta, kako se uzme upoznah simpatičnog muzičara, bolivijanca koji prelepo svira gitaru. Dok mu pokazujem slike iz telefona, t.j. kadrove njegovog rodnog megalopolisa obasutog favelama, La Paza, pevamo zajedno “Besame Mućo” i u tako dobrom raspoloženju napuštamo ovaj deo grada. Put nas dalje vodi do kraljevskog dvora Amilienborg, pored koga je i čuvena Mramorna crkva, gradska Većnica i fontana Gefion. Pravi primeri renesansne, barokne arhitekture Kraljevski dvor i ceo njegov eksterijer, kao i zgrada stare Berze, palata Rosenborg u centru grada. Okrugli Toranj i palata Fredensborg su iz perioda Rokoko. Prisustvujemo svakodnevnoj ceremoniji smene straže gardijskih vojnika, obučenih u crno-plavu uniform, sa velikim kapama od medvedjeg krzna. Nešto slično se može doživeti i u Londonu, ispred Bakingamske palate, samo je tamo mnogo više ljudi i veća je pompa. Dosta je svedenije i smirenije, izgleda sve kao da smo na nekom setu. Snima li se neki film pun statista, pomislih u sebi?!? Za scenografiju se već uveliko pobrinuo vrlo elegantan grad Kopenhagen, sa svojim “živim kulisama“ prelepih zgrada, kupola u baroknom stilu, pogotovo u polu-atrijumskom zdanju velike kraljevske palate.

Kako se šetam ulicama Kopenhagena, kolorit ljudi mi sve više liči na Amsterdam, ali Kopenhagen je malo otmeniji, čak deluje da je možda i urbaniji, ako je to uopšte moguće!? Amsterdam je ipak neuporediv ni sa čim! Mada, zađete li u obližnje uličice nailazite na izloge koji podsećaju na “Red lajt u Amsterdamu”. Ali ova ulica i Četvrt „crvenih fenjera“ je malo drugačija. Sve to deluje kao bleda kopija. Danska je takodje vrlo liberalna zemlja kada su ljubav i sve vrste seksualnih sloboda u pitanju. Pre 30. godina u Kopenhagenu se održao prvi sajam erotike. Muzej erotike ili svetska senzacija, pretvoren je u veoma profitabilni biznis koji i danas cveta. Spuštamo se na obalu gde se pruža novi deo grada gde dominira moderna arhitektura koja ostavlja vrlo upečatljiv utisak, a posebno zgrada Opere, biblioteka zvana Crni Dijamant i koncertna dvorana Dr. Byen. Polako ali sigurno dolazimo u posetu najslikanijoj gospodjici na svetu. Tako bar kažu stanovnici danske prestonice za Malu Sirenu njihovu zaštitnicu, koja predstavlja simbol grada. Na obali je stena, a na njoj okrenuta Oresundskom zalivu i velikom Severnom moru, nalazi se statua devojke podvijenih peraja.

Mermaid ili Mala Sirena simbol je grada Kopenhagena, junakinja ove Andersenove bajke! Divna priča o znatiželji i vernosti male Mermaid koja je spasla svog princa od potopa, ne prodavši ga veštici i ne ubivši ga. Nažalost žtrvujući se za njega, postala je samo morska pena, baš na mestu gde i sada počiva, na jednoj steni blizu obale. Bar tako legenda kaže! Zato sam ja morao da sidjem na obalu, da joj se poklonim, dodirnem. Poželeh i ja da nadjem svoju Mermaid, pa još ako i zatvorim oči, ispuniće mi se želja. Legenda progovara, pa videćemo! Posle “moje puste želje iz čiste jave” dolazimo na ključno mesto mog boravka u Kopenhagenu i čuvene slike sa mnogih razglednica i slika.

• 

Silazimo u staru luku Stroget, gde se zaljubljujem u ovaj grad, a i pravim veliku pauzu za ručak. Strøget je pešačka zona, ulica za kupovinu. Pozicionirana između gradske Većnice (Radhaus) i trga Kongens Nytorv na kome je tokom zime otvoreno klizalište. Nekadašnja mornarska četvrt Nyhavn je toliko živopisna i nezaobilazna lokacija, koja prosto obara s nogu, a i dobra je prilika za predah, uz mnoštvo restorana nacionalne kuhinje. Prema jednoj izreci Šveđani jedu da bi pili, Norvežani jedu da bi živeli, a Danci žive da bi jeli. Stvarno, onda sam ja pravi Danac, ha! Kako doći u Nyhavn, a ne jesti ribu? To je kao biti na moru, a ne okupati se! Zato su moj izbor bili komadi Lososa, marinirane Jegulje, kao i porcija svežih, sirovih Haringi, sa domaćim Rozeom! Fantastičan izbor, zar ne!?? Uz sve to pogled na obojene koloritne kućice, stare mornarske četvrti! Sav taj deo grada je impozantan. Turisti iz celog sveta prelivaju luku, konobe, taverne raznih boja buradi ispred. Mirisi prelepog zaliva me omamljuju. Ribolovci stalno pletu svoje dugačke mreže dole na stepeništu. Mali jedrenjaci i barke već podsećaju na pokretne tempere. Muzičari i ulični svirači rasuti po dokovima ispunjavaju muzičke želje. Potpuni raj. Ovde preko dana, kao i u predvečerje borave starosedeoci Kopenhagena, koji odišu svojom sofisticiranošću, osmesima i pozitivnom energijom. Jedini i tihi “neprijatelj” na svim putovanjima je uvek sopstveni novčanik, koji nikada nije dovoljno dubok za moje potrebe, ali ovde su i cene vrlo paprene! Hvala Bogu, pa me to nikada nije omelo da se prepustim hedonizmu do poslednjeg eura, pa sam platio ulične svirače jedinom preostalom kovanicom od dva eura. Upotpunili su mi ugodjaj jedinstvene Nyhavn, stare obale. Uskoro saznajem od nekih ljudi pored nas, da je ovde u Nyhavn-u, baš na staroj obali živeo junak koji je spajao moju javu sa snom nekada davno. Hans Kristijan Andersen, čija je kuća u neposrednoj blizini.

Ovde polako, dugo i tiho pada noć, kao u svim severnim zemljama Evrope. Još jedan ujed za oči i dušu, a suton i crvena boja neba tek sada ulepšavaju luku i cela četvrt Nyhavn počinje da vibrira od lepote i svetlosti. Nisam li ja delimično pijan lepotom grada, pa dok ispijam vino pišem i pesmu, posvećenu staroj obalu do koje nije stigla čak ni kuga. Mislim da su mi se sve emocije rasule po zalivu, kao i boje ovoga grada, a Kopenhagen u noćnom izdanju prosto izgleda čarobno.

Dok napuštam Stroget, staru luku, Malu Sirenu i ludu Kristijaniju, ostavljam ovaj predivan grad ne videvši čuveni Tivoli park. Ne žalim baš mnogo zbog toga. Svašta sam doživeo za kratko vreme boraveći u Kopenhagenu, gradu iz bajke na javi, jednog modernog i zrelog doba. Definitivno sam se zaljubio u njega i dok noću prelazim novi Oresundski most, sija i svetli kao nikada pre. Konstatujem i osećam da više nisam isti. Još jednom duboko u sebi potvrdjujem da se neke slike iz detinjstva nikada ne brišu i ne zaboravljaju. Ostaju da žive večno u nama, dok se jednom spontano ne otključaju. To je samo pod uslovom ako ste ikada čitali Andersenove bajke ili ste tog dana kojim slučajem i vi možda bili u Kopenhagenu! 

Pridružite se Branislavovoj virtualnoj turi oko svijeta na:

Blog: https://www.branislavjokovic.com/

Facebook: https://www.facebook.com/viatorSimul/